Bili smo na predstavi koja je podelila javnost

Dočekali smo i to da se na društvenim mrežama raspravlja o pozorištu i pozorišnoj predstavi koja je trajala 24 sata i koju je prenosio Javni servis Srbije!

Bitef nas je odavno navikao da pomera granice i da provocira. U tome i jeste suština umetnosti - da izaziva reagovanje, da "čačka", eksperimentiše, istražuje, pomera i pomeri, da bude "skandal". Upravo jedna takva predstava dobila je čast da otvori 51. Bitef i da bude direktno prenošena na televiziji u punom trajanju. I ne samo to, publika je na poslednjih nekoliko sati "maratonske" predstave mogla da uđe besplatno, pošto je Bitef na društvenim mrežama u nedelju popodne objavio "otvorena vrata" za veliko finale "Olimpa".

Struka i stručna javnost "branila" je ovu predstavu upravo argumentima da je za njeno razumevanje neophodan temelj - znanje, obrazovanje, razumevanje antičkih vremena, antičke drame i mitologije. 

"'Olimp' je specifična stvar, funkcioniše na više nivoa, zahteva i neko predznanje. Festivalska predstava. Ako vas vređa, promenite kanal", pisala je rediteljka Staša Koprivica tokom predstave.

"U čemu je razlika između rijaliti programa i OVOGA?", pitali su se pojedini i dodavali: "Ovo isto imamo i u rijaliti programima, samo se ovo zove 'umetnost'".

Odgovarali su: "Pola tviteraša ne bi napisalo slovo o pozorištu da nisu gledali 'umetnički čin'".

Da. Bila je to predstava koja je imala moć da Centar Sava pretvori u Makondo jer svako u današnjem vremenu želi 24 sata za sebe, mada ponekad ne bi pomoglo ni STO GODINA SAMOĆE.

Bio je to spektakl koji je počeo konsternirajuće - ogromnom slikom golog muškarca na video bimu i njegovim penisom okićenim lovorovim vencem i četvoricom golih muškaraca od kojih dvojica... Previše i za umetnost, pomislila sam u prvom trenutku.

Glumci su publiku, tokom tog 24 sata dugog putovanja, na razne načine ostavljali bez reči, daha i sna. Skidali su se, igrali, preskakali konopac, borili se sa protivnikom - smrću, da bi na kraju sa njom zaspali kao posle najlepšeg ljubavnog zanosa, prolazili kroz ekstaze, orgije, doživljavali erekcije, spavali... voleli, nadali se... grupno glumili orgazam.. Ali, bez obzira o kojoj je tragediji reč, da li su to "Bahantkinje", "Edip", "Fedra", "Herakle", "Antigona", "Orestija", ili "Dionizijske noći", osvetljavale su univerzalni i beskonačni krug patnje, bola, nepravde, želje za osvetom...

Edip je najbolje dočarao potrebu čoveka da se opravda objašnjavajući kako se dogodilo da sada utroba njegove majke nosi i njegovu decu, ponavljajući: 'Nisam mogao da pitam kraljicu kada je želela sa mnom u postelju, da li ste vi moja majka'.

I onda, u onim delovima kada je predstava počela da liči na to da su u pravu oni koji su protiv nje i smatraju je 'bolesnom', Fabr je pokazao koliko je iznad svih.

Osam golih umetnika izleće na scenu i pleše ratnički ples, koji prelazi u sirtaki u kojem igraju sa oslepelim Edipom, a scena se završava brlijantno - razoružavajućom rečenicom: 'Svima nam je potrebno malo ludila. Svako od nas treba da bude pomalo lud'.

UPOZORAVAMO DA OVAJ INSERT IZ PREDSTAVE SADRŽI EKSPLICITAN SADRŽAJ

Čim sam čula za 'Olimp', rekla sam sebi: 'Ovo moraš da gledaš'. Čak sam bila pomalo zabrinuta slušajući umetničkog direktora Bifeta Ivana Medenicu i Miloša Latinovića kako bajkovito opisuju predstavu i govore: 'jedinstvena prilika', 'jedinstveno iskustvo', 'jedinstveni osećaj'. Brinula sam se da ću, možda, baš u vreme predstave biti negde van Beograda, ali kako rekoše u predstavi: 'Igra bogova je namestila da put sačeka' i da mogu da pogledam njen najveći deo ili da izdržim čak više i od samog direktora Bitefa Miloša Latinovića (to mi je lično rekao).

Istina, kada su se mnogi čudili mojoj odluci, iz različitih razloga, i kada sam pogledala nekoliko isečaka iz predstave, mislila sam da to neću moći da gledam, hrabrila sam se da ću, valjda, izdržati sat, dva, a već prva scena je delovala kao da umetnost prevazilazi moje kapacitete, da u Makondu među 2.000 ljubitelja umetnosti nema mesta za mene. Ali, iz scene u scenu predstava je bila sve bolja i bolja, otkrivala je svoje pravo lice, fascinatnu snagu i izdržljivost umetnika i još važnije poruke i kompletni utisak koji me je uverio da je to, ipak, predstava koja pozorišnu istoriju deli na pre i posle 'Olimpa'.

