Zašto je Kežman mogao, a Sergej ne sme?

Hteli smo da vas obradujemo intervjuom sa Sergejem Milinkovićem-Savićem. Ali, "pretplatnik trenutno nije dostupan". Nebojša Petrović je zato odlučio da "reciklira" stari intervju sa njegovim menadžerom Matejom Kežmanom. Proverite zašto!

Zašto je Kežman mogao, a Sergej ne sme? Foto: MN Press

"Sloboda čoveka nije samo u njegovom pravu da slobodno izražava svoja mišljenja, nego pre svega u pravu i mogućnostima da suvereno odlučuje o svim pitanjima svoga života" (J.B. Tito)
...
Mnogo je lepo ćaskati o Svetskom prvenstvu. Naročito iz ugla protagoniste. Ima li prijatnijeg osećaja za nekog fudbalera od razgovora na temu njegovog predstojećeg učešća na najvećoj smotri  svetskog fudbala.

Kada je, smenom Muslina, Sergej Milinković-Savić konačno zadužio opremu u Staroj Pazovi, novinarima je rečeno da neće imati na raspolaganju povratnika u A reprezentaciju.

Ma, da li sam dobro čuo? Tolika frka oko njegovog imena, a sada ga zaključali u sobu i na konferenciju poslali Krstajića i Ivanovića. Samo sam se okrenuo i vratio u redakciju.

MONDO je ovako pisao i tražio odgovor pre smene Muslina - Sergej Milinković-Savić i "orlovi": Šta je istina?

Listajući ovih dana novogodišnje trobroje, očekivao sam više intervjua sa najpopularnijim i najtraženijim srpskim reprezentativcem u ovom trenutku. Slaba vajda. Samo "Novosti" i "Sportski žurnal". Valjda je Vučelić zvao Kežmana, ovaj rekao da mu se dostave pitanja, na koja je "neko" (možda Sergej) odgovorio uz pomoć tastature. I to je sve. U ostalim medijima ni slova ni slike. U istim onim novinama i na istim onim portalima gde se pre izvesnog vremena u celosti prenelo podugačko saopštenje za javnost Sergejevog menadžera, sada nije bilo ni reči o Sergeju.

Svi mi kažu "Kežman ga savetuje da se ne javlja na pozive i da ne odgovara na poruke". Čekajte, mislimo na istu osobu? Na onog fudbalera, Mateju Kežmana, koji je zahvaljujući svojoj etici, elokvenciji i retorici bio blagodet za novinare? Ne, nije moguće.

Pratim reprezentaciju od '99 i uvek sam imao maksimalno korektnu saradnju sa njim na relaciji novinar-igrač. Od mlade reprezentacije Jugoslavije, do A tima Srbije i Crne Gore. Uvek srdačan, nasmejan, raspoložen. Spreman u svakom trenutku da odgovori na pitanje, da se zaustavi u miks-zoni, hotelskom lobiju, ispred svlačionice, na terenu, tokom šetnje po parku...

Svuda i u svakoj prilici.

Mnogo sjajnih intervjua, zapaljivih izjava, gomila anegdota. Sećam se kako mi je na Paliću priredio "skrivenu kameru" sa Dekijem Stankovićem dok sam pravio rubriku sa Savom Miloševićem.

Nikada "ne", "ne mogu", "'ajde kasnije", "uzmi nekog drugog"... Ma kakvi. Vrhunski profesionalac. Čak i u situaciji kada mu nije bilo po volji.

Pamtim samo jedan sukob. Više nesporazum. Neko mu je posle podgoričkog remija s Azerima rekao da sam zloupotrebio njegovu izjavu u emisiji sa Piksijem (tadašnjim predsednikom FSSCG), jer sam navodno pustio njegov odgovor, a isekao svoje pitanje.

"A da li si se zapitao, kako taj 'neko' zna šta je bilo u pitanju. Dobro razmisli koga si zadužio da ti prenosi informacije", odgovorio sam i svese brzo vratilo na staro.

