BEZ LJUBAVI (FILMSKA RECENZIJA)

Besprekorni glumci, nepodnošljiva dvosmislenost i muka koja pogađa pravo u srce u filmu koji je sve, samo ne crna komedija.

BEZ LJUBAVI

Nelyubov (2017)

Režija: Andrej Zvjagincev

Uloge: Aleksej Fatejev, Daria Pisareva

Distributer: MCF

Kao i obično, Festival autorskog filma je iza sebe ostavio pregršt odgledanih i još više neodgledanih filmova koji će svoj život sada tražiti kroz ograničene projekcije van tržnih centara, na televizijama koje rejtinge nemaju kao jedinu ambiciju i na netu, u vidu slabo ceđenih torent fajlova. Neki više, neki manje. Ali uglavnom je tako – najveći broj autorskih filmova zaista živi samo na ovakvim festivalima.

Zato valjda svake godine i postoji određeno uzbuđenje kod publike kada se približi termin FAF-a, FEST-a i sličnih manifestacija. S razlogom. Ali dok neki vole crveni tepih, premijere, razgovore sa autorima, konferencije za štampu ili neformalna druženja nakon projekcije, moj predmet obožavanja su jutarnje projekcije. U slučaju FAF-a to konkretno znači radni dan, 10 ujutru, centar grada. Pre ili posle filma kafa sa ljudima koje, eto, uglavnom viđaš jednom godišnje na ovakvim prigodama, ali glavni događaj uvek u nekako ne baš tipičnoj bioskopskoj atmosferi.

Dakle, da ponovim, radni dan, provlačenje kroz gradski saobraćaj, preskakanje doručka i početak dana u mraku Doma omladine, uz ruski film. Zvuči neprivlačno, znam, ali jedva sam čekao. Bilo je još zanimljivih trenutaka i ove godine, ali ako mene pitate, novi film Andreja Zvjaginceva i dobitnik Nagrade žirija Kana 2017, bio je najsnažniji trenutak ovogodišnjeg festivala. Od autora filmova ''Povratak'' i ''Levijatan'', drugo se nije ni očekivalo.

Pogledajte trejler!

Izvor: YouTube

Već na samom početku filma, jasno je u kom pravcu ide autorova poruka. Dok se zajedno sa glavnim junakom vozimo moskovskim taksijem, glas radio voditelja poručuje kako sledi još jedan hladan dan u gradu Puškina i Putina. Tipično ruski, a u stvari tipično za bilo koju zemlju u tranziciji – prikaz nove klase građana u otuđenom svetu. Od prve sekunde, kao da gledamo prizore iz naše stvarnosti. Katastrofalno stanje u jednom braku i patnja zapostavljenog deteta samo su početak.

U Moskvi, nakon školskog dana, 12-godišnji Aleksej, kojem se očigledno ne žuri da se vrati svojoj kući, vraća se obilaznim putem, pored lokalne reke, obodima grada. Kod kuće, čeka ga napeta situacija pred razvod. Ženija i Boris ne mogu više da sastave ni minut zajedničkog života bez svađa i međusobnih optuživanja. Oboje u novim vezama, čekaju da isteknu i poslednji trenuci njihovog braka. Ona ne posustaje u obilaženju kozmetičkih salona i društvenih mreža, on pokušava da u svojoj pravoslavno obojenoj korporaciji sačuva tajnu o braku u raspadu.

Agonija takvog života traje, sve dok Aleksej jednog dana ne nestane. Policija je u početku nezainteresovana pred još jednim sličnim slučajem, a zatim nemoćna kada postane očigledno da Alekseja nema nigde. Dobrovoljna družina građana koja pomaže u ovakvim slučajevima (nimalo retkim u današnjoj Rusiji) takođe se uključuje u potragu. Ženija i Boris se i dalje ne podnose.

''Bez ljubavi'' je, nema šta, najgori mogući izbor sa kojim možete da uđete u novu radnu nedelju. Ne sećam se kada sam gledao ovako hladan, leden film u kojem svi likovi izazivaju najgore moguće osećaje koje možete gajiti prema ljudskom rodu. Čak i kada nisu odvratni i bezosećajni, likovi (poput dobrovoljaca koji učestvuju u potrazi) su u potpunosti lišeni emocija, takođe ekstremno hladni i odbojni. Nije ni čudo da, kao što neko reče tokom projekcije, jednog trenutka poželite da Aleksej ostane do kraja filma izgubljen.

Iako dobrim delom drži formu proceduralnog krimi trilera, ''Bez ljubavi'' je pre svega kritika modernog, bezosećajnog društva, ma gde ono bilo geografski locirano. Porodica u filmu, baš kao i grad, sistem, društvo, neodoljivo podsećaju na beznađe u kojem se nalazimo i na ovim prostorima, tako da će vas muka koju Zvjigancev emituje pogađati sa svih strana.

Perfektni glumci (široj publici uglavnom nepoznati, samim tim i upečatljiviji) i dramska estetika, utemeljena u goloj stvarnosti, a opet prepuna metafora, hipnotički privlače pažnju i čine da dva puna sata ove mučne drame prolete. Nepodnošljiva dvosmislenost priče i depresivan osećaj ostaju primarni utisci dugo po okončanju projekcije.

Iako ''Bez ljubavi'' nema onu neponovljivu moć ''Povratka'', pa ni onako eksplicitnu snagu ''Levijatana'', Zvjigancev je ponovo isporučio neverovatnu dramu koja ističe svu patologiju društva i sistema na koje smo osuđeni, baš kao i Ženija i Boris. Ovog puta, reditelj u ovu priču koja nije nimalo ni zabavna ni smešna, povremeno ubacuje i elemente humora, ali ovaj film je sve samo ne crna komedija. Štaviše.

Ocena:

Ja: ****


Povezano

Sve vesti