Balkanski narodi kao da su oduvek bili optereći međusobnim predrasudama, a ta neutemeljena negativna mišljenja, kao i simpatije prepliću se do dana današnjeg.

S njima smo krenuli na put u Albaniju, u Tiranu i Elbasan...

Žrebom je odlučeno da se u grupnoj fazi Lige Evrope sastanu Partizan i Skenderbeg. Onog trenutka kada su srpski i albanski timovi spojeni u Grupi C, znalo se da će utakmice, prva u Elbasanu i druga u Beogradu, nositi epitet "visokog rizika".

Jake policijske snage i "duge cevi" koje su nas dočekale na aerodromu u glavnom gradu Albanije, nedvosmisleno su nam govorile da smo na neprijateljskoj teritoriji, te da nismo dobrodošli.


Međutim...

Upravo su te scene i neizbežna nacionalistička skandiranja na stadionu pre i za vreme meča, bilo i najgore što smo doživeli za dva dana provedena u Albaniji.

Sve ostalo nas je vrlo pozitivno iznenadilo!

Čim su nam saopštili da nam kretanje kroz Tiranu neće biti ograničeno i da ćemo moći slobodno da šetamo ulicama ovog primorskog grada, po grupicama smo se rastrčali da zadovoljimo znatiželju.

O tome kako žive Albanci i koliko su svetlosnih godina napredovali od mračnog perioda Envera Hodže, da im je današnji vozni park bolji nego u Beogradu, a plate vrlo slične kao u Srbiji, pisaćemo drugi put. Glavna tema ove priče biće gostoprimstvo Albanaca i bezbednost srpske delegacije.

"Sada smo mi njima dužni, moramo da im vratimo za ovakav doček. Vrlo prijatno se osećamo", rekao je još prvog dana predsednik Partizana Milorad Vučelić.


I zaista, šetajući ulicama Tirane, boraveći u kafićima i restoranima, prodavnicama, nismo čuli nijednu ružnu reč na naš račun, niti je ijedan preki pogled bio upućen ka nama. Naprotiv!

Znali smo da na stadionu neće biti isto i da ćemo morati da trpimo uvrede navijača Skenderbega. I bilo ih je, dosta, ali ništa više nego kao na stadionima u Srbiji.

"Iskren da budem, mnogo je gore u Novom Pazaru", rekao je posle utakmice golman Vladimir Stojković, koji je i pre dve godine gostovao u Elbasanu sa reprezentacijom Srbije.

Stojković: Ljudi, bolje je u Novom Pazaru


Tada je, mora se priznati, bila mnoga veća tenzija u Tirani i na samom stadionu, pre svega zbog prekinute utakmice u Beogradu i čuvenog drona iznad stadiona u Humskoj sa zastavom "velike Albanije".

Obezbeđenje na zapadnoj tribini, gde su bili smešteni čelnici Partizana, prijatelji kluba, novinari, pa i grupa navijača crno-belih, nije bilo ništa posebno. Praktično su svi gledaoci na centralnoj, dupke punoj, tribini bili izmešani. Nije ni Albancima bilo teško da zaključe da su među njima Srbi.


Pesme takozvanoj "UČK", nezavisnom Kosovu ili kao albanskoj teritoriji, uvredljiva skandiranja na račun Partizana iz Beograda i to je to...

Za ozbiljniji sukob nisu bila dovoljna ni poskakivanja pristalica crno-belih kod propuštenih prilika, kao ni nešto žešći verbalni duel navijača dva kluba na kraju meča. Njih desetak iz Beograda, okruženi stotinama Albanaca, ali bez ijednog udarca. Moglo je svašta da se dogodi dok policija nije stigla... Ali nije!

Pamtimo mnogo nebezbednija gostovanja Partizana u Novom Pazaru, Čačku, Jagodini, Novom Sadu...

Albanski navijači razišli su se u miru vrlo brzo posle utakmice. Nedugo zatim, delagacija Partizana je uz, naravno, jaku policijsku pratnju krenula put aerodroma i Beograda.

Organizatori su zaslužili svaku pohvalu, najvišu ocenu, a Partizan je dobio težak zadatak da istom merom uzvrati gostoprimstvo 2. novembra.