Fernando Santoš: Ne bih voleo Srbiju u grupi na SP

Selektor Portugala, evropskog prvaka, za MONDO otkriva kakav je zapravo Kristijano Ronaldo, šta se desilo u finalu EP protiv Francuske, kakav odnos ima sa najboljim fudbalerom sveta, šta kaže o Srbiji...

Fernando Santoš: Ne bih voleo Srbiju u grupi na SP Foto: MN Press

Brojkama, jedan! A može i slovima. Velikim slovima, JEDAN trener iz Super i Prve lige Srbije udostojio se da poseti Simpozijum Evropske trenerske asocijacije u hotelu Hajat.

Svi mi za sebe mislimo da smo najmudriji, najpametniji i bogom dani. Ipak, valjalo bi ponekad osvežiti znanje. Čovek se uči dok je živ. Ne dolazi vam svaki dan na noge selektor aktuelnog evropskog šampiona. Ili čovek koji je vodio PET reprezentacija na PET svetskih šampionata.

A priznaćete, oni znaju neke stvari koje vi od toliko obaveza niste stigli do kraja da naučite. Intervju sa Fernandom Santošom je posvećen upravo njima. Našim fudbalskim sveznalicama koje su imale važnija posla od prisustva na seminaru evropske trenerske elite.

Fernando Santoš Foto: MONDO/MN Press


...

Gospodine Santoš, da li se naježite svaki put kada vidite snimke slavlja posle finalne utakmice u Parizu i pobede protiv domaćina Evropskog prvenstva?

"Ne poznajem čoveka koji može da bude ravnodušan u tim situacijama. To su trenuci koji ostaju večno u sećanju. Više kao momenti kolektivne slave, nego kao neko lično zadovoljstvo. Mnogo više, jer to je ipak uspeh cele nacije. Osetio sam to i kada sam bio selektor Grčke. Velika je razlika između selektorskog i trenerskog posla. Posao u klubu ima svoje prednosti, ali je osećaj slavlja u slučaju uspeha ograničen na određenu grupu ljudi koja navija samo za taj klub. Reprezentacija nosi sa sobom potpuno drugi osećaj. Braniti boje jedne zemlje predstavlja nešto specijalno. Nešto sentimentalno što se nosi unutar duše. Svesni ste da imate na okupu najbolje fudbalere u državi i imate obavezu da ljudima donesete radost. Fudbal ima neverovatnu moć i utiče na čitavu naciju. Kada je grčki narod prolazio kroz veoma težak period, mi smo im sa reprezentacijom davali nadu da nije sve tako crno. Osetio sam ogromno zadovoljstvo posle plasmana na EP 2012. i SP 2014, jer su ljudi oko mene bili srećni i nasmejani. Zamislite onda kakav je osećaj kada se obraduje vlastiti narod. Dakle, odgovor je DA. Naježim se svaki put kada se setim tog puta do titule evropskog šampiona".

Pre izvesnog vremena, odbili ste milionsku ponudu Pekinga i produžili ugovor sa portugalskom federacijom do 2020. godine. U čemu nalazite nove motive posle osvajanja trofeja u Francuskoj i može li Portugal evropskoj kruni da doda i onu svetsku naredne godine?

"Konkurencija je izuzetno oštra. Pričao sam malopre sa mojim prijateljima iz Nemačke, vidim da oni već podižu taj trofej u Rusiji (smeh). Mnogo je jakih reprezentacija sa jednim istim ciljem. To je normalno. Portugal svakako nije favorit. Istorijski gledano, nikada nismo ni bili favoriti na velikim turnirima. Nemačka je uvek kandidat broj 1. Zatim Španija, Brazil i Argentina, kao standardni aspiranti na najviši plasman. U drugoj grupi su oni koji imaju pravo da se nadaju trofeju i Portugal pripada toj kategoriji. Mi ćemo u svaku utakmicu na Svetskom prvenstvu ući sa željom da pobedimo protivnika. Kada postavite cilj i uložite maksimalan trud da ga ostvarite, sve je moguće. Priznajem, cilj Portugala je titula svetskog prvaka i ako se budemo borili kao na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, možemo do trona".

