"Questa notte splendida darà i colori al nostro stemma: il nero e l'azzurro sullo sfondo d'oro delle stelle. Si chiamerà Internazionale, perchè noi siamo fratelli del mondo."

U prevodu…

"Neka ova divna noć daruje boje našem grbu: crna i plava prekrivene zlatnim zvezdama. Neka se zove Internacionale, jer smo mi građani sveta".

Ovo je 9. marta 1908. godine u tišini noći u jednom restoranu blizu Katedrale rekao slikar Đorđo Muđijani, jedan od odmetnika iz devet godina ranije osnovanog Milan Cricket and Football Club-a (13. decembar 1899. godine), čiji su tvorci, Englezi Alfred Edvards i Dejvid Alison u međuvremenu ispustili kontrolu nad uveliko trostrukim prvakom Italije i dozvolili da pobedi volja ljudi koji su Milan videli kao klub u kom će nastupati samo Italijani.

Shodno vremenu koje je dolazilo i opasnim idejama koje su se širile Evropom, Muđijani, Bosar, OLana, Bertoloni, De Olma, Del'Oro, Ugo, Rajtman, Folkel, Maner, Vif, Arduzi i braća Hinterman, Enriko, Arturo i Karlo, odlučili su da kažu "NE", krenu od nule i oforme prvi klub u istoriji fudbala koji je pored imena Inter imao i jasno zapisanu ideju u svom Statutu:

"Ne postoje granice u sportu, svaki stranac biće ravnopravan igrač. Mi smo građani sveta".

Bila je ovo odrednica koju je potpisao prvi predsednik Intera, Đovani Paramitioti, i od koje Interisti nisu odustali ni tokom Prvog svetskog rata (tokom kojeg su izgubili kapitena, Virđilija Fosatija i još nekoliko fudbalera, članova stručnog štaba i funkcionera), ali koja ih je itekako koštala uoči i tokom Drugog svetskog rata kada je Fašistička partija lidera Benita Musolinija zabranila Interistima i da se tako zovu, i da igraju u crno-plavoj opremi.

"Nećemo to da krijemo, štaviše... AC Milan je postojao, kao što postoji i danas, ali nismo želeli da imamo ništa sa njima. Želeli smo samo da igramo fudbal, tu englesku igru, ali kako nismo svi bili Italijani - nismo mogli... Zato smo u Statutu odmah zapisali da smo građani sveta", objašnjeno je u jednom od osvrta na hladno proleće 1908. godine.

Prkos je imao cenu.

Bez obzira što navijači nikada nisu prestali da zovu klub svojim originalnim imenom, što je i osnovni razlog zbog čega je Inter rehabilitovan u prvim danima posle pada fašista u Italiji, ekipa je punih 25 godina bila primorana da nastupa u belim dresovima sa crvenim krstom na grudima i pod nazivom Societa Sportiva Ambrosiana (mada je tačno i da je 1931. pod pritiskom navijača na ime Ambrozijana dopisana i odrecnica Inter).

Grupa od 15 disidenata, umetnika, naučnika i zanatlija koje se otcepila od Milana, za mnoge poteškoće krivila je upravo ljude iz gradskog rivala, koji su bili šampioni u zajedničkim danima 1901, 1906. i 1907, koji su pobedili u prvom milanskom derbiju odigranom 10. januara 1909, ali i koji su već naredne godine doživeli dva debakla u duelima sa "nerazurima" (0:5 i 5:1), kasnije novim šampionima Italije.

Usled žestine rivaliteta u prvim danima, kao i podele Milana na crno-plavu srednju klasu i buržoaziju i crveno-crnu radničku klasu, sudeći prema Interovim istoričarima zabeležena je i jedna kletva - "Prokletstvo braće Hinterman".

O njoj se dosta manje zna u poređenju sa "Kletvom Bele Gutmana" posle koje slavna Benfika nikada više nije osvojila nijedan evropski kup, štaviše posle koje je naređala poraza i poraza u finalima... Ali, daleko od toga da Hintermanovi nisu naneli štetu onima koje su prokleli.

Najavljujući 2018. godinu u kojoj će biti proslavljen 110. rođendan, Inter je navijače podsetio na prokletstvo braće Hinterman, koji su se nedugo posle osnivanja kluba i prvih sudara sa moćnicima iz redova "starijeg brata" (iako nikad nećete čuti Interiste da oslovljavaju Milan tako) pred svedocima zakleli rečima:

"Dok smo nas trojica živi, oni nikada više neće osvojiti skudeto".

Povezano ili ne, tek "rosoneri" su od formiranja Intera čekali na titulu prvaka Italije pune 44 godine, sve do jula 1951. kada je osvojen četvrti "skudeto". Poslednji od braće Hinterman preminuo je nekoliko nedelja pre toga.

"Bilo je strašno hladno u Milanu. Zima se još nije bila povukla, a budućnost jedinog kluba u gradu bila je predmet rasprave u Ulici Berše. Problem je predstavljala grupa od 15 disidenata koji su bili istaknuti protivnici političke autokratije i rigorozni branitelji italijanskog duha koji je podržavala većina građana".

"Oni su bili sila koja je rastrgla okove i odlučila da se otcepi. Među njima bila su i braća Hinterman. Tako je nastao Internacionale, a sa njim i kletva jasna isto koliko i uznemirujuća. Nisu u startu svi obraćali pažnju na nju, naravno bilo je i skeptika. Iako je smatrana praznoverjem, bilo je i onih koji su verovali u nju".

"Ali, jedno su verovanja, a drugo fakti. Ono što se dogodilo je da je Milan do otcepljenja osvojio tri titule, a onda proveo 44 godine čekajući na četvrtu bez da je bilo šta osvojio. U početku je sve delovalo kao apsurdna koincidencija, ali je o kletvi počelo da se govori kasnije kada je zdravlje Hintermanovih narušeno pod pritiskom godina".

"Kada je i Enriko preminuo, skeptici su odahnuli. Svima je bilo jasno da je kletva nestala", navodi se na sajtu "nerazura" u temi posvećenoj ranim godinama, što donekle objašnjava i zbog čega Interisti smatraju Juventus za najvećeg rivala (i obratno), a ne Milan.

"Slavite ime Internacionale".



Da li je neko potom uzvratio kletvom ili je pre bila reč o nekim zakulisnim radnjama koje su postale tema u "Calciopoli" istrazi, tek Inter je na 14. skudeto čekao od 1989. godine i vladavine nemačkog trija Lotar Mateus/Jirgen Klinsman/Andreas Breme, sve do 2006. i surove kazne za Juventus kojem su oduzete dve titule zbog nameštanja utakmica, a klub bio poslat u Seriju B.

Upravo te 1989. godine počela je najveća strahovlada Milana u njegovoj istoriji, najavljena dolaskom moćnog Silvija Berluskonija na čelo kluba i formiranjem holandskog trija Rud Gulit/Frank Rajkard/Marko van Basten, ali iako su "nerazuri" prošli kroz 17 godina dug mračan tunel - do danas su ostali bolji od "rosonera" u međusobnim duelima u Seriji A (70-57-62).

Inače, ideja Internacionale bila je ugrožena pravilom da klubovi smeju da imaju samo trojicu stranaca, koja je važila dugo u Italiji (i šire), ali je padom ove zabrane klub vrlo brzo dokazao da nije zaboravio na ono što mu je upisano u DNK te martovske noći 1908. godine.

Žulio Sezar - Daglas Maikon, Ivan Kordoba, Kristijan Kivu, Maksvel - Havijer Zaneti, Dejan Stanković, Esteban Kambijaso, Sezar Rodrigez - Zlatan Ibrahimović, Hulio Kruz.

Ovo je bila postava koju je Roberto Manćini poslao na teren u sezoni 2007/08 sastavljena od nijednog Italijana već četvorice Brazilaca, trojice Argentinaca, Kolumbijca, Srbina, Rumuna i Šveđanina.