"Nije me briga".

Verovatno ne postoji rečenica koju je više puta od ove iskoristio Žoze Murinjo za vreme svog boravka u Engleskoj kada bi ga "pritisnuli" novinari oko nekog pitanja ili kada bi jednostavno želeo da prokomentariše nešto što je aktuelno u fudbalu.

Nije ga bilo briga šta rade drugi timovi, nije ga bilo briga kako kupuju drugi menadžeri, nije ga bilo briga šta je sudija uradio, nije ga bilo briga što njegovi igrači ne trpe kritike, nije ga bilo briga šta misle navijači, nije ga bilo briga šta misle novinari, a naročito ga nije bilo briga, i i dalje ga nije briga, šta o njegovom fudbalu misle bivši fudbaleri, legende klubova koje vodi Murinjo...

Ali da li ga zaista nije briga?

Poslednji sudijski zvižduk na "Old Trafordu" ove subote, koji je označio pobedu Junajteda protiv Totenhema (1:0), nije proveo u zagrljaju svojih igrača, kraj klupe izražavajući sreću ili ravnodušnost, nego se okrenuo ka kameri i prstom "utišavao" kritičare.

"Ššššššš".

Sasvim legitiman potez, niko ne može da mu zabrani tako nešto, ali zašto bi čovek koga "nije briga šta ______ misle", trenutak trijumfa zamenio za tako nešto?



Teško je verovati da jedan od najvećih psihologa u svetu fudbala, veliki taktičar i poznavalac fudbala, čovek koji i te kako ume sa medijima, potpuno zanemari ono o čemu već dugo bruje nekadašnji fudbaleri Junajteda - što iz uloge sportskog konsultanta, a što preko medija.

Kako god bila upakovana - poruka je gotovo uvek ista: "Junajted ne igra dobar fudbal".

Ta ideja se provlači još od dolaska Žozea Murinja i brojnih remija u prošlosezonskom prvenstvu, ali te kritike su za kratko zastale pošto je fenomenalni Portugalac već u prvoj sezoni ovom klubu podario tri trofeja; ne zvučna, ali ipak tri: Komjuniti šild, Liga kup i Ligu Evrope.

U drugoj sezoni je Junajted potrošio velika sredstva na dovođenje Viktora Lindelefa, Nemanju Matića i Romelua Lukakua i apetiti su naravno porasli.

Navijači očekuju titulu u Premijer ligi koje nema još od 2013. godine, dok Murinjo, znalački, upozorava da su drugi trošili više od njih i da su Siti, Totenhem i Čelsi daleko jači od njih, čime se ponovo stavlja u ulogu "favorita iz senke" koju obožava više od bilo čega.

Upravo zbog takvog fudbala u utakmicama protiv rivala koje je on označio kao "jače" - dobija najviše kritika, čak iako u tim susretima njegova ekipa nije izvukla negativan rezultat. Baziramo li se samo na ovu sezonu, Junajted je u Premijer ligi od članova "velike šestorke" igrao samo protiv Liverpula (0:0) i Totenhema (1:0) sa izuzetno opreznim pristupom i ni u jednom od tih mečeva, koji nisu bili preterano zanimljivi navijačima, njegov tim je učinio sve kako ne bi izgubio.


Filozofija fudbala bez rizika, u kom će njegovi igrači birati samo racionalna rešenja i biti neverovatno strpljivi čekajući grešku protivnika, u ta dva meča donela mu je četiri boda.

Nakon meča protiv Liverpula zaslužio je pohvale engleskih novinara i legendi koje su prokomentarisale da je potpuno "neutralisao" protivnika, koji se opet žalio na takav stil fudbala Žozea Murinja - što ga je pogodilo, pa je napao samog Jirgena Klopa tvrdeći da su igrali tako jer Liverpul nije bio ofanzivniji!, ali su te pohvale ponovo preispitane nakon što Totenhem "razbio" ekipu sa "Enfilda" samo nedelju dana kasnije napadajući njihovu slabu tačku - odbranu (4:1).

"Zašto Murinjo nije napao Lovrena i Matipa? Zašto je čekao?".

Odgovor je jasan, u pitanju je njegova fudbalska filozofija, koja kaže da je bolje i bod u takvom meču nego jurišanje na "sve ili ništa", gde na kraju često možeš da dobiješ "ništa". Naročito u gostima...

