Mnogo je talentovanih fudbalera u istoriji Partizana koji su kucali na vrata prvog tima, ali ih nikada nisu širom otvorili. Najčešće ne svojom krivicom.

Bilo je i onih koji su mogli da daju mnogo više. A bilo je i onih koji su, jednostavno, bili drugačiji, koji su "štrčali" u društvu koje baš i nije bilo naviklo na "nešto novo".

U istoriji Partizana bilo je više (da ne kažemo pregršt) igrača od čijih bi se životnih iksustava mogao snimiti film. Jedan od nih je i Zdravko Đekić, nekadašnji golman, inače prvi fudbaler Partizana koji je dobio nadimak "Kempes" (drugi je napadač Milan Đurđević).

Intervju sa Đekićem, koji ima vrlo zanimljivu, gotovo filmsku životnu priču, napravio je novinar "Nedeljnika", publicista Branko Rosić-Rosa, a objavio blog crno-bela nostalgija.

Đekić je prošao sve juniorske selekcije Partizana i reprezentacije Jugoslavije, ali nikada u Partizanu, u prvom timu, nije dobio pravu šansu. Probao je i u OFK Beogradu, ali srž njegove interesatne životne storije, zapravo, bio je vezan za London.

Ne samo po događajima tokom života u Londonu (bio je u Čelsiju, branio u Fulamu) i druženju sa engleskim fudbalerima, "Kempes" se od ovdašnjih fudbalera razlikovao i po stilu oblačenja, muzici, po tome što se bavio i drugim stvarima...

"Dolazio sam na treninge, nosio mods sakoe, drugačiju frizuru, Dr Martens čizme, Harington jaknu... A oni u turskim jašama, klizavim trenerkama, koledžicama. Nisma imao ništa protiv takvog oblačenja, ali oni mene nisu razumeli i prihvatali. Jedine osobe koje su me razumele bili su Borota, Antić, Golac. Jusufi. A ovi ostali su imali pitanja: 'Zašto si se tako podšišao?', 'Kakve su ti to pantalone?', 'Šta ti to znači?'. Bilo je i uvreda", priseća se Zdravko Đekić i nastavlja:

"Na pripremama sam slušao Bouvija, Joy Divison, a oni Šemsu, Sinana, Halida... Iskreno nisam imao problema sa tom muzikom. Neka je slušaju, ali nisu me prihvatali. Sećam se da jednom prilikom redar nije hteo da me pusti na stadion jer je rekao da mu ne ličim na fudbalera! Na kraju su poslali nekog iz kluba da objasni da sam ja rezervni golman. Ta priča je završila u novinama".

Đekić je pikao fudbal na turnirima za klince na Voždovcu, a još iz dečačkih dana ostao mu je nadimak "Kempes" zbog, kako kaže, duge kose, tamnije puti i drčnosti na terenu.

Tada je počeo da shvata da je fudbal šou-biznis...

"Odlučili su da idem na pozajmicu, kako bih stekao iskustvo. Složio sam se jer su mi trebale utakmice. Ali, ustanovim da hoće da me uvale budzašto Mladosti iz Petrinje. Gledam kako se grle i ljube ljudi iz uprave oba kluba. Kao da su dobili 4 tone Gavrilović proizvoda iz Petrinje za Partizanov restoran i svoje zamrzivače i frižidere. Razočarao sam se. Shvatio sam da nemaju stvarno poštovanje prema meni. Kod njih sam od osme godine, prošao sve selekcije, osvajao pehare sa juniorima i omladincima i da me tako daju za paštete. Nisam hteo da idem u Petrinju".

O LONDONU, GASKOJNU, BOROTI...

Tada je, priseća se, počeo da trenira odvojeno sa Petrom Borotom (još jedan iz galerije živipisnih i neobičnih likova iz Partizanove istorije), koji je branio u Partizanu, pa u Čelsiju, da bi po povratku u Beograd otvorio galeriju slika.

"Skupljao sam mu lopte još kada sam bio petlić, i bio mi je idol. Trenirali smo šest meseci i celu travu pomoćnog terena sam 'pojeo'. Opet rad sa čovekom koji je dosta vremena proveo na Zapadu. Primetiš drugačiji odnos, kao i kod Jusufija. Na Borotinu preporuku, kao i na preporuku Golca, odlazim u Čelsi na probu. Zapravo, Petar Borota je nazvao Čelsi, a Golac je napisao preporuku za mene".

Kada je stigao u London, počela je, kaže, njegova verzija "Alise u zemlji čuda".

"Ja, koji sam bio zaluđen za fudbal, snimao reklame, i odrastao uz rokenrol, počinjem da živim u gradu koji ima najbolje od svega toga. Ako želiš da uživaš i da začiniš svoj život umetnošču, fudbalom, muzikom, onda je London mesto za tebe. Upoznajem kulturu na Ostrvu i počinjem da treniram sa Čelsijevom ekipom ispod 21 godine. Upoznajem tada velike zvezde Čelsija: Gordona Djurija, reprezentativca Škotske, Dejvida Besanta, golmansku rezervu Piteru Šiltonu u engleskoj reprezentaciji, Kerija Diksona. Onda Denis Vajs prelazi iz Vimbldona u Čelsi. Denis je bio prava dileja, lud, odličan igrač, na terenu je imao mozga, a van terena baš i nije. Znao je da sa ekipom oljušti ceo pab od piva. Nije bio kavgadžija već dobar momak, ali u izlascima u grad s njim nastajalo je ludilo.