Fernando Santoš, Portugal Foto: MN Press



Morali ste mnogo znoja da prolijete da biste uopšte stigli do Rusije. Da li je bilo straha u toku kvalifikacija da Portugal neće izdržati taj žestok ritam koji je nametnula reprezentacija Švajcarske?

"Kvalifikacije su bile komplikovane i teške. Naša grupa je bila jedina sa tri reprezentacije iz vrha evropskog fudbala. Kako je vreme prolazilo, Mađari su posustajali i kasnije otpali iz trke. Švajcarci su odigrali perfektne kvalifikacije i znatno nam otežali posao. Posle tog poraza na startu ciklusa, shvatili smo da moramo da menjamo neke stvari i da uključimo neke nove igrače. Imali smo samo jednu mogućnost, da dobijemo svih devet mečeva i odemo direktno na Mundijal. Nije lako igrati pod takvim pritiskom. Mnoge utakmice su u teoriji bile jednostavne i lake, da bi se u praksi pokazale kao veoma komplikovane. Setite se samo Andore. Srećom, imali smo odgovor u najtežim trenucima. Poslednja utakmica je sve rešavala, iskoristili smo prednost domaćeg terena i otišli na Svetsko prvenstvo".

Skoro sam imao zadovoljstvo da razgovaram sa bivšim asom Benfike Alvarom Magaljaešom koji je rekao da za osvajanje titule evropskog ili svetskog šampiona treba ogromna doza sreće. Pitao sam ga da li se "sreća" na portugalskom kaže "Kristijano Ronaldo". Šta Vi mislite?

"Ha-haha- ha. Rekao bih da postoji i drugi izraz - rad, mnogo rada", rekao je Santoš i nastavio:

"Gomila odrađenog posla krije se iza tako velikog uspeha. Sreća je nešto što te prati ukoliko radiš pošteno. Tako je u svakom poslu, ne samo u fudbalu. Nemci uvek imaju isti sistem. Rade, rade i samo rade. I onda im se dogodi sreća. Nikada ne znate šta nosi utakmica. Da li će lopta preći gol crtu ili se zaustaviti na liniji. To su stvari na koje ne možete da utičete. Da biste se popeli na evropski ili svetski tron morate da ispunite neke osnovne preduslove. Pre svega da imate kvalitetnu ekipu, zatim dobrog trenera, besprekornu organizaciju i na kraju strategiju koja podrazumeva adekvatan rad sa igračima i jasno postavljene ciljeve. U klubu je lako, imate vremena da menjate, korigujete, pričate, postavljate strukturu... Selektori su u mnogo težoj poziciji. Reprezentativci stižu iz raznih zemalja sa različitim pogledima na stil i sistem igre. Imate ih vrlo kratko na okupu. Možete da uložite maksimum truda, ali ako igrači nisu u stanju da prihvate vaš metod rada, nema rezultata. I još jedan, jako važan detalj. Igračima morate da usadite strast prema nacionalnom dresu. To je totalno drugi osećaj od onog kada igraju za svoj klub. Treba mentalno da ih pripremite da bi mogli dostojno da reprezentuju svoju zemlju. Državni tim ne priznaje ego. Tek kada njega eliminišete, kolektiv dolazi do izražaja i vrata uspeha su vam otvorena".

Prešao je na konretan odgovor na pitanje...

"Sada dolazimo do Vašeg pitanja. Normalno je da imam igrača kao što je Ronaldo koji jednim potezom može da reši utakmicu. To je blagodet svakog trenera. Ali, pored toga što poseduje neverovatan kreativni potencijal, Kristijano svojim prisustvom daje veliku težinu nacionalnom timu. Ima snažan karakter, ume da se postavi na terenu, pravi je kapiten i lider tima. On je taj koji stvara uniju među igračima. Skoro 14 tih momaka ima ispod 25 godina. Mnogo ih se pojavilo u Fancuskoj, biće ih još u Rusiji. Zamislite, svi su oni do skoro skupljali Ronaldove sličice i molili ga za autogram. A sada igraju sa njim u istoj ekipi. To je još jedna njegova odlika, ume da priđe mlađim igračima i da im pokaže put ka slavi. Da ne govorim o njegovim radnim navikama koje se graniče sa fanatizmom. Zato i jeste najbolji na svetu".

