Od miniranja do mirenja - Koreja kao JEDNA na ZOI!

Tog 29. novembra 1987. godine čitav svet je potresla vest o eksploziji aviona koji je krenuo iz Bagdada u Seul, ali nije stigao na odredište zbog podmetnute bombe...

Poginulo je više od stotinu putnika i još 11 članova posade, a počiniocima se brzo ušlo u trag. Bili su u pitanju severnokorejski agenti - muškarac se ubio, žena je preživela gutanje cijanida - da bi potom i posvedočila da je Kim Džong Il, sin predsednika Kim Il Sunga, bio "mozak operacije", na šta su iz Severne Koreje poručili da je to izmišljotina njihovih suseda i zapadnih sila.

Agentkinja, koju su južnokorejske vlasti pomilovale nakon priznanja ocenivši da su joj od detinjstva "ispirali mozak" u Severnoj Koreji, navela je i konkretne razloge ovog napada.

Prvi plan je bio destabilizacija južnokorejske vlade, a drugi zastrašivanje planete pred sportski događaj godine - Letnjih olimpijskih igara u Seulu 1988. godine koje su Severnokorejci, uz još neke zemlje, bojkotovali.

Čitavih 30 godina kasnije, Južna i Severna Koreja - u miru, ruku pod ruku - na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Pjongčangu...

Sportisti iz dve susedne i suprotstavljene zemlje će zajedničkom šetnjom, i to pod jednom zastavom, zastavom Ujedinjene Koreje, napraviti mali, ali opet izuzetno važan korak u cilju pomirenja dva naroda predstavljajući lidere država kojima je izuzetno bliska ideja ujedinjenja.

Dogovor o učešću Severnokorejaca i zajedničkom defileu na otvaranju ZOI saopšten je sredinom januara što je izazvalo iznenađenje širom sveta, a i olakšanje pošto se prethodno govorilo o potencijalnim bezbednosnim problemima. S obzirom na to da se Pjongčang nalazi samo na 80 kilometara od "demilitarizovane zone" između dve Koreje, a da je prethodno bilo "zveketanja oružjem", ovakav dogovor dve strane će doneti mir svim sportistima, uključujući i naša četiri predstavnika, tokom 16 dana trajanja Igara.

Posle pet meseci i 22 runde pregovora - dogovorili su se da sportisti iz te dve zemlje nastupaju pod zastavom Ujedinjene Koreje, plavo Korejsko poluostrvo na beloj podlozi, a Hjun Jung Hva (Južna Koreja) i Ri Pun Hjui (Severna Koreja) su čak osvojile i zlatnu medalju pobedivši favorizovane Kineskinje u finalu ženskog dubla.

Sportisti iz dve zemlje su i u Sidneju 2000. i Atini 2004. godine na otvaranju "prošetali" zastavu Ujedinjene Koreje, a sada su otišli korak dalje i imaće zajedničku reprezentaciju u hokeju na ledu za žene!

Pod zastavom Ujedinjene Koreje takmičiće se 23 Južnokorejke i još 12 Severnokorejki što nije našlo na potpunu blagonaklonost stanovnika zemlje domaćina Igara. Organizovane su peticije za "rasformiranje" ove reprezentacije...

"Ipak se većina anketiranih Južnokorejaca izjašnjava u korist takve ekipe, a s druge strane to je na brzinu urađeno i pitanje je koliko će taj ženski hokejaški tim biti homogen. Izazvalo je i burne reakcije među mladima iz Južne Koreje jer su smatrali da je ta reprezentacija žrtvovana radi političkih ciljeva i da će neke od njihovih boljih hokejašica, u odnosu na skromnije severnokorejske sportistkinje, tako izostati sa Olimpijskih igara", kazao je u razgovoru za MONDO dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović, stručnjak za Daleki istok.

"U hodu", ili bolje rečeno na treninzima, javili su se i neki neočekivani problemi.

Kanadska selektorka Sara Marej je osim brzog uigravanja morala da misli i na "jezičke prepreke" pošto hokejašice iz nekada zajedničke zemlje sada koriste različitu sportsku terminologiju. Južnokorejkama su bliži "zapadni izrazi", dok su Severnokorejkama "opisni".

