TO (FILMSKA RECENZIJA)

Totalni promašaj, koji apsolutno ne funkcioniše kao Kingovo štivo, već samo kao prilično bezličan i dosadan mejnstrim horor 21. veka.

It (2017)

Režija: Andres Muskieti

Uloge: Bil Skarsgard, Džeremi Rej Tejlor, Sofija Lilis, Fin Volfhard

Distributer: Blitz

Ne mogu da kažem da sam od prve filmske adaptacije slavnog romana Stivena Kinga ''To'' očekivao bog zna kakvo remek-delo ili film koji će, kao u retkim slučajevima (''Keri'', ''Shining'', ''Stand By Me'') dići Kingovu literaturu u drugu dimenziju, ali nadao sam se dobrom, vizuelno atraktivnom i dramaturški vernom hororu koji će me, eto, možda i pomalo nostalgično vratiti u vreme kada sam gutao Kingove romane (mada, to se do danas nije promenilo) i ponekad čak i sanjao Penivajza. Na kraju, dobio sam skoro ništa od svega toga. Ili, da budem malo precizniji, mogao sam i gore da prođem, ali ne mnogo gore.

Gledali smo i "Mračnu kulu"

Na projekciju sam krenuo u mešanom društvu, delom u standardnoj postavi (N. I G.), ali delom i u vidu pojačanja koje su činili U. i L, momci nove generacije bioskopskih posetilaca i generalno, potrošača popularne kulture. Očekivano, doživljaj nam se potpuno razlikovao. Sedeo sam u sredini, sa potpunom kontrolom leve, omladinske i desne, veteranske sekcije. I bilo je zanimljivo na taj način doživljavati novo čitanje jednog klasičnog horor romana iz 80-ih. Leva družina je bila potpuno u projekciji, trzala se na svakom strašnom ćošku filma, dok je desno krilo, uključujući i sam centar, u početku nemo gledalo razočaravajući sled događaja na platnu i, kako je vreme odmicalo, sve dublje tonulo u depresiju izazvanu golemim razočaranjem. Depresiju koja se ogledala i sve strasnijim i glasnijim komentarisanjem filma.

''To'' iz 2017. godine, u svom narativnom postupku potpuno negira sve ono što je klasičan Stiven King, a posebno njegovu istoimenu knjigu. Roman je ispričan kroz dva narativna toka, iz vizure likova koje razdvaja 27 godina, koliko je Penivajzu inače potrebno da izađe iz svoje kanalizacije i krene u krvavi pir. Ta dva toka su isprepletana i u sebi, a naročito u toj svojoj povezanosti, sadrže ono u čemu je King posebno vešt i po čemu je čuven – dečje traume i njihove posledice po ulasku u svet odraslih. To je postupak koji je King bezbroj puta savršeno upotrebio i koji je njegov trejdmark i verovatno je to glavni razlog zbog kojeg ovaj film apsolutno ne funkcioniše kao Kingovo štivo, već samo kao prilično bezličan i dosadan mejnstrim horor druge decenije XXI veka.

Za one koji pojma nemaju o čemu se ovde zapravo radi, valja reći da je radnja filma ''To'' smeštena pri kraju 80-ih godina, kada grupa dece poznatija pod imenom ''Gubitnici'', shvati da svi užasi koji opterećuju ne samo njihovo detinjstvo, već i istoriju čitavog grada, dolaze od zla oličenog u liku klovna Penivajza koji obitava u gradskoj kanalizaciji. Strah je ono čime se strašni klovn hrani, ali Bili i njegova družina moraju da shvate da strah nije najgora stvar koja im preti iz kanalizacije malog grada Derija u saveznoj državi Mejn.

Dakle na pola puta između klasičnog Kinga i trendovskog osvrta na briljantnu TV seriju ''Stranger Things'' (koju posle ovoga, što reče G, sad još željnije iščekujemo), reditelj Andres Muskieti odlukom da iz svog filma potpuno izbaci odrasle likove i sačuva ih za sada već neizbežni nastavak ili drugi deo filma, kakogod, pravi početničku grešku koja se na kraju očigledno neće videti na blagajnama bioskopa, ali će njegov film ostaviti u onoj ogromnoj grupi nastaloj prema Kingovoj literaturi koja se naziva promašajima. Totalnim promašajima.

Film razočarava i na brojnim drugim planovima koji nemaju veze sa poređenjem sa originalnom literaturom. Izuzev magnetski harizmatičnog Fina Volfharda koji je ta evidentna kopča sa ''Stranger Things'', svi ostali dečaci, pa i devojčica, nemaju neku specijalnu težinu i nisu u stanju da nas preterano zainteresuju za likove koje predstavljaju, a kamoli da održe pažnju tokom beskrajnih 135' trajanja. Ni Penivajz nije bog zna kako strašan – zubi i oči su nekako na prvu loptu skrojeni, a tek glas spada u onu potcenjivačku i jeftinu kategoriju zastrašivanja.

Ni na planu jump scare scena ovde nema ničeg inovativnog ili novog. Sve su to isti postupci koje grade predvidiva muzika i uglovi, kadrovi sa sada već i dosadnim potocima krvi, pogledima u slivnike, kupatila, hodnici...A sve to sa protokom vremena u filmu postaje sve dosadnije i dosadnije.

Ali, kao što rekoh već bezbroj puta, ne verujte nikome, a naročito ne meni. U. (26) je, na primer, bio jako zadovoljan filmom, kao i njegov dve godine stariji brat L. Oni su baš u deci videli najveću vrednost filma i u njima prepoznavali i sopstveno detinjstvo. Sve im je to bilo romantično i nostalgično.

A grupa još mlađih klinaca koje sam prisluškivao nakon projekcije, prepričavala je strašne scene. Debeljko od otprilike 12 godina: ''Ja sam se usrao još na početku kada klovn zgrabi malog Džordžija!''

Ja, na žalost, nisam. A nadao sam se. No dobro, biće drugih prilika, ne sumnjam. Vitalan je ovaj žanr. Sad nam sledi drugi deo ovog filma, sa odraslim Gubitnicima i, verovatno, flešbekovima iz prvog filma. To će se desiti uskoro, slutim, dok su ovi rezultati od već pola milijarde dolara sveži i dok U. i L. imaju toliko godina koliko ih imaju. Što se mene tiče, a i ostatka mog desnog krila, ne bismo imali ništa protiv ni da projektovani nastavak prati taj Penivajzov ritam i da nam stigne tek kroz 27 godina.

ocene:

Ja: **

N: **

G: *

U: ****

L: ****


Povezano

Sve vesti