Dogurali smo i do Svetskog prvenstva. Njegovim golom u ključnoj utakmici. Neću nikada zaboraviti kako je u noći velikog slavlja u "Stupici" (beogradski noćni klub), eksplodirao od sreće kada je video naslovnu stranu sutrašnjeg "Žurnala".

...

Felden, maj 2006. Pripreme za Mundijal i još jedan u nizu opuštenih intervjua sa Kežmanom. Podsetio sam ga kako je grlio i ljubio Dejana Stankovića posle meča sa Bosnom, uz povike "brate, koliko smo samo maštali o ovome".

"Sedam godina. Eto, toliko. Dugo smo sanjali o Svetskom prvenstvu, prošli smo kroz sve i svašta i sada konačno možemo da se prepustimo uživanju. Ja to tako shvatam. Osećam euforiju koja se stvorila u javnosti i oko reprezentacije, ali pokušavam maksimalno da se opustim, da ne opteretim sebe. Nikad se ne zna, možda nam je ovo prvi i jedini put da idemo na Mundijal i zato treba da igramo za sebe i za svoju dušu".

Mateja Kežman Foto: MN Press/arhiva



Svako od nas ima svoje omiljeno Svetsko prvenstvo, obično je to ono prvo, zauvek urezano u memoriju, sa koga možemo da izdeklamujemo napamet sve rezultate, od utakmice sa zvaničnog otvaranja do završne predstave u velikom finalu.

"Moja sećanja dosežu do Italije. Burazer i ja nisamo propustili nijedan meč. Pamtim svaki detalj sa duela protiv Španije u Veroni i Argentine u Firenci. To ne može da se zaboravi. Svaki gol, svaki potez, svaki međukadar na televiziji. Kada nije igrala Jugoslavija, navijao sam svim srcem za Argentinu, opčinjen njihovim golmanom Goikočeom. Pa, Toto Skilaći. To su likovi koji obeleže ceo šampionat i ostanu zauvek u glavama navijača. Svetsko prvenstvo je događaj od globalnog značaja i kao takav ostaje trajno zapisan u svim analima fudbalske istorije. Mi imamo privilegiju da budemo deo takvog spektakla".

Holandija se nije proslavila na njegovom "prvom" Mundijalu (izgubila u osmini finala od SR Nemačke), ali je Marko van Basten svojim golovima obeležio Kežmanovo detinjstvo.

"Kad sam bio klinac, neko mi je poklonio sličicu Van Bastena. Možda je bila i ova Paninijeva, nisam više siguran. Nosio sam je svuda sa sobom i divio se čoveku koji je bio neustrašivi golgeter. Ne mogu da kažem da mi je bio idol, jer ja ne priznajem idole. Više je bio neko koga sam jako poštovao i na čijim potezima sam učio. Imao sam video-kasete i skoro sve njegove golove znam napamet. Van Basten je bio savršeni tip napadača u fudbalu toga doba. Kada sam kasnije prešao u PSV Ajndhoven, izvadio sam sličicu iz novčanika i pokazao je novinarima na prvoj konferenciji. Njima je to bio šlagvort za razne rubrike. Nažalost, izgubio sam taj novčanik i Marka više ne nosim sa sobom. Manćini je takođe igrač koji je ostavio snažan utisak na moje fudbalsko odrastanje. Imao sam čast i da igram protiv njega i naravno da sam iskoristio priliku da razmenim dresove sa slavnim Italijanom po završetku meča".

Dočekao je i Kežman da bude na Paninijevoj sličici u albumu za Svetsko prvenstvo.

"Imam drugare u Beogradu, imaju 30-40 godina, a svaki dan vise na ulici i menjaju duplikate. Skupljao sam ih i ja u školi, sećam se igrica, tapke, poklapanja, par-nepar... Sada mi je malo čudno, ali kada obratim pažnju na euforiju oko Mundijala, shvatim zašto je to tako. Moj klinac kupuje abnormalnu količinu kesica i svaki put je opšta nervoza u kući kada ne izvuče tatu. Mamu mu pomaže da ih zalepi i mislim da im fali još malo da popune album. Meni to čini veliko zadovoljstvo jer znam da sve to rade zbog mene. Da jednog dana imam uspomenu na najlepši deo svoje karijere".

