Pep ima sjajnu ideju, šteta što nije izvodljiva

Autor:

"Mislim da je dobro iskustvo da se preselite u drugu zemlju i vidite tu razliku...", rekao je Pep Gvardiola i bio u pravu, ali... Da li je to moguće?

/piše: Zoran Pajčin, Banjaluka - mondo.ba/

Pep Gvardiola, čiji je Mančester siti potrošio 743,7 miliona evra na nove fudbalere u prethodne tri sezone, ima izvanredan savet za Engleze koji već strepe od novog neuspeha na velikim takmičenjima.

Ipak, pitanje je u kojoj meri je ova ideja moguća, iako nema dileme oko toga da bi engleski fudbal od nje imao koristi... Dobro, ne baš u Rusiji 2018, ali u budućnosti - možda.

Naime...

Iako su izumeli najpopularniju igru na svetu, fudbal, Englezi su samo jednom doživeli da njihov kapiten, ser Bobi Mur, podigne čuvenu "Boginju" i to upravo na "Vembliju" 1966. godine, kada je "gordi albion" u kontroverznom finalu odlučenom spornim golom pobedio najvećeg rivala, Zapadnu Nemačku (4:2).

Od tada najveći "uspeh" kolevke fudbala je bio plasman u četvrtfinale u tri navrata, dok na Mundijalu u Brazilu 2014. nisu prošli ni grupnu fazu.

Englezi nemaju mnogo bolji skor ni na evropskim prvenstvima - 1968. bili su treći, 1996. kao domaćini ispali u polufinalu na tom istom "Vembliju", naravno od Nemačke. Na poslednjem EURO 2016 u Francuskoj ispali su od Islanda u osmini finala, što je bio debakl ravan onom iz Brazila.

Zbog čega im na reprezentativnom planu ne ide ni približno dobro kao na klupskom, gde je sedam engleskih klubova osvojilo ukupno 12 titula prvaka Evrope (a, četiri u periodu od 1999. do 2012. godine), tema je koja se decenijama podgreva i hladi u ostrvskoj javnosti u zavisnosti od blizine narednog svetskog ili evropskog prvenstva.

Jedni smatraju da je uzrok loših rezultata preveliki broj utakmica tokom sezone, pa se zalažu za zimsku pauzu, koja je sve izvesnija u Premijer ligi, dok drugi ističu "naivnost" engleskih fudbalera koji igraju previše čisto i "dečački", što tobože obilato koriste "namazaniji" Italijani, Španci, Francuzi...

Danas se u debatu čijeg se početka niko ne seća, a čiji se kraj ne nazire, uključio i Pep Gvardiola. Španac koji obara rekorde sa Mančester sitijem u svojoj drugoj sezoni na Ostrvu, smatra bi reprezentacija Engleske imala velike koristi kada bi više igrača te selekcije jedan deo karijere provela u inostranstvu.

Iako se Premijer liga široko otvorila prema kvalitetnim i manje kvalitetnim fudbalerima i trenerima iz celog sveta, a poslednjih godina prednjače upravo Španci, pa i Francuzi, kontinentalni deo Evrope ostao je zatvoren prema Englezima. Ili Englezi prema odlasku sa Ostrva, svejedno.


Engleska nije imala učesnika Mundijala koji nije nastupao u Velikoj Britaniji još od Nemačke 2006. godine, kada su u timu bili Dejvid Bekam i Oven Hargrivs. Kod aktuelnog selektora Gareta Sautgejta, koji se i sam kao igrač nije pomerao sa Ostrva, nema fudbalera koji rade "preko", a kojih ima ukupno trojica u Seriji A, Primeri, Ligi 1 i portugalskoj Primijeri (Čarli Outvej - Betis, Rolando Arons - Verona, Kris Vilok - Benfika).

Od odlaska Džoija Bartona iz Olimpika iz Marseja nema više Engleza u Francuskoj, a da Čelsi i još nekolicina najbogatijih engleskih klubova ne drži plejadu mladih igrača u Nemačkoj, Holandiji i Belgiji... teško da bi i tamo bio drugačiji slučaj nego u komšiluku.

Utoliko, Gvardiola ima poentu. Koliko je Premijer liga uznapredovala otvaranjem prema Evropi i svetu, toliko bi i reprezentacija Engleske postala bolja za "fore" koje se uče u Valensiji, Lisabonu, Dortmundu, Firenci, Monte Karlu, Amsterdamu, pa i ostalim fudbalskim prestonicama Evrope.

Povlčačeći paralelu sa španskim internacionalcima, koji po brojnosti stižu Brazilce, Argentince i Francuze, bivši trener Barselone i Bajerna rekao je...