"Na tom primeru ženske hokejaške reprezentacije se videlo da novije generacije, takozvani milenijalci, nisu toliko 'zagrejani' za ideju Ujedinjene Koreje, primetili su sociolozi iz Australije. Imaju primer ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke koji je Zapadnu mnogo koštao, sa druge strane ostalo je nezadovoljstvo kod Istočnih Nemaca koji se osećaju kao građani drugog reda. Sve to moglo bi da se pojavi u procesu ujedinjenja dveju Koreja", priča naš sagovornik Korkodelović uz podsećanje da je Koreja bila jedinstvena i u "staroj eri" i da je razdvojena tek od 1945. godine.

ZAHLAĐENJE ODNOSA I SPORT - POLITIČKO ORUĐE

Nakon Drugog svetskog rata Koreja je podeljena na Severnu i na Južnu i tada su odnosi dve zemlje postali veoma loši, a čak tri godine je vođen oružani sukob (Korejski rat od 1950. do 1953. godine). Južnu Koreju podržavale su Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i druge "zapadne sile", dok su uz Severnu bili Kina i Sovjetski Savez, kasnije Rusija.

Sadašnji sporazum o ZOI je jedan od prvih znakova otopljavanja u odnosima dve Koreje nakon dugo vremena i često je u prošlosti na snazi bilo veliko nadmetanje dve zemlje.

Gotovo da je sport znao da bude "oruđe" u borbi za dokazivanje čitavom svetu "ko je veća sila", a naročito je to bilo izraženo na velikim takmičenjima poput Olimpijskih igara, uključujući i Seul iz 1988. godine i "komšijska miniranja".

"Tada sam baš prvi put bio u Južnoj Koreji i obišao sam borilišta pred Igre i mogu vam reći da se u vazduhu osećalo da je to vrsta takmičenja između dva sistema; severnokorejskog, rigidnog staljinističkog socijalizma i južnokorejskog koji jeste bio svojevrsna diktatura na odlasku. To je trebalo da bude nadmetanje dvaju političkih sistema, ne Koreja, u vreme Hladnog rata. Južna Koreja je tada organizovala Olimpijske igre s idejom da pokaže prednosti svog sistema i modela, te da pokaže ko je bogatiji i razvijeniji, odnosno istovremeno i iskoristi taj događaj kako bi niz socijalističkih zemalja konačno priznao Južnu Koreju", objašnjava nam Korkodelović.

Naš sagovornik podseća da su Severnokorejci činili svašta kako bi onemogućili održavanje Igara, uz pomenuti teroristički napad, a takođe su pokušavali da odvrate svoje prijatelje i saveznike od učešća. Pritisak je bio i na Jugoslaviji...

"Sećam se, i nedavno sam čak čitao u Arhivu Jugoslavije, koliko je tu demarša bilo i poseta Severne Koreje u očajničkom pokušaju da jugoslovenski olimpijci ne učestvuju na Igrama. Nije vredelo... Posle toga je južnokorejski predsednik krenuo u tzv. 'severnu kampanju' gde je Južna Koreja uspostavila odnose sa nizom socijalističkih zemalja, pre svega sa Mađarskom i Jugoslavijom".

Nakon što su Igre u Seulu prošle odlično - čekao se odgovor Severne Koreje.

"Pokušali su da im pariraju organizovanjem takozvanog Svetskog festivala mladih i studenata, to je bilo svojevresno sportsko-umetničko takmičenje, i oni su uložili silan novac, mislim oko 4 milijarde dolara, da bi se pokazali... I stvarno bilo je više zemalja na tom festivalu 1989. godine nego na Olimpijskim igrama godinu dana ranije", kazao je Korkodelović.

Južna Koreja imala je motiv da se pokaže kao dobar domaćin na Olimpijskim igrama - ne samo Severnoj Koreji nego i čitavom čovečanstvu - i tek iz trećeg puta je dobila organizaciju ZOI u Pjongčangu pošto kandidovanja 2010. i 2014. godine nisu bila uspešna.

"Oni žele da pokažu svima šta jedna od najsiromašnijih zemalja iz ranih pedesetih godina može da ostvari dobrom organizacijom, ulaganjem u obrazovanje, nauku, visoke tehnologije... Za 60 godina može da se katapultira u red najrazvijenih zemalja sveta! Napravili su jedan neverovatan skok koji može da se poredi samo s razvojem i reformama u Kini", ističe ovaj analitičar.