Klinci su bili mali, kapirali su kako se sličice vade iz kesice, ali ne i otkud njihov tata u albumu.

"Svesni su da se nešto dešava jer tata već duže vreme nije kod kuće. Ovaj mali od 4 i po godine zna otprilike da igram za Srbiju, gleda sve te reklame, oseća atmosferu, ali ne zna šta je to Svetsko prvenstvo. Ostaće kod kuće i gledaće utakmice na televiziji. U Nemačku mi dolaze supruga i 15-ak najbližih prijatelja. Oni su u većoj euforiji od mene. Sva ta frka oko plana putovanja, avio-karata, smeštaja, ulaznica za utakmicu... Ostaje mi samo da im golovima i pobedama obezbedim još bolji provod na Mundijalu. Imao sam sreću da putujem na EP u Portugal pre dve godine u ulozi stručnog konsultanta holandske TV mreže i tada sam se uverio kakav je to spektakl. Žurke non-stop, navijački festivali, druženja... Nebitno je odakle dolaziš i za koga navijaš".

Tim Jugoslavije (2001. godine, prijateljska protiv Brazila) Foto: MN Press/arhiva Tim SR Jugoslavije (2001. godine, prijateljska protiv Brazila)


Otac je oduvek bio Matejin najvatreniji navijač, ali i najstroži kritičar.

"On ne voli gužvu. U tim godinama prija mu mir i neće dolaziti u Nemačku. Ni njemu nije lako, nervoza čini svoje. U poslednje vreme menja kanal kada vidi da sam se dohvatio lopte i da je nameštam na penal. Kaže mi da sam lud što se prihvatam te odgovornosti. Stalno smo u telefonskom kontaktu i jako su mi važni njegovi saveti i sugestije. Tako je bilo kroz celu karijeru, zamislite tek sada na Svetskom prvenstvu".

Mir, tišina, bonaca. Upravo ambijent koji nas okružuje u podnožju planinskih venaca, dok radimo intervju pored jezera u Feldenu, u predvečerje Svetskog prvenstva.

"Obožavam planinu jer sam strastveni skijaš. Kompletan taj zimski amijent, kolibica, kamin, kuvana rakija... Volim i leto, ali ne zbog kupanja ili sunčanja, već zbog atmosfere. Vesela muzika, svi su razgolićeni, opušten fazon... Voda me privlači samo u smislu da provedem ceo dan na čamcu, da pecam, da ronim... Malopre sam sa Dekijem (Stankovićem, prim. aut.) pričao o tome kako ovde u Austriji imamo vrhunske uslove za pripreme. Sve je pod konac i to nam daje motiv da u Nemačkoj napravimo nešto veliko".

Uprkos adrenalinu, nije bilo teško zaspati na svežem planinskom vazduhu. I Kežman je spavao i sanjao. O golovima, plasmanu u nokaut fazu, senzaciji...

"Kvalifikacije su prošle i sve te priče o Kežmanu kao heroju nacije zbog golova u ključnim utakmicama moram da ostavim iza sebe. Sada krećem od nule. Ukoliko doživimo debakl, sve će brzo pasti u zaborav".

Prihvatio je izazov, uveravajući da ima snage da ga iznese do kraja. U velikoj meri zahvaljujući Bogu i veri u njega.

"Od mene je potekla ideja da tokom priprema i Svetskog prvenstva svi u reprezentaciji postimo sredom i petkom. Mislim da smo dovde dogurali zahvaljujući Gospodu Isusu Hristu i nikom drugom. Drago mi je što većina igrača oseća značaj vere u Boga. Praktikujemo zajedničke molitve pred ručak i večeru, dobili smo blagoslov naše crkve, otac Gerasim iz Đurđevih stupova nas je posetio i blagosiljao pred polazak iz Beograda... Grci su najbolji primer koliko ta duhovna strana ima uticaj na konačan epilog. Oni su takođe postili sredom i petkom i imali zajedničke molitve tokom Evropskog prvenstva u Portugalu. Ubeđen sam da bez tih rituala ne bi postali evropski prvaci".