Tokom preskakanja konopca koje je umetnike dovelo do poslednjeg atoma snage, ponavljali su pitanje šta je najveći demon koji jede nas, da li je to neiskorišćeni talenat ili kosa koja sedi, i poslali poruke da u svetu ne sme biti mesta za ravnodušnost. Kada su "prateći vokali" ostali bez snage i glasa pubilka je uskočila, i gotovo jednoglasno dala podršku glavnom junaku.

Definitivno, ovo je predstava iz koje se ne uzima, kako je Medenica rekao, uzorak - ili gledaš sve ili ništa, ili bar prva i poslednja tri sata. Gledala sam deset, i nekako sam u četiri ujutro bila zadovoljna što mi drži pažnju kao ništa do sada.

Najteže mi je bilo da gledam deo u kojem je glumac, negde na polovini predstave, desetak ili više minuta nosio ogroman teret. Nosio je tri žene. Nakon što su mu dugo izmicale, jedna po jedna naskočila je na njega, stoički je sve izdržao, nosio ih je sve tri, gotovo 15 minuta. Često bih se okretala ka satu (koji je bio na ogradi balkona), da vidim koliko će dugo morati da izdrži.

"Zevse, zašto si stvorio ženu. Bilo bi bolje da odemo negde i kupimo sina, po razumnoj ceni", citat je iz predstave.

Konsultovala sam se prijateljem, upitavši ga: 'Šta ti kažeš o tome, kako to vidiš?'.

'Možda to da mi muškarci ne razumemo vas žene, niti ćemo, da vas nosimo kao balast, kamen oko vrata, bez kojeg se ne može', odgovorio mi je.

Oko pet sati ujutru pažnja je opala i želela sam kući, ali bio je mrak i hladno i naterala sam se da spavam. Ostala sam u sali, nisam koristila lejzi begove, krevete u Bitef gradu... Ubrzo je Sunce izašlo i krenula sam dalje. Kada sam se vratila da odgledam kraj, magiju nisam uhvatila, ali jesam beskrajno oduševljenje publike.

Pokazalo se baš kao što je Latinović i najavio - ovih deset dana će nam oduzeti san ali će trajno ostati u pozitivnom sećanju. Blago je reći pozitivnom sećanju, jer u ovakvoj situaciji izboriti se za lepotu koja nam je nužna i koja nam pripada više je nego ogromna stvar.

Istina da me drugarica u šali od nedavno zove 'Veni, vidi, go', jer se ubrzo, ako mi nešto nije po ukusu, okrenem i odem, ali ovo je bilo nešto nesvakidašnje, blistavo i u neku ruku strašno, nešto što hrabri i opominje i možda brutalno otvara oči. Na to što su pojedini na izlazu posle prvog fragmenta prokomentarisali kao 'bolest' ili 'boleštinu', imam ovakav odgovor - a kako drugačije prikazati neku od najgorih osobina današnjice čoveka spremnog da svoju glavu zabije u tuđe dupe i govori ono što taj neko želi da čuje.

Jedan od upečatljivijih i ekspresivnih segmenata bio je onaj kada deo grupe 25 minuta na sceni govori samo 'Noo, FUCK, Take me'. Ili, gotovo dvostruko duža fascinantna scena kada glumica vrti kosom 45 minuta što je dovodi skoro do transa. Ili kada pre sam kraj ove, 12 meseci pripremane, predstave četiri devojke u posude ispod sebe ispuste po jaje.

Da bi dočarali prolaznost, patnju, borbu, stradanja, snove i snoviđenja umetnici su upotrebili i 150 kilograma mesa - 14 pluća sa grkljanima, dušnicima specifično sečenim jer su sa njima plesali na sceni, ali i deset svinjskih jezika i srca, dva litra krvi ....

Predstava je završena žurkom na kojoj je bilo i tverkovanja i tridesetominutnim vraćanjem ekipe od 27 umetnika koji su se pre toga na sceni bojili različitim bojama tako što je prah padao na njihova nauljena tela iznurena trčanjem u mestu.

Kada su svi ustali, i razmrdali se u ritmu rejva, delovalo je kao da je na predstavi na kraju bilo mnogo više od 2.000 posetilaca koliko je bilo mesta za publiku u velikoj sali Centra Sava, specijalno preuređenoj za tu priliku, za spektakl i nesvakidašnje iskustvo koje se, verujem, neće ponoviti dva puta.

"Uzmi moć nazad i uživaj u sopstvenoj tragediji. Diši, samo diši i zamisli nešto novo".

(Aleksandra Otašević, novinar agencije BETA)