DOUŠNIK (FILMSKA RECENZIJA)

Nećemo pamtiti nijednu ulogu iz filma bogatog problemima za koje veliki Spilberg, očigledno, nije bio spreman.

The Post (2017)

Režija: Stiven Spilberg

Glasovi: Meril Strip, Tom Henks

Distributer: Blitz

Nisam otišao u bioskop samo da bih odgledao novi Spilbergov film, još manje sam to učinio zbog Meril Strip ili Toma Henksa, nije mi na pameti bilo ni da se spremam za dodelu Oskara tako što ću početi da overavam kandidate (ovaj film nosi dve "velike" nominacije – najbolji film i glavna ženska uloga), ali nije da nisam imao nikakav motiv. Štaviše, slučaj "papira iz Pentagona", velike afere u kojoj su se jedne dnevne novine otvoreno suprotstavile vladajućem establišmentu za mene je bio ne samo istorijski bitan trenutak, već i prava prilika da vidim kako današnja srpska stvarnost korespondira sa ovim značajnim događajem. Zanimljivo, novine iz originalnog naziva ovog filma (Vašington Post), suštinski nemaju puno veze sa razotkrivanjem ove afere.

Naravno, samo par godina kasnije Postov novinarski "dream team" će sopstvenim snagama pokrenuti još veću lavinu razotkrivanjem događaja koji će dovesti do afere Votergejt, ali to je ipak tema za neke druge filmove (već snimljene ili možda planirane za budućnost). U konkretnom slučaju, ostaje ovaj poprilično neobjašnjivi fenomen u kojem se, makar kroz naslov i glavni narativ ovog filma, uloga Njujork Tajmsa i njegovih beskompromisnih novinara stavlja u potpuno drugi plan. Potez Posta, koji je, nakon inicijalnog sukoba Tajmsa sa Niksonovom administracijom, podržao kolege i time inicirao lavinu, ostaće zabeležen u istoriji, ali teško je odupreti se osećaju da je uloga Posta u filmu prenaglašena.

Šta se ovde zapravo desilo? Ukratko, "Papiri iz Pentagona" su u stvari kompletna studija odnosa SAD i Vijetnama u periodu od 1947 – 1967 koju je godinama sastavljalo Ministarstvo odbrane. Deni Elsberg, jedan od službenika koji su radili na ovom dokumentu koji je inicirao i kreirao šef ovog vladinog odseka Robert Meknamara, prvi kontigent studije dostavio je novinaru Tajmsa Nilu Šijanu, a nakon što je Niksonova administracija, iako ne direktno umešana u sastavljanje dokumenta, odlučila da povede rat protiv njujorške novine, Post se dokopao ostatka studije, od istog izvora, i nastavio tamo gde je Tajms stao.

Papiri, između ostalog, otkrivaju i činjenicu da je američka vlada dugi niz godina (administracije Trumana, Ajzenhauera, Kenedija i Džonsona) lagala i javnost i Kongres o stanju u kojem se nalazila američka vojska u Jugoistočnoj Aziji, što je doprinelo ne samo ostanku trupa u Vijetnamu, već i širenju rata u Laos i Kambodžu, kao i brojna kršenja Ženevske konvencije.

Iako opterećen zaista grandioznim imenima koja defiluju špicom (Strip, Henks…), Spilberg na tom planu ne pokazuje mnogo slabosti, iako niko od tih "teškaša" ovde nije kreirao ulogu koju ćemo predugo pamtiti, naročito Meril Strip koja nekako bez trunke energije statira u jednom turbulentnom istorijskom vremenu.

Glavni problemi, međutim, nastaju na svim ostalim frontovima za koje čak ni jedan Spilberg nije bio potpuno spreman.

Čak ni izostavljanje poređenja sa nekim drugim velikim filmovima koji su se u prošlosti bavili sličnim temama ("Svi predsednikovi ljudi", na primer) ne pomaže mnogo u pokušaju da se Spilbergovom delu obezbedi neka pristojna ocena. Iako je film, bez dileme, sasvim solidno produciran i režiran i da se gleda bez preterano mnogo napora i intelektualnog angažmana, možda je upravo to i najveći problem "Doušnika".

Bahatost Niksonove administracije prema slobodnoj štampi i demokratskim principima društva ne ostavlja nas ravnodušnim ni u kontekstu stanja novinarske profesije u ovoj našoj stvarnosti, ali ne bi trebalo zaboraviti da se "Doušnik" bavi događajima sa sredine prošlog veka, što našu situaciju čini još neshvatljivijom i tragičnijom.

Spilberg naizgled vešto istorijsku priču koristi i kao ogledalo u kojem se reflektuje aktuelna globalna politika, ali i neka nova politička korektnost, pa je tako lik prve žene izdavača ovako velike medijske kuće posebno zanimljiv, ali kompromisi i aljkavost pri slikanju samog vremena u kojem se odvija ova afera, zapanjujuće su prisutni i kod jednog tako velikog reditelja. Na stranu činjenica da nisu hipici bili jedini koji su se suprotstavljali ratnoj politici sopstvene zemlje, ali način na koji je Spilberg prikazao sam pokret, izazvao je komične reakcije kod oba posetioca popodnevne predstave u jednom beogradskom multipleksu.

Šalu na stranu, i pored skromne i na kraju prelazne ocene, od mene, kako god to zvučalo, stiže preporuka za gledanje "Doušnika". I pored svih manjkavosti, istorijski značaj i naročito komparativna važnost ovog filma, čine da "Doušnik" nekako preživi moj lični skener. Možda pomogne da i našem novinarstvu nekako izrastu zubi.

ocena:

**1/2


Povezano

Sve vesti