Ponosni seljački sin sa padina Zlatara, Petar Bojović, je nakon završene Vojne akademije, kao prvi u rangu među oficirima 12. klase, karijeru započeo kao konjički oficir. Učestvovao je u šest oslobodilačkih ratova i predano služio u vojsci 46 godina, a u periodu od 1912. do 1918. "izdigao u sam vojni vrh zemlje i svrstao se u najznamenitije srpske vojne stratege i komandante".
Čak i da niste mnogo pazili na časovima istorije znate da je ta dekada za srpski narod i vojsku bila prilično turbulentna i zenit toga predstavlja Albanska golgota u zimu 1915.
Petar Bojović, tada general, je albanske zaleđene vrlete prešao delom na leđima svog snažnog i izdržljivog konja. Isti pastuv bio mu je veran drug i tokom solunske ofanzive, nakon koje je zbog izuzetnih vojnih zasluga Bojović postao načelnik Štaba vrhovne komande umesto vojvode Radomira Putnika.
Konja je posle svih zajedničkih stradanja nagradio mirnim životom u vojnom kompleksu na Topčideru. Po uginuću, telo konja vojvode Bojovića, prebačeno je na Katedru za anatomiju Veterinarskog fakulteta u Beogradu (Bulevar osobođenja 18), gde je urađen njegov skelet koji je postao deo stalne postavke Anatomskog muzeja Fakulteta veterinarske medicine. Profesor Simić, kao kraljev major u rezervi, obezbedio je ove vredne eksponate muzeju, koji je od pre dve godine ponovo aktivan.
Gotovo neoštećen skelet Bojovićevog konja vidno je obeležen i stoji na počasnom mestu, tako da svako ko poseti muzej može da ga fotografiše i oda mu počast.
S druge strane, prisetimo se kakvu je sudbinu u poznim godinama doživeo Petar Bojović. On je jedini srpski vojvoda koga su ponizili unuci njegovih ratnika iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Najpre sredinom tridesetih prošlog veka kada ga je kralj Aleksandar Karađorđević zanemarivao, a da ne govorimo o torturi Ozne i nipodaštavanjem komunista. Vrhunac je bio što nije poštovano pravo na sahranu o državnom trošku i njegovo telo je na taljigama prevezeno 21. januara 1945. na Novo groblje. Rehabilitacija vojvode Bojovića počela je tek nedavno.
Jedan od tih je zapis francuskog maršala Žozefa Zorfa o povlačenju srpske vojske preko Albanije:
"Zbog teškog stanja srpske vojske, Vrhovna komanda je izdala naređenje o opštem povlačenju u tri pravca prema Grčkoj 25. novembra 1915. godine. Pokret povlačenja počeo je 3. decembra 1915. godine, a na obale Skadra stiglo se između 15. i 21. decembra iste godine. Put preko planinskih vrleti Albanije pod oštrim zimskim uslovima bio je najteži pravac za izmučenu i izgladnelu vojsku bez ikakve medicinske nege. Sa svojom vojskom je išao i izbegli narod, koji im se priključivao duž celog puta. Uz vojsku i narod povlačili su se i oficiri srpske vojske.
U zvaničnom izveštaju generalna Božidara Terzića o povlačenju srpske vojnske koji je uputio predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je na tom putu prema Grčkoj nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 što vojnika, što izbeglog stanovništva.
Povlačenje vojske i izbeglog naroda preko Albanije predstavljalo je naročit podvig i ogroman napor za sve učesnike. Duge izbeličke kolone vodile su sa sobom krupnu stoku, koja je od hladnoće i gladi često stradala.
Deo oficirskog kadra imao je izdržljive vojničke konje, od kojih su neki preživeli golgotu Albanije i boravak u Grčkoj i uspešno se vratili u Srbiju. Taj nevelik broj hrabrih i izdržljivih životinja dobio je, u vojnoj kasarni u Topčideru, pravo da živi mirno i uz brigu ljudi ugine od starosti."
U zvaničnom izveštaju generalna Božidara Terzića o povlačenju srpske vojnske koji je uputio predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je na tom putu prema Grčkoj nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 što vojnika, što izbeglog stanovništva.
Povlačenje vojske i izbeglog naroda preko Albanije predstavljalo je naročit podvig i ogroman napor za sve učesnike. Duge izbeličke kolone vodile su sa sobom krupnu stoku, koja je od hladnoće i gladi često stradala.
Deo oficirskog kadra imao je izdržljive vojničke konje, od kojih su neki preživeli golgotu Albanije i boravak u Grčkoj i uspešno se vratili u Srbiju. Taj nevelik broj hrabrih i izdržljivih životinja dobio je, u vojnoj kasarni u Topčideru, pravo da živi mirno i uz brigu ljudi ugine od starosti."