Murinjo je dobio šansu da nedelju dana posle susreta Totenhema i Liverpula ponovo "zapuši usta" kritičarima igrajući ofanzivniji fudbal, pokazujući da i njegova ekipa može kao "pevci" talentovanog menadžera Maurisija Poketina, ali ni to što je sa meča izostao njegov najbolji igrač, Hari Kejn, nije ga nateralo da se menja i prilagođava onome što se priželjkuje u emisijama, pabovima, tribinama itd.

Izveo je ponovo sastav prilagođavajući se manama i vrlinama protivnika, naišao i na rivala čija je početna ideja bila da bude strpljiv - nešto sa čime se ne sreće dovoljno često, ali Murinjovi timovi su poput nekog šampiona u gledanju bez treptanja  - uvek će za bar jednu sekundu duže biti koncentrisaniji, fokusiraniji, smireniji...

I dočekao je da Totenhem uđe u dve velike šanse, da shvati da je bolji i da može do gola, da zaigra ofanzivnije, i da zaboravi na Lukakua i Marsijala. Na sekundu!


Slavljenički je Murinjo onda mogao da podigne ruku, u utakmici u kojoj je mogao i da izgubi i da odigra nerešeno, ali umesto toga poslao je poruku prstom preko usana koja govori da su na kraju dana najvažniji rezultati, a ne onih 90 minuta fudbala za kojih su navijači platili ulaznicu, i za koje su, na kraju krajeva, plaćena "paprena" TV prava.

Međutim, on derbije pretvara u suvu taktičku bitku u kojoj će insistirati na tome da ona bude lišena holivudskih momenata, a nekad je baš to ono što želimo u zvučnom meču vikendom, umesto suvoparnih drama čiji je scenario stao na dve A4 stranice.

Neće uvek navijačima prijati ono što i njihovom menadžeru, kome je tog dana jedino bilo bitno da upiše bod(ove), ali će i takvu pobedu "progutati" kad se prisete "suše" u klupskom muzeju.

Progutaće jednu, dve, pet, deset, progutaće i titulu osvojenu na takav način.

Istorija nas uči da će to potrajati samo dok je u ulozi "favorita" iz senke, kada nije šampion, a ne postoji bolji primer od Murinja i Čelsija koji ovoj tvrdnji ide u prilog.

Ni jedan Čelsi, koji je daleko manji klub od Mančester junajteda, nije se mogao zadovoljiti zategnutom odbranom i aplaudiranjima na blokirane udarce Džona Terija, uklizavanja Rikarda Karvalja ili na intervencije Tiboa Kurtoe. Kada se osvoji ono što je bilo zacrtano, navijači, a naročito vlasnik požele i lepši fudbal zbog kog će ustajati na noge i aplaudirati.


Uz to, Mančester junajtedu je za jačanje "brenda", ubiranje novca iz Azije, SAD i Australije, potrebno da igra lepo za oko, a ne samo rezultat. Kao i Real Madridu...

"Problem" za Žozea Murinja je i to što je u komšiluku "gospodar lepog fudbal" Pep Gvardiola čija ekipa "melje" sve pred sobom i koji mu je rival još iz dana u Španiji, a da bi ponovo dao legitimitet "murinjovskom fudbalu" potrebno je da mu još jednom "izbaci" pehar iz ruku i pokaže da je to pravi model za osvajanje trofeja.

Čak i ako to uspe u ovoj sezoni, čini se da je Žozeu Murinju dugoročni planovi nisu vezani za Mančester junajted, delom zbog neslaganja sa upravom oko transfera igrača, a delom i zbog toga što je svestan da ne može doveka da "prodaje" svoj fudbal.

To je fudbal sa rokom upotrebe za nestrpljive...

"Sasvim sigurno neću završiti karijeru u Mančesteru. Ja sam trener koji ima želje, ambicije i voli da radi nove stvari", ispričao je gospodin "Specijalni".

Na kraju, a to valjda i Murinjo zna, jedino mesto na planeti na kome će mu biti dozvoljeno da bude ono što jeste - jeste Italija. Jasno je da je to jedina "veza" u kojoj partner neće uporno pokušavati da ga promeni i to baš iz razloga što je i sam isti poput njega...