Kristijano Ronaldo Foto: MN Press



Anćeloti, Ferguson, Murinjo. Svi treneri koji su sarađivali sa Ronaldom na klupskoj sceni slažu se da u karijeri nisu sreli većeg i posvećenijeg profesionalca. Da li je takav i u reprezentaciji?

"Istina! To je Kristijano. I ja sam ga trenirao u klubu. Otkriću Vam svoju najveću grešku u trenerskoj karijeri - pustio sam ga da igra za Sporting na prijateljskoj utakmici protiv Mančester junajteda. I naravno, oteli su mi ga odmah posle meča. Bilo je strašno ostati bez Ronalda. Često sam ga uzimao kao primer da bih igračima ukazao na neke stvari. Sećam se kad je imao 17 godina, pozvao sam ga u svoju kancelariju i rekao mu da ima sve predispozicije da postane vrhunski igrač, ali da obrati pažnju na skok igru i udarac glavom jer je to jedini segment koji mu nedostaje. Samo je klimnuo glavom i otišao. Znao sam da će poslušati, ali sam mislio da će na tome raditi narednih meseci i narednih godina. Kada sam sutradan došao na trening, on je već bio na terenu. Zadužio je tri mlađa igrača da mu do besvesti centriraju na glavu. Eto, to je Ronaldo. Pazite, ponavljam, imao je tada 17 godina. Njegov fokus je uvek bio da bude najbolji na svetu. Nikada nisam krio da je on najvažniji deo ekipe. Nama je cela reprezentacija formirana oko njegovog kvaliteta. Nemam problem da prihvatim da je Kristijano centar sveta. Međutim, na svakom treningu radimo i alternativne varijante za slučaj da se njemu nešto desi. Kao u finalu protiv Francuske. Ronaldova povreda je poremetila ceo tim i molio sam boga da što pre dođe poluvreme kako bih izvršio korekcije i reorganizovao igru. Počeo sam utakmicu u 4-4- 2 sa Ronaldom i Nanijem u špicu i znao sam da na klupi nemam nijednog igrača bar približno Ronaldovih karakteristika. Morao sam da se adaptiram i prešao sam na 4-3- 3. Već sredinom drugog dela, ekipa je pronašla balans i sve je došlo na svoje mesto. Momci su zaslužili respekt jer su pokazali kapacitet da brzo reaguju u novonastaloj situaciji".

Ne bih voleo Srbiju u grupi. Uvek sam se pitao kako vas nema na velikim takmičenjima, a imate tako sjajne igrače

Kada je Portugal doživeo senzacionalan poraz od Albanije na startu kvalifikacija za Francusku, zauzeli ste mesto Paula Benta na klupi reprezentacije i imali priliku dva puta da odmerite snage sa Srbijom. Kakvo mišljenje imate o našem timu?

"Tri puta sam igrao protiv Srbije. Jednom u prijateljskoj utakmici kao selektor Grčke i dva puta u kvalifikacijama sa Portugalom. Sve to vreme pitao sam se kako je moguće da tim sa toliko sjajnih pojedinaca nije učesnik velikih takmičenja. Tehnički i fizički besprekorni, a uvek vam nešto fali. Skoro sam o tome razgovarao sa svojim prijateljem Zoranom Filipovićem. Bilo je mnogo važno da se kvalifikujete na Svetsko prvenstvo jer zaista posedujete talenat. Imali ste jako teške utakmice u kvalifikacijama. Ako me pitate da li bih voleo Srbiju u istoj grupi, reći ću Vam najiskrenije - ne. Ali, ako budemo zajedno, borićemo se svim silama da vam zagorčamo život. Kao što će i Srbija ući sa željom da Portugalu pokvari planove. Matić je fudbaler koji je u Benfiki doživeo ogroman napredak. Klasična 'šestica' koja razmišlja i kreira. Drugačiji od svih drugih na terenu. Gledao sam ga na poslednjoj utakmici Junajteda, on je taj koji prvi izlazi sa loptom i osmišlja akciju. Ali, Srbija nije samo Matić. Imate plejadu mladih igrača koji su svetski šampioni u svom uzrastu. Ako taj neosporni potencijal uklope u taktičke zamisli selektora, možete čudo da napravite".

