O sudiji Obradoviću i DEVERUŠAMA

Kolumnista MONDA Nebojša Petrović ovako vidi dešavanja u srpskom fudbalu. Jedni će reći da je "navijač Zvezde", drugi da "navlači za Partizan". A istina je... Pročitajte!

O sudiji Obradoviću i DEVERUŠAMA Foto: MN Press

Potera traje. Od Srbije do Engleske. Čelzi ima četiri boda više, Totenhem ne odustaje. Šta bi dao Poketino da je ’na nuli’ kao Partizan. Ni ti bodovi nemaju svuda istu vrednost. Argentinac nije ni svestan da je bliži tituli od Marka Nikolića.

...

Skoro mi je jedan naš trener citirao Dučića:

"On je vrlo hrabar čovek. Ne zato što se ničega ne boji, već zato što se ničega ne stidi". Nismo pomislili na istu osobu. Njemu je u glavi bio Tončev. Meni Srđan Obradović. Ne smem da verujem da je reč o lošoj nameri.

Da je naklonjen Zvezdi, ne bi pomogao Partizanu protiv Radnika. Jagodinac jednostavno nema osećaj za suđenje. Suze Nikole Antića peku do besvesti. Pune su soli i nagrizaju tkivo na otvorenoj rani srpskog fudbala. Isključenje na pravdi Boga, pa zatim "kreč". Greška je ok.

Mudri kažu: "Pogreši. Pokušaj ponovo. Pogreši ponovo. Pogreši bolje".

Obradović sve gore i gore. Ne zbog penala. Ima mesta diskusiji o startu za najstrožu kaznu. Da li je bilo kontakta? Kojeg inteziteta? Verujte mi, pokušaj ubistva u poređenju sa simulacijom Strotmana u derbiju Rima.

Suština je u položaju glavnog sudije kod ključnog trenutka. Daleko od mesta događaja. Poslednji na ovom svetu koji može da nam razreši dilemu. A nije ni trepnuo. Dunuo bi i da je Vukasović pogledao popreko Boaćija. Kretanje, percepcija, čitanje igre. Detalji koji prave razliku između dobrog i lošeg sudije. Mažić je u svakoj kontri brži od igrača koji treba da završi akciju. U pravu ste, babe i žabe.

sudija, Srđan Obradović Foto: MN Press



Često od drveta ne vidimo šumu. Upiremo prstom u igrače Voždovca koji šire noge u živom zidu, umesto da se bavimo skakutanjem Ostojića ispred golmana Popovića. Ljudi, to je ofsajd! Ometanje protivnika iz nedozvoljenog položaja. Gol zaista nije regularan. Ali, ne iz razloga koje smo sebi utuvili u glavu. Otvorimo oči. Pogledajmo dalje od nosa. Dosta je lova na veštice.

Izvor: YouTube


Naše sudije ne greše zbog mita i korupcije. Već zbog straha da ne pogreše. I boje se stvari proporcionalno nerazumevanju istih. Tužan je svako ko pomisli da je Obradović Zvezdi učinio uslugu. Ide leto. Brzo će i jesen. Uskoro đavo dolazi po svoje. Pojaviće se neki novi Kairat. Ili Bate Borisov. I sudiće neki drugi Bartoš Frankovski. Ne mora uopšte da bude Poljak. Može i Britanac. Možda Krejg Tompson. Potpuno svejedno.

Kada Pavićević napravi faul kao poslednji igrač odbrane, biće crveni karton. I kakve veze ima što je drugi minut meča. I što se igra na "Rajku". Kada Jevtović bez potrebe sruši igrača na sredini terena, biće žuti. Bez obzira što se za minut ide na odmor. I što je pre nepunih dvadeset već dobio jedan. Tako to funkcioniše tamo gde su na snazi evropski kriterijumi.

Tamo gde nema straha od reakcije bivših velikana. Tamo gde se ne tresu noge od inkvizicije državnih organa. Da, tamo. Daleko od Autokomande. U vrtlogu nekih čudnih Pravila igre. Ni po babu ni po stričevima. U zemlji čuda. Sa našom Alisom kojoj ništa nije jasno. Zašto karton zbog faula u drugom minutu?! Zašto dve opomene za dvadeset minuta?!

Prosto je. Zato što su vas razni "obradovići" naučili da to u Srbiji nije NI faul!
...

Španske kolege imaju sjajan izraz za klubove koji igraju utakmicu u kojoj njihov rival matematički obezbeđuje titulu - DEVERUŠE! Učestvuju u spektaklu i prvi čestitaju novom šampionu. Nisu po definiciji osuđeni na poraz. Naprotiv. Često znaju i da pokvare feštu. Ne mora da bude ni poslednje kolo. Suština je da posle tog duela drugoplasiranom ne ostaju ni teoretske šanse.

Volfsburg je u subotu bio deveruša na proslavi Bajernove titule. Mogao bi i Torino za vikend da obuje cipelice i uveliča još jedno Damino venčanje sa Skudetom. Roma je rekordnih sedam puta bila "deveruša" u italijanskom prvenstvu. Lacio šest.

U toku je konkurs za srpsku deverušu u finišu sezone. Sve sluti na Radnički. Mladost ide u Humsku gde se Partizan ne pita ništa, ukoliko Zvezda dobije Nišlije.

A ni Neško ne liči na tipa koji se gura ispred Crkve da uhvati bidermajer. Čudne su te naše svadbe. Sve se planira unapred. Od burme i venčanice do torte i mladenačkog plesa. Pokloni se popisuju, a koverte broje. I mnogo pre čina venčanja zna se za sudbonosno Da.

U čemu je draž?

Nema neizvesnosti. Bliceva inspiracije. Nepredvidivih gafova. Lepše je spontano. Onako, bez protokola. Jeste luđe, ali je i poštenije. Prema onom drugom, a i prema sebi.


...

"Samo što pre da pobegnem odavde", identična rečenica koju sam čuo od dva čoveka u poslednjih mesec dana. Obojica poseduju neslućeni trenerski potencijal. Nisu iz istog tabora. Stratezi od znanja i svetle perspektive. Pozvani su u svatove, ali nije im do veselja. Žele iz Srbije. Što dalje to bolje. Nije Jokan blesav. Miha još manje. Ivić, Miloje, Vasiljević, Vukomanović, Đurđević, Matić... Tamo negde. Na sigurnom.

Piksi i Veljko na još bezbednijoj distanci. Svi sa cvetom u reveru. Ali, daleko od srpske svadbe sa mnogo deveruša.

I dve seoske mlade u svađi za prstenom koji nema nikakvu suštinsku vrednost.
---------------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

Sve vesti