TEMA UJEDINJENJA - OTKUD SAD I ZAŠTO BAŠ SAD?

Lider Severne Koreje Kim Džong Un je u svom "novogodišnjem obraćanju", koje je izazvalo mnogo reakcija u javnosti pre svega zbog priče o opasnom nuklearnom naoružanju kojim mogu da pogode i SAD, kazao i da bi dve Koreje trebalo da poboljšaju svoje odnose te da je on otvoren za dijaloge sa drugom stranom.

Tada je u razmatranju bilo i slanje sportista na Olimpijske igre, što je u međuvremenu odobrio, a odnosi dve zemlje bi trebalo da se učvrste još više nakon samog turnira.

Kakve će reakcije biti na zajednički defile?

Služi li to i za popravljanje imidža Severne Koreje koja u svetu ima veoma negativan ugled zbog diktature, kršenja ljudskih prava i uopšte misterioznosti koja postoji oko ove zemlje koja je na neki način i izolovana od ostatka sveta...

"Sigurno da će želeti da pokažu jedno lepše lice Severne Koreje. Poslaće veliku delegaciju koja će se sastojati od političara i sportista, spominje se da će mlađa sestra Kim Džong Una, koja mu je desna ruka, doći na otvaranje, što će izazvati silno interesovanje južnokorejskih i svetskih medija...".

"S druge strane je vreme da se kaže da je možda bilo i preterivanja u pogledu stvarnog stanja u Severnoj Koreji. Nisam nikada bio, ali sam bio sumnjičav i šta se radi s informacijama u drugim delovima sveta, sumnjičav u smislu da nisam siguran da je tako crno kakvim je predstavljeno. Biće to prilika da se 'proviri' u to severnokorejsko društvo, a s obzirom na to da je Kim Džong Un školovan u Švajcarskoj - on ne može da bude slep i potpuno neosetljiv na stvari koje se dešavaju van njegove zemlje. Mislim da želi da unapredi ekonomiju svoje zemlje i već je preduzeo neke mere", poručuje Korkodelović koji navodi da je u susretima sa izbeglicama iz Severne Koreje, tokom boravka u Južnoj Koreji, saznao za takozvane "pijace" gde se sada može naći roba iz raznih delova sveta, što podseća na vremena kada je Srbija bila pod sankcijama.

Ujedinjenje je ideja i kojoj je blizak novi predsednik Južne Koreje Mun Džae In.

Njegovi roditelji su prebegli iz Severne Koreje tako da je rođen u izbegličkom logoru 1953. godine, a do sada je bio na strani političara koji su bili za ujedinjenje dveju zemalja. Korkodelović podseća da je Mun bio blizak saradnik dvojice liberalnih predsednika (Kim Dae Džunga i Ro Mu Hjuna) koji su sprovodili takozvanu "sunčanu politiku", odnosno politiku zbližavanja sa Severnom Korejom.

Pre Munovog dolaska na čelo države, a nakon odlaska pomenutih predsednika s kojima je sarađivao, desetak godina na snazi bila je konzervativnija politika u pogledu saradnje sa severnim susedom.

"Sadašnji vladar Kim Džong Un u stvari oseća da je ovo izuzetna prilika da sa novim južnokorejskim liberalnim predsednikom i sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, koji je nestrpljiv da na ovaj ili onaj način reši korejsko pitanje, i uz punu podršku Kine i Rusije, krene u neke ozbiljnije pregovore o ujedinjenju", objašnjava Korkodelović.

Ekonomski - zajedno bi predstavljali značajnu silu u svetu.

"Takva država imala bi preko 75 miliona stanovnika, na jugu tehnološki razvijenu zemlju, a na severu radnu snagu i rude, kao i solidnu industrijsku bazu. Ujedinjena Koreja bi mogla da bude uvažena i respektabilna tzv. 'srednja' sila. To bi veoma značilo obema Korejama koje se na neki način osećaju pritisnute između ogromne Narodne Republike Kine, moćne Rusije, bivšeg kolonijalnog vladara Japana i sveprisutnih Sjedinjenih Američkih Država".

Ta ideja je, upozorava naš sagovornik, ipak i dalje daleko.

Potrebno je rešiti mnoga pitanja, poput toga da još uvek nije potpisan mirovni sporazum (na snazi je samo primirje između dve zemlje), zatim da Sjedinjene Američke Države priznaju Severnu Koreju, kao i da se reši pitanje denuklearizacije od čega ne odstupa Donald Tramp.