Par puta smo trenirali zajedno. Dođe na trening sa prvim timom par nas ispod 21 godine. Velika razlika je tamo i ovde. Čast izuzecima, bilo je korektnih momaka kao što su Bajro Župić, Milojević, Gordan Petrić, Vermezović, Bajović... U Engleskoj te prihvate odmah. Kod nas je uvek zategnuto. Kod nas kad dođe novi igrač odmah je neka tenzija i u svlačionici".

Iz Čelsija je poslat na kaljenje u komšijski Fulam, koji je bio u tadašnjoj Trečoj ligi Engleske i u tom klubu je branio nekoliko utakmica za prvi tim.

"Spletom okolnosti upoznao sam Pola Gaskojna u pabu u Sohou. Bili su tu Denis Vajs, Toni Dorigo, Džon Fašanu. Gaza je igrao za Totenhem i posle Džordža Besta je bio najjači britanski fudbaler. Vrhunska tehnika i vizija igre. Nije bio klasičan engleski igrač. S druge strane nisam video otkačenijeg tipa u izlasku. Gde god da uđe tu nastupi ludnica. Plazi se, prođe pored tebe i ugrize te za uvo, devojke padaju u nesvest. Pitao me je odakle sam i naručio litre svega. Dekadentno je izlaziti sa njima. Jetru sam oštetio. Gaskojn od muzike voli sve što prži od Toj dolsa, Motorheda, Sisters of Mersi... Nisam verovao da ću ga upoznati. Ukrao je srce Englezima i postao legenda za sva vremena. Denis Vajs je voleo drugačiju muziku od Gaze, slušao je Spandau Ballet, Ultravox. Vozio sam se jednom prilikom kolima sa njim. Cenili su nas 'Jugoviće' (Jugoslovene) kao tehničare, ali su provalili da ne trčimo. Da ne igramo puno bez lopte. Da nismo čvrsti, da volimo previše da ga rolamo, pa su nas na fiziku i trčanje dobijali".

DRUŽENJE SA BOROTOM (Milvol - Vest Hem)

"Imao sam sreću da me po Londonu izvede i Petar Borota. S njima sam otišao u par mnogo jakih noćnih klubova. Odrastao sam uz britanski alternativni rokenrol pa me je Borota provalio i odveo me na mesta gde se sluša takva vrsta muzike. Odveo me u klub 'Kit Kat' ispod Trafalgar skvera gde sam ostavio dušu. Borota je gotivio neki džez što je bilo interesantno. Voleo je džez a i stari rok tipa Kleptona, Dire Straits. On je igrao je ekstremne londonske derbije protiv Milvola i Vest Hema gde svi šopovi u okolini budu zatvoreni, a policija patrolira na konjima. Navijači iz radničke kalse, nezadovoljni, pljuju Margaret Tačer... Pričao mi je o utakmici protiv Milvola. Pratio je utakmicu i osetio odjedanput nešto toplo na nozi. Pogleda, a ono pola štucne krvavo. Pogodili su ga jabukom sa žiletima. Dok sam bio u Fulamu trenirao sam sa tri lika koji su došli na pozajmicu iz Vest Hema. Odrasli su u Ist Endu. Bio je to tada kraj radničke klase, huligana i Oi panka... Pošto sam tamnije puti u jednom trenutku su me prozvali 'Paki', kao da sam Pakistanac. Upoznao sam Kokni Ridžekts, Oi pank legende, upoznao sam Sugsa iz Mednesa. Ludilo, do juče sam nosio njihove ploče ispod miške, a sada ih upoznajem po pabovima i festivalima...".

Nije se, na svoju žalost, zadržao u Londonu, zbog svađe menadžera i kada se vratio u Beograd, jedino što je mislio bilo je - kako da se vrati u englesku prestonicu.

"Sećam se da sam po povratku u Beograd propušio, počeo sam ozbiljnije i da pijem... Srce me boli što nisam ostao u Londonu, zapustio sam sve. I fakultet i fudbal. A onda odem na utakmicu omladinaca OFK Beograda i Partizana i sretnem Iliju Petkovića. Čuo je gde sam bio i šta sam radio. Sećao me se iz podmlatka Partizana. Pitao me je šta se dešava. Rekao mi je da užasno izgledam, da sam se ugojio, da moram da počnem da treniram, da ima vremena za mene... U principu to je bio razlog zašto sam pristupio OFK Beogradu. Ilija Petković je postao prvi trener OFK-a i ja krećem da treniram sa njima. Odlična generacija je tada bila u OFK: Terza, Mirković, Lončar, Krčmarević, Špoljarić, Đurđević...".

Ali, tada je počeo suludi rat na Balkanu...

"To je bila 1991. Preko noći dolazi đavo. Preovladao je primitivan mentalitet Balkanaca. Kreće rat. Potičem iz mešovitig braka. Mama je katolkinja, tata je pravoslavac. Slavili su oba Božića, bio sam dete bivše države. Sećam se kad je krenuo rat i kad je krenula vojna policija da nas juri da je moj pokojni otac, koji je gradio ovu zemlju i borio se u Drugom svetskom ratu, izašao na vrata i dočekao vojnu policiju rečima: 'Moj sin nikada neće biti deo bratoubilakog rata'. Oterao ih je".

Rat i sva dešavanja u bivšoj Jugoslaviji bili su zatrašujući...

"Nisam verovao šta se dešava oko mene. Totalno bezakonje. Shvatio sam da smo se spustili na najgore grane primitivizma", kaže Zdravko Đekić.

Bilo je to i čuveno vreme sankcija, nemaštine, kupovine benzina na ulici iz kanistera, kada je dinar bio praktično bezvredan...

"Nikad neću zaboraviti kad sam primio platu od OFK-a. Imam čekove, idem u Sremsku ulicu, u banku da ih unovčim. Prvog dana nisam stigao jer sam imao predavanje na fakultetu. Sutradan kad sam došao u banku, žena koja je radila na šalteru pogleda ček, pa mene i složi facu kao koker španijel. Kaže mi da taj ček više ne vredi ništa. I dan danas kada pričam tu priču ljudima dole u Južnoj Africi oni misle da sam je izmislio. Nisu svesni da je to nama bila realnost. Vladao je kriminal svuda. Na ulici baš kao i u politici".

Bilo je to i vreme opšteg bezakonja, kriminala... Opasna i ružna vremena.

"Desilo mi se u da Knez Mihailovoj vidim jednog kasnog popodneva kako dva klinca u onim klizavim trenerkama maltretirtaju našeg legendarnog glumca Batu Stojkovića. Dva klinca ga vuku za nos. Zamisli u Karnabi stritu u Londonu kako dva klinca vuku za nos Majkla Kejna! Zamalo da me nisu izbušila ta dva klinca kad sam pitao o čemu se tu radi. Ozbiljno sam se zapitao za svoju budućnost u Beogradu. Ispred Bitef teatra, u noćnom izlasku, neki tip je vadio pištolj na mene. Ubrzo je provalio da nisam taj kojeg traži. I u klubu Arhaik je hteo da me izbuši neki lik, ali sam imao sreću da je u blizini bio Jusa Bulić, a ja sam igao mali fudbal za ekipu njegovog sina. Da nije on bio tamo ja danas ne bih razgovarao sa tobom. Plata mi je bila jedna marka. Nije bilo benzina. Sećam se da smo centarfor Zoran Mašić i ja jednom prikom došli na trening na Karaburmu na biciklima pa nas je slikao 'Sport'", evocira uspomene iz tih odvratnih vremena i nastavlja:

"Skraćena liga u fudbalu, a mafijaši caruju baš kao i u društvu. Afere, skandali, vade se pištolji, totalni haos... Bilo nas je troje golmana: Karavajev, Kocejić i ja. Na kraju sam se i u OFK Beogradu razočarao u neiskrenost ljudi u koje sam verovao. Bio sam jako mlad i nisam imao utakmice. Otišao sam iz OFK-a u Timok iz Zaječara na 6 meseci. Uvedem ih u Drugu ligu. Branio sam fenomenalno i mnogi klubovi su se interesovali za mene. OFK je obećao da ću biti prvi golman. Petković mi obećava da ću debitovati. Vraćam se u OFK. Ali, van prelaznog roka, OFK se dogovara sa Partizanom iza mojih leđa i dovode Nikolu Damjanca. I naravno, on postaje prvi golman. Bio sam na klupi i ponovo nisam dobio šansu".

"Kempes" kaže da je oduvek bio drugačiji u fudbalskom svetu, jer je drugačije odrastao, bavio se drugim stvarima, obkačio se drugačije, slušao drugu vrstu muzike i drugi fudbaleri su ga često "prozivali".

Sa strane se bavio manekenstvom.

"Snimao sam reklame, ali i spot sa pevačicom Lelom Andrić, koja je bila omiljena među fudbalerima. Tražili su mi mnogi da ih upoznam s njom. Prozivali su me zbog manekenstva. Sećam se premijere filma 'Bulevar revolucije' u Sava centru. U publici Ilija Petković sa ženom i sinom, a ja na bini, učestvujem u modnoj reviji pre filma. Sutradan me Petko prozivao na treningu 'Alo, mali, čuvaj guzu', 'Je li nosiš šminku sa sobom?'... Uvek sam bio na zubu kod njih. Bio sam drugačiji, crna ovca", rekao je nekadašnji golman Zdravko Đekić "Kempes", koji danas živi u JUžnoj Africi, za blog crno-bela nostalgija.