Počeli ste u Eštrelja Amadori, sa Portom bili šampion Portugala, proslavili se u Grčkoj na klupi Aeka, Panatinaikosa i PAOK-a, vodili Sporting i Benfiku, postali prvi trener koji je imao čast da radi u tri najslavnija portugalska kluba i 2010. se definitivno posvetili reprezentativnom fudbalu. Da li biste ponovo mogli da se vratite na klupsku scenu?

"Mogao bih, zašto da ne. Mada priznajem da više ne osećam potrebu za adrenalinom iz dana u dan, kao što je bio slučaj na početku karijere. U klubu posvećuješ pažnju sitnim detaljima, radiš na usavršavanju pojedinca. Vrlo je malo dodira između metoda rada u klubu i u reprezentaciji. To su samo strategija, čitanje igre i korekcije koje vršiš u toku utakmice. Sve drugo je različito. Kao selektor, nisam odgovoran ni za tehničko-taktičku obučenost igrača ni za pripremni period. Lakše je mojim kolegama koje imaju tzv. 'blokove' u reprezentaciji. Odnosno linije tima sastavljene od igrača iz istog kluba. To je slučaj Nemačke sa Bajernom ili Španije sa Realom i Barselonom. Oni imaju 7-8 igrača koji se znaju u dušu i lakše je raditi u tim okolnostima. Nama ostalima, igrači dolaze iz raznih krajeva sveta i pod utiskom ideja koje im njihovi treneri nameću u toku trenažnog procesa. Šta mi možemo da uradimo za ta tri dana? Ništa, samo rekuperaciju (oporavak). Nemamo vremena da se bavimo greškama. Ako je utakmica u ponedeljak, ja im skrenem pažnju u utorak na propuste u igri, oni se u sredu vrate u klub i već u petak su zaboravili šta sam im rekao. U tome i jeste draž selektorskog posla. Da spojiš nespojivo".

Fernando Santoš, Portugal Foto: MN Press



Naveli ste imena glavnih jurišnika na titulu u Rusiji. Šta je sa favoritima iz senke? Može li Srbija i njoj slične reprezentaicje da sanjaju o podvigu Grčke iz 2004?

"Nije se to desilo samo sa Grčkom. Iznenađenja su uvek moguća. Ja lično, ne priznajem nemoguće. Možda je teško, ali sve dok je izvodljivo, treba verovati. Sve zavisi od selektora i načina na koji je pripremio ekipu za veliki izazov. Ako igrače ubedim da je titula svetskog prvaka realan cilj, uradio sam pola posla. Bitno mi je da shvate značaj procesa koji podrazumeva kreiranje celine i stvaranje pobedničkog duha. Najgore je ako počnemo da razmišljamo negativno i ako unapred otpišemo sebe. Nikada neću da prihvatim da su Nemci, Francuzi ili Englezi isključivi favoriti za trofeje. Oni ih jesu kroz istoriju najčešće osvajali, ali to ne znači da mi ostali treba unapred da se predamo".

Da li se slažete sa legendarnim Borom Milutinovićem da je fudbal sa uvođenjem video tehnologije izgubio ljudsko u sebi?