"Kada su se vratili u reprezentaciju, bili su jači, bili su bolji. Uradili su dobre stvari koje su pomogle španskom fudbalu. Može li takve koristi da ima Engleska? Mislim da može", rekao je Gvardiola, a preneo "BBC".



NBA liga je sa prosekom od 110.000 funti nedeljno jedina profesionalna liga na svetu u kojoj je zarada iznad one u Premijer ligi. Ipak, američki profi timovi broje 15 igrača, a imaju pravo i na dva "two-way" ugovora. U nekim profesionalnim fudbalskim klubovima u Engleskoj broj fudbalera u "rosteru" je preko 40, što obara prosečnu zaradu na nivou takmičenja.

Ipak, i njemu je jasno da će to biti još manje izvodljivo u godinama koje nastipaju posle milijardi funti vrednog TV ugovora od kog je svaki učesnik Premijer lige dobio novac kakav rivali sa kontinenta mogu samo da zamišljaju.

Ove godine prosečna plata u Premijer ligi "probila" je granicu od 50.000 funti nedeljno, dok projekat EPL 2 (razvojna Premijer liga za mlade igrače) uzima maha i zaslužuje sve veći medijski prostor.

"Mislim da je dobro iskustvo da se preselite u drugu zemlju i vidite tu razliku... Premijer liga je bogato takmičenje, mada je moguće i da engleski igrači više vole da ostanu kod kuće. Mislim da je važno i da Premijer liga 2 bude sve jača. Bez toga će biti teško očekivati uspeh engleske reprezentacije. To je moje mišljenje", kazao je Gvardiola.

U teoriji ovo zvuči smisleno. Ali, da li je realno da makar trojica-četvorica Engleza iz Sautgejtovih startnih 11 uskoro zaigra u inostranstvu?

Iskustvo nas uči da je to prava retkost.

10 najskuplje plaćenih Engleza:
/u milionima evra/

Rahim Sterling (62,5, 2015)
Džon Stons (55,6, 2016)
Kajl Voker (51,0, 2017)
Rio Ferdinand (46,0 2002)
Endi Kerol (41,0, 2010)
Aleks Okslejd-Čemberlejn (38, 2017)
Deni Drinkvoter (37,9, 2017)
Luk Šo (37,5, 2014)
Dejvid Bekam (37,5, 2003)
Vejn Runi (37,0, 2004)

*napomena (1): samo je Dejvid Bekam prodat klubu van Engleske, Real Madridu;
*napomena (2): tri najskuplja igrača doveo je Siti, dvojicu pod Gvardiolom;

Na listi deset najskuplje plaćenih engleskih fudbalera, ne samo da su igrači Sitija na prva tri mesta, već je samo jednog platio strani klub. I to Real Madrid, kada je još 2003. u mega transferu doveo Dejvida Bekama iz Mančester junajteda za 37,5 miliona evra. Bekam je danas na poziciji broj devet ove liste, a ostali su svi od reda prelazili iz engleskog u engleski klub.

Jer, realno gledano, pitanje je da li klubovi poput Lacija, gde se kratko zadržala nekada velika nada engleskog fudbala, Ravel Morison, Valensija, Lion, Borusija Dortmund... uopšte mogu da razmišljaju o igračima koji su na Sautgejtovom spisku? Za novac koji solidnom ligaškom igraču mogu da daju gazde Lestera, Vest Hema ili Sautemptona (šampion Engleske od TV prava dobija 165, a poslednji 110 miliona evra!?) neretko je suma za koju igraju perjanice Juventusa, Bajerna, Atletika i još nekolicine klubova redovnih učesnika Lige šampiona.

Ostali?

Mogu samo da se pomire sa realnošću i gledaju kako kako se VBA pojačava u Lajpcigu, Vest Hem u Leverkuzenu i Milanu, Lester u Lisabonu i Sevilji, Stouk u Gelzenkirhenu i Portu, Kristal Palas u Amsterdamu i Atini, Svonsi u Minhenu, Votford u Riju i Barseloni, Njukasl u Madridu i Dortmundu, Brajton u Ajndhovenu, Brižu i Valensiji, Hadersfild u Monpeljeu, Portu i Kopenhagenu, itd, itd.

Paulo Dibala u Juventusu ima tek nešto veću platu od Džordana Hendersona, Endi Kerol primao je više od Antoana Grizmana dok Francuz nije produžio ugovor sa Atletikom, Jaja Ture i dalje zarađuje više od Roberta Levandovskog... i tako bismo mogli "do sutra".

Elitne engleske fudbalere mogu da plate, realno, Pari Sen Žermen, Barselona i Real Madrid. Možda Juventus i Bajern Minhen.

A, granica je samo viša i viša.

Sve vesti