"Severna Koreja, odnosno njihov establišment, žele da sačuvaju nuklearno naoružanje i raketni sistem kao garanciju da neće biti 'progutani' kao Istočna Nemačka u okviru ujedinjene Nemačke ili da Kimov režim bude 'zbrisan' kao što je prošao Muamer el Gadafi. Tek treba smisliti garancije na koje bi Kim priznao da se odrekne nuklearnog naoružanja...", zaključuje Korkodelović uz opasku da je nerealno da će predsednik Južne Koreje Mun to dočekati za vreme svog mandata:

"Ovo je možda i poslednji trenutak da se ostvari ujedinjenje. Pričao sam o nezadovoljstvu mladih o ideji ujedinjenja u Južnoj Koreji, zamislite kako će to biti dvadesetak godina...".

IZ PRVE RUKE O SPORTU U SEVERNOJ KOREJI

O sportu u Severnoj Koreji ne zna se mnogo i "ljudima sa strane" nije dozvoljen pristup, ali priliku da radi tamo imao je naš odbojkaški trener Branislav Moro.

Jedan od retkih, ako ne i jedini!

Stručnjak koji je radio u Jugoslaviji, Belorusiji, Grčkoj, Rumuniji, Kuvajtu, Libiji, Saudijskoj Arabiji, Zairu i Tunisu bio je jedno vreme i trener severnokorejskog odbojkaškog kluba "25. maj" (Dan pobede) i selektor ženske odbojkaške reprezentacije Severne Koreje.

Sada radi na Filipinima i nastup zajedničkog ženskog hokejaškog tima Severne i Južne Koreje za njega nije iznenađenje, naprotiv!

"U te dve zemlje živi isti narod, to su isti geni, isti govor, iste mane i vrline. U obe te zemlje postoje rođaci… Naravno da uvek postoje oni koji kvare i ne žele da se sve popravi, jer mnogi na krilima toga žive i grade svoju egzistenciju, jednostavno to je njihov biznis", kazao je Branislav Moro za MONDO uz poruku da veruje da će bezbednost biti na visokom nivou.

Koliko je sport bitan ljudima u Severnoj Koreji?

"Bitan je kao i svim drugim ljudima u svetu. Naravno da je 'nacionalni ponos' vrlo izražen u svim vidovima života jer je ta zemlja vec dugo pod sankcijama, a moja iskustva u sportu i životu s tim ljudima su vrlo lepa i vrlo rado ih se prisećam. Zaista su se svi trudili da pomognu u radu sa odbojkaškom ženskom ekipom", navodi Moro.

Naš sagovornik objašnjava i da su u Severnoj Koreji vladale pozitivne reakcije kada se saznalo da će njihov južni sused organizovati Olimpijske igre i da se već tada govorilo o mogućem učestvovanju u takmičenju i organizaciji.

"Naravno da je taj pomirljivi ton iznenađenje za sve jer ga 'SVET' ne očekuje. Danas se malo govori o malim lepim stvarima u životu, previše ljudi voli rijaliti šou, pa i rat. Mislim da je dobro da se zna da ovo nije prvi pokušaj mirnog tona ove dve zemlje, ali se ne zna da su taj mirni ton kvarili neki drugi sa strane, nažalost pomognuti od medija", navodi Moro i podvlači:

"Mislim da postoji kapacitet na obe strane da im život bude mirniji".

Branislav Moro ističe i da ovaj potez pokazuje da i jedni i drugi žele "mir u svojoj kući" i da je sport uvek bio predznak lošeg i dobrog, te da je u ovom slučaju u pitanju ovo potonje.

"Za vreme mog boravka bilo je mnogo aktivnosti u smeru sportske saradnje dve zemlje. Želja je postojala i tada kada sam ja radio i mislim da sam i u tom segmentu pomogao, barem malo", kazao nam je Moro uz podsećanje da su ženski nacionalni timovi dveju zemalja nedavno igrali zvaničnu utakmicu u kvalifikacijama za SP i da je sve prošlo u najboljem sportskom duhu.

Da li ovakav vid saradnje na Zimskim Olimpijskim igrama vodi ka nečemu većem?

"Za ljubav i mir potrebno je uvek dvoje", zaključuje Branislav Moro.