Dete devedesetih na Miloševićevom grobu

Na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, otišli smo u Požarevac da vidimo ko će mu nakon 12 godina sve odati počast... I da vas podsetimo na to kako je vladao.

144
A- A A+

Nekoliko dana pre obeležavanja Slobine smrti i pomena odlaska na mesto njegovog večnog počinka, u redakciji se vodila polemika ko bi išao i da li ići. Kada sam se ja kao najmlađa u redakciji prijavila da mogu da krenem, urednik mi se obratio sa sumnjom koliko ja znam o temi bauka pod nazivom Slobodan Milošević i da li sam neko ko uopšte može i da napiše išta o tome, a da tekst bude dostojan - nečega.

Shvatila sam ovo kao priliku da objasnim stav i polazište moje generacije ili barem većine mojih vršnjaka iz okruženja što se tiče perioda devedesetih, inflacija, čekanja u redu za mleko, bučnih sirena tokom bombardovanja i protesta kojih nisam ni bila svesna 5. oktobra 2000. godine, jer sam imala sedam godina u tom trenutku i stvarno me nije zanimalo ništa osim škole u koju sam tek krenula i igranja "između dve vatre" u ulici sa ostalim klincima.

Slobodan Milošević nam se kroz priču naših roditelja nametnuo kao bauk, kao neko ko je oličenje zla i svega lošeg što je zadesilo našu zemlju.

Upropašćeni životi, razočarane generacije i generacije ljudi kojima su se srušile iluzije o dobrom ili boljem životu jednog dana zbog svega što se za mnoge kao neočekivani Veliki Prasak dogodilo devedesetih, ali sa jednom krucijalnom razlikom u odnosu na onaj pravi - dinosaurusi nisu izumrli, već su pod drugim okriljima nastavili da nam zagorčavaju živote.

Dok su nam roditelji i babe i dede konstantno pravili zazubice pričama o tome kako se živelo "pre Slobe" i nametali nam osećaj melanholije za vremenima u kojima nikada nismo živeli, mi koji smo se rodili devedesetih nikada nećemo moći da to pojmimo, jer smo se od rođenja naviknuti na to da je sr*** i jedino što nam je dato su iskrivljene uspomene onoga kako je moglo biti. Postoji jedan osećaj sramote koji mnogi od nas kriju kada se pomenu inflacije, protesti ili bombardovanje za vreme Miloševićeve "vladavine", a to je da ne osećamo mržnju i ne pamtimo očaj i strah, jer ga nismo tako doživeli.

Kada nekome kažem: "Period bombardovanja mi je ostao kao lepa uspomena iz detinjstva jer sam se konstantno igrala i bezbrižno živela pod okriljem roditelja koji su nam kao deci umanjivali značaj svega", naiđem na sramežljiva priznanja vršnjaka koji tiho kažu: "Jao, i meni je" i spuste pogled.

Slobodan Milošević - po čemu ga se sećamo

Nismo tada bili ni svesni bombi, razaranja, mnogo nevino nastradalih... a sve zbog politike tog istog Miloševića i njegove klike, kao i "nesebične" pomoći uvek licemernog zapada.

Glavna razlika između naših gledišta i osećaja i onih koji su svesnijim, zrelijim umovima doživeli ovaj period je taj što mi nismo iskusili osećaj "boljih, idiličnih vremena" ili makar naznaku istih, nismo imali taj metak u stomak dok gledamo kako sve što smo mislili da jeste više nije i bolno napušta prostor u kojem se živi i koji postaje kanalizacija, dok su se dobre stvari iz nje izlile.

Mi nismo bili zadovoljni, pa razočarani - mi smo od samog starta razočarani. A, da li je lakše onome ko je imao, pa izgubio ili onima koji nikad nisu ni imali, to je već polemika poput one šta je starije, kokoška ili jaje, i nebitna je. I ono što nam se konstantno provlači sa svih strana je da je za to "naše i njihovo" razočaranje kriv Slobodan Milošević i način na koji je uz pomoć Mire Marković i ostalih bliskih saradnika odveo Srbiju u pravcu za koji se građani nisu ni najmanje pitali, već su bili prinuđeni da godinama budu samo posmatrači svega što im se dešavalo. Naravno, mnogi su otišli da se spasu (u svakom smislu), a oni koji su ostali gledali su...

Prodavnice sa praznim rafovima, gorivo iz kantica, inflaciju koja je ne galopirajuća, nego je brža od zvuka, platu koja jednog trenutka nešto vredi, a već sledećeg ne, ratove sa svih strana, progone i ubistva političkih protivnika, novinara, besomučnog medijskog "onanisanja" i izmišljanjasa njegove"TV Bastilje",uterivanje straha, batinaše na ulicama, krađe izbora, odnosno glasova, i jak "miris" bede i siromaštva.

Čitulja:"Hvala ti za strah, užas i ratove"

Sećam se da me je sa šest, sedam godina mama slala u prodavnicu u red za mleko zajedno sa sestrom koja se tek rodila i bila u kolicima (kako bi nas pustili preko reda i eventualno nam dali dve kesice mleka umesto samo jednu); sećam se kako sam učila da vozim rolšue u vrtiću prekoputa moje kuće u kojem tada nije bilo dece i sirene koja je vrištala da je vreme da idemo kući u podrum ili pod babin starinski sto gde sam se igrala sa sestrom; sećam se da nam je sve bilo igra, čak i avioni koji su obletali iznad Beograda i naša ideja da možemo da ih oborimo ako se pravimo da pucamo iz kišobrana; ali, ono čega se najviše sećam i tokom godina koje su usledile nakon cele te svinjarije je šok na licu moje mame i pogubljeni pogledi ljudi koji ne znaju šta i kako im se desilo što se desilo, ljudi koji su samo nastavili da se sećaju "dobrih, starih vremena" i možda nikad neće ni uspeti da se otrgnu od osećanja da su im životi uništeni i da im je nešto zauvek oduzeto, zato što jeste - i politika Miloševićevog režima je za to bila odgovorna.

Medijski mrak, nastanak televizijskog šunda i potpuna neravnopravnost među građanskim slojevima, gde su mladi ljudi uvek ti koji gube najviše, pa neki i svoje živote na beogradskim ulicama.

Imala sam želju da vidim iz prve ruke ko su ljudi koji Miloševića i dalje veličaju, i kao neko ko je, manje-više, neutralan po tom pitanju, mislila sam možda da će mi biti i zabavno. