FEST I OSKAR (FILMSKE RECENZIJE)

Naš kolumnista gledao je četiri filma, evo njegovih ocena!

Super je zapravo ovaj FEST-ov termin na koji se direktno nadovezuje dodela Oskara u Los Anđelesu – kome god je stalo do toga, ima sjajnu priliku da po upravo odgledanim projekcijama (a repertoar i FEST se uvek potrude da pokriju sve bitno sa dodele) isprati i glamuroznu predstavu koja, okej, ništa bitno ne znači, ali ipak predstavlja zanimljiv osvrt na prethodnih filmskih godinu dana.

Taj prvi ponedeljak po završetku FEST-a i dodele nagrada, po pravilu donosi burne rasprave o tome šta je i koliko razočaralo i oduševilo. Pri tom ne mislim na onaj glamurozni deo koji se odigrava na crvenom tepihu, već pre svega na same filmske naslove. I kad smo već kod toga, ne mogu a da ne konstatujem da sam ja sam u velikoj meri bio ozbiljno razočaran konačnom presudom članova Akademije.

Tu pre svega mislim na film koji je odneo one glavne Oskare (najbolji film, režija) i koji je, uostalom, i važio za glavnog favorita i pre nego što je ceremonija počela.

OBLIK VODE (THE SHAPE OF WATER)

Novi film Giljerma del Tora, jednog od tri meksička "amigosa" koji su osvajali Oskara za režiju (Kuaron, Injaritu), bajka je o lepotici i zveri koju smo videli već toliko puta, od Koktoa, preko King Konga i bića iz Crne lagune, pa sve do ovog del Torovog filma. Ovog puta, radnja se dešava u hladnoratovskom okruženju, u tajnoj vladinoj postaji u Baltimoru. Elza, i sama siroče, nema devojka koja radi kao čistačica, u jednoj od laboratorija nailazi na tajanstveno biće iz močvare, ribolikog humanoida uhvaćenog u močvari i osuđenog na beskrajna testiranja, ali i mučenje.


Elza, naravno, u amfibiji pronalazi srodnu dušu i ljubav svog života, ali ova ljubavna priča za sva vremena, osim što u sebi nosi već očekivanu stilizaciju na koju je del Toro mnoge i navikao i navukao, teško da može da ponudi nešto više od toga. Iako je zbog vizuelnog stila zaista teško skrenuti pogled sa platna punih dva sata, u filmu ne postoji nikakva dramska tenzija koja bi ispunila i druge potrebe zahtevnog gledaoca. Originalnosti nema ni u karakterizaciji glavnih likova, pa tako "Oblik vode", baš kao što mu i ime kaže, do kraja ne uspeva da formira neki smisleni oblik.

SKRIVENA LJUBAV (CALL ME BY YOUR NAME)

S druge strane, film Luke Guadanjina nema tu vizuelnu magiju koja bi vas prikovala uz sedište, ali zato likovi i glumci uspevaju da vas zarobe svojom ljubavnom avanturom. I neka vas niko ne prevari pričom da je ovo gej film, delimično to svakako i jeste, ali ovo je pre svega film o prvoj ljubavi i svemu što taj fantastičan događaj nosi sa sobom – uzvišene osećaje, ali i bol i patnju u svakom slučaju.

Stvarno se ne sećam kada sam poslednji put gledao film u kojem nema nijednog negativnog lika i u kojem se ne desi nikakav skandal, niti išta slično, u kojem je sve toliko divno i plemenito. U svetu u kojem je neminovno da vam se potresi i stresovi dešavaju gotovo svakodnevno, ovaj beg u 80-e, u suncem okupanu severnu Italiju predstavlja jedan od najlepših trenutaka ovog FEST-a. Ovde moram da napomenem da sam u to vreme (1983.) imao otprilike isto godina kao i glavni junak filma, ali nisu me nostalgija i žal za boljim vremenima opčinili, već upravo ljubavna emocija koju oseća i proživljava Elio, tinejdžer koji na imanju svojih roditelja sreće Olivera, studenta koji im je u poseti. Sledi leto ljubavi u kojem će Elio osetiti najslađe voće u svom životu. (Breskva?)

Senzualna režija i Oskarom nagrađeni scenario Džejmsa Ajvorija (89) evidentni su "krivci" za ovako briljantno uobličenu romantičnu dramu, ali nema tog koji će iz sale izaći a da ne bude opčinjen glumom čudesnog Timotija Šalameja, buduće nove zvezde svetske kinematografije. Nije dobio Oskara, ali je zaslužio mnogo više od toga. Šteta je i što Sufjan Stivens nije nagrađen statuom za najbolju pesmu, ali smo zato svi mi nagrađeni njegovim fantastičnim, ni dva minuta dugačkim nastupom na samoj dodeli. (Vau i za Sufjanov sako).

A što se tiče poslednjeg dijaloga u filmu između sina i oca, verovatno najsnažnije i najvažnije filmske scene u 2017. godini, dovoljno je samo citirati tvit koji je postavio Frenk Oušn nakon projekcije – "Majkl Stalbarg (lik oca u filmu) je moj novi otac i to je to".


LADY BIRD

O odrastanju govori i film Grete Gervig, romantična komedija Sandens stila u kojoj pratimo takođe samo jedno leto u životu junakinje iz naslova filma. Ona upravo završava poslednju godinu u katoličkoj školi u Sakramentu i očajnički pokušava da ode što dalje od svoje porodice i uopšte sredine malog mesta u kojem se oseća zatočenom.

Iako nimalo originalnog zapleta – "Lady Bird" se bavi svim opštim mestima u životu srednjoškolaca tog uzrasta (gubljenje nevinosti, razni poroci, nerazumevanje sa majkom…) – film ima određenu dozu šarma i humora koja će vas uglavnom sprečiti da se totalno smorite ovom projekcijom. Devojke će, nema sumnje, u ovom filmu pronaći mnogo više subverzivnih i buntovničkih momenata, ali svejedno, nakon adolescencije prikazane u "Skrivenoj ljubavi", nije lako adaptirati se na stereotipe i afektacije plasirane u debitantskom ostvarenju Grete Gervig.


JA, TANJA (I, TONYA)

Spektakularna biografija Tanje Harding, klizačice koja je prva izvela trostruki aksl na takmičenju, je jedna od onih neverovatnih priča koje mogu da nastanu samo u Americi, ali fascinacija njenim likom i delom prevazilazi sve granice. Tu ludačku priču o devojci iz tzv. "white trash" familije verovatno svi već dobro poznaju, ali incident sa koleginicom Nensi Kerigan je najupečatljiviji. Film se ne bavi njenom muzičkom, trkačkom, spasilačkom, porno i bokserskom karijerom, ali se film "Ja, Tanja" ni klizačkom karijerom ne bavi na pravi način.

Jer trijumf i tragedija koje se dešavaju oko ove cure baš i nisu materijal za crnu komediju, čini mi se. Iako je oduvek bila idealan medij za podsmeh američke javnosti (ne samo tabloida) i rijaliti zvezda i pre nego što su realiti programi postojali, Tanja Harding je bila i neverovatan sportista, atleta čiji će nastupi ostati zapamćeni u istoriji sporta i Olimpizma. Svejedno, Kreg Gilespi, reditelj ovog gledljivog, ali ne baš dobrog filma, odlučio se za ovu sigurniju opciju i Tanju prikazao bez i trunke empatije i izvrgao je ruglu, baš kao što je to uradio i ceo svet pre njega.


Mnogo snažniji portret ove američke heroine dao je već pomenuti Sufjan Stivens u pesmi iz prošle godine, objavljenoj simultano sa premijerom filma. Navodno je ova pesma bila i ponuđena autorima ovog biopika, ali su je oni bez suvislog obrazloženja odbili.

MONDO neće napraviti sličnu grešku, pa umesto trejlera za film, pogledajte spot za ovu predivnu pesmu i posvetu Tanji jednog i jedinog Sufjana Stivensa.

Izvor: YouTube/Asthmatic Kitty Records

Za kraj, moram da priznam da nisam uspeo da se nateram da gledam dva sata šnajderskog filma, da se još uvek nisam bavio ni Oldmanovim Čerčilom, da se nisam našao ni sa onom čileanskom "Fantastičnom ženom" i Kobijevom "Dragom košarkom", da mi je u bioskopima falio i dokumentarni "Ikarus" i da žalim što "Dankerk" i "Bilbordi" nisu dobili ono što su i zaslužili.

Toliko od mene ove festovsko/oskarovske zime iz ozbiljno propalog i urušenog Centra "Sava".

Sve vesti