Javna je tajna da nisu svi igrači gledali pozitivno na Kežmanovu religijsku metodu treninga:

"Đavo nema mira. Ima onih koji su u iskušenju. Grupa od 10-12 igrača već je prihvatila posni režim ishrane, ostale potpuno razumem. Nikoga ne treba terati, sve je stvar dobre volje".

Bilo je tu motiva i za iskupljenje. U novim pobedama tražio je oprost za greh na Evropskom prvenstvu 2000, kada je za 10 sekundi na terenu zaradio direktan crveni karton.

"Nisam bio spreman za velika dela. Boškov mi nije dao ulogu za koju me je pripremao uoči šampionata. Za premijeru sa Slovenijom bio sam siguran starter, da bi mi za vreme ručka na dan utakmice saopštio da ću zbog neiskustva ipak ostati na klupi. Tako i pred Norvešku. Počeo sam
da se zagrevam u 10. minutu, a ušao u igru u 80. I onda pomračenje. Kao pas pušten sa lanca, da što pre dokažem da sam veliki igrač, zanesem se i startujem na tog igrača. Nema šta, crveni čist k'o suza. Ušao sam u anale kao najbrže isključen igrač Evropskog prvenstva svih vremena".

Mateja Kežman Foto: MN Press/arhiva trenutak kada je isključen na EP 2000. godine



Podatak koji, srećom, nije uticao na dalji razvoj karijere jer sam posle samo 20-ak dana potpisao najveći ugovor u istoriji srpskog fudbala.

"Danas sam jedan drugi, mirniji i staloženiji Kežman".

Da li postoji pitanje koje mu niko nikada nije postavio, a gori od želje da na njega odgovori?

"Ja bih radije postavio pitanje drugima. Zanima me šta je u glavama ljudi koji žele zlo svojoj reprezentaciji. Čitam razne komentare i čujem da bi mnogi voleli da sve utakmice u Nemačkoj izgubimo sa 10:0. I sve to zbog odluke selektora da pozove sina u nacionalni tim. A niko se nije zamislio i malo dublje posvetio tom problemu. Dušan je bio i ranije sa nama, poznaje nas u dušu, kapira atmosferu... dovoditi sada nekoga iz Brazila, igrača koji nije bio godinama u reprezentaciji, ličnost koja ne može da istrpi grupu, to bi bio totalno pogrešan potez. Nama nije ni potreban kvalitet na igračkom planu, samo neko ko će najlakše da se uklopi u kolektiv. Sada se zbog toj jednog igrača stvara tolika fama. Ne razumem toliku količinu negativne energije kod Srba. Ubiće nas sujeta i ego".
...
Je li čovek pametan, možete pogoditi po njegovim odgovorima. Je li čovek mudar, možete zaključiti po njegovim pitanjima (N. Mahfuz)
...
Sa Kežmanom je bilo lako. I mudar i pametan. Sednemo, uključimo kameru, pa od Kulina bana. Najčešće bez neke specijalne koncepcije. Temu po temu, pa gde nas priča odvede. Pitanja unapred? Bože sačuvaj! Izdao bi sebe i uvredio druge.

Možda bi i Sergej voleo da ćaska o Svetskom prvenstvu. Da podeli sa drugima o čemu je maštao dok se igrao fudbala u školskom dvorištu. Da se priseti svog prvog Mundijala, prve sličice, prvog duplikata...

Kapiram postulate robovlasničkog sistema u modernom fudbalu. Igrač je roba pod apsolutnom kontrolom svog gospodara. Gospode Bože, podrazumeva li to i slobodu govora?!

---------------------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

Povezano

Sve vesti