"Niko o tim stvarima nema pravo da govori više od njega. Čovek je bio na pet Mundijala sa pet reprezentacija. Kapa dole! Sa Borom se slažem u jednom delu njegove teorije. Fudbal se zaista igra srcem, dušom i ljubavlju, ali ne možemo da se izolujemo od inovacija. Treba samo da ih poboljšamo i usavršimo. Kako god, ništa nas ne sprečava da fudbal i dalje doživljavamo kao strast. Ako se odreknemo emocije, fudbal umire. Nestaće. Zato, oprezno sa uvođenjem i primenom tehnoloških pomagala. Bili smo svedoci na Kupu konfederacija da je to izgledalo dosta konfuzno. Trebalo im je više od dva minuta da provere sporni detalj i donesu odluku. Publika se radovala golu, a posle dva minuta shvatila da je sve bilo uzalud. To ubija emociju. Gubi se humani aspekt igre. Ima momenata kada su te odluke jako bitne po ishod utakmice, ali mora se naći balans. Fudbalu se ne sme oduzeti ono što je esencijalno. Pre 30 godina smo imali samo trenera na klupi i ekonoma koji nosi lopte. Sada je po sedam-osam trenera u stručnom štabu. Društvo napreduje, fudbal mora u korak sa vremenom i to nije sporno. Nauka je preuzela važnu ulogu, naročito u analizi utakmice i kontroli fizičke spreme. I to je u početku nailazilo na otpore, pa smo se prilagodili. Fudbal je fenomen i zato je preživeo. Ali, fudbal je u isto vreme igra strasti i igra grešaka. To mu je nekako u korenu. Kada ne bi bilo grešaka, svaka utakmica bi se završavala sa 0:0. I gde je tu smisao? Imajmo to na umu".

Možda bi se i finale Evropskog prvenstva završilo bez golova, da Vas Ronaldo nije odmenio u ulozi selektora u samoj završnici utakmice?

"(poduži osmeh). Hmm... Da... Odgovoriću, jer uvek odgovaram na svako pitanje. Ali, smejem se zbog Kristijana. Vidim da ste i Vi pogrešno shvatili njegovo ponašanje u finišu tog finala. Zaista je izgledalo da je preuzeo ulogu trenera u rukovodio ekipom. Evo, reći ću Vam šta mi je rekao u tom trenutku i posle toga će Vam dosta toga biti jasnije. Kada mi je skočio na leđa i odgurnuo me,
samo je rekao: 'Stari, stari, dobili smo, uspeo si!'. Kod nas u Portugalu, 'stari' je izraz za oca. To Vam je dovoljno da shvatite kakav je moj odnos sa Ronaldom. To je odnos oca i sina. I ne samo sa njim, nego sa svim igračima. Razume se, nikada ne bih dozvolio bilo kome da vodi utakmicu umesto mene. To što se desilo protiv Francuske je najlepši momenat koji jednom treneru može da se dogodi u karijeri. To je dokaz da si uspeo u životu. Oni koji me dobro poznaju, znaju da ja odmah na početku ciklusa jasno definišem odnose u ekipi. Postoje dva ključna detalja. Teren je zakon i tu nema mešanja u moj posao. Jako sam rigorozan po tom pitanju i ponekad umem da budem i zao. Ja vladam taktikom i strategijom i tačka. Pitajte igrače sa kojima sa radio u Grčkoj koliko sam tvrd kada je reč o autonomiji. Drugi detalj je privatne prirode i to nema veze sa terenom. Svaki igrač ima otvorena vrata u bilo koje doba dana i noći da dođe i razgovara sa mnom o čemu god hoće. Osim o tome hoće li biti u timu. Svi oni imaju svoje privatne probleme i ja težim tome da ih saslušam i pomognem. I svi su u istom položaju. Kod mene nema zvezda. To sam naučio od svog trenera u Benfiki kada sam imao 18 godina. Bilo mi je neshvatljivo da posle treninga samo najbolji igrači u ekipi imaju privilegiju da vežbaju slobodne udarce. Kada je došao Džimi Agen sve se promenilo i svi smo imali isti status. Dakle, respekt prema svima. Od onih vedeta, do najmlađih u timu. Video sam neku pravdu u tome. Svi mi znamo da je Kristijano najbolji na svetu, ali ni on lično ne želi da se odvaja tokom treninga i da uživa bilo kakvu protekciju. Da se ne lažemo, Ronaldo je jedini koji ima garantovano mesto u timu. Šta sad, odigra jednu utakmicu loše i treba da ga preselim na klupu? Pa koja bi to budala na ovom svetu sebi dozvolila. Ok ako je rovit ili umoran, ali ako je iole blizu top forme, on je sigurno među 11. On samo na prvi pogled delujeuobraženo i arogantno, ali to je njegov način da funkcioniše u ovom ludilu. Evo Vam primera, išli smo na Kup konfederacija u Rusiju. Sve je bilo savršeno, ispred hotela euforija, 300-400 ljudi svaki dan uzvikuju 'Kristijano, Kristijano!'. Znate da se povredio i otputovao pre finalne utakmice. Šta mislite, koliko je sutradan bilo ljudi ispred hotela? Nula. Nije lako boriti se sa teretom tolikeslave. Ronaldo je u suštini normalna osoba, prepuna osećaja i emocija".

Izvor: YouTube


Srbija nije menjala "lice" kroz ove kvalifikacije, Muslin je bio veran sistemu 3-4- 3 čak i u situacijama kada je igra protivnika nametala određene korekcije. Koliko to može da bude opasno u mečevima sa velikim ulogom na Svetskom prvenstvu?

"Izuzetno važan faktor u modernom fudbalu. Kako pomerati ekipu i prilagođavati se razvoju situacije na utakmici. Svaki tim ima nešto što čuva u rezervi ako krene loše. Ima i onih koji gledaju samo sebe i ne bave se uopšte taktikom rivala. U prvenstvu imate više vremena da se upoznate sa stilom igre drugih klubova. U reprezentaciji teže, često ste u situaciji da igrate protiv tima sa čijom se strategijom susrećete prvi put u karijeri. Sve to daje dodatnu draž našem poslu. Meksiko je sjajan primer, oni to rade perfektno. Ako rival igra sa dva napadača, oni stave tri centralna beka. Ako je jedan špic, oni potpuno promene fizionomiju defanzivne linije. Menjaju pozicije, stalno nova lica i prosto vas zbune nekoliko puta u toku utakmice. Zato je važno igrati protiv reprezentacija sa drugih kontinenata, evo mi sada putujemo u Saudijsku Arabiju. Ne poznajem ih uopšte i hoću da osetim kako dišu. Ne kako igraju, već kako dišu za fudbal. Protiv takvih timova je interesantno videti šta izlazi iz njihove duše, kako razmišljaju u određenim fazama meča. Uz pomoć video materijala znamo kako izvode prekide, kako se kreću, šta rade kod kornera... ali ne znamo kako dišu. Skoro sam razgovarao sa Karlosom Ozorijom (selektor Meksika) i mnogo toga mi je razjasnio. Njegova ekipa stalno menja lice u toku meča. Važna je i kultura jedne zemlje, što sam najbolje shvatio u Grčkoj. Taj mentalitet naroda se uvek prenese i na teren. Pogledajte velike klubove, često se dogodi da dođe do sukoba između igrača različite nacionalnosti. Čile je uvek nezgodan rival jer ima veoma izražen taj nacionalni kult. Oni ginu na terenu za svoj narod. Videćemo u Rusiji kako će se igrači snaći na novoj podlozi. Pola sintetika, pola prirodna trava. To je nepoznanica za mnoge reprezentacije".

Uručio sam mu poklon i zamolio ga samo jednu stvar:

"Gospodine Santoš, ukoliko nas moskovski žreb 1. decembra ipak spoji u istoj grupi na Svetskom prvenstvu, slobodno izvedite tim u sistemu 4-4- 2. Ali, u špicu neka budu Nani i Andre Gomeš".

"Dogovoreno", nasmejao se i odšetao.

-----------------------------

SVE KOLUMNENEŠE PETROVIĆA

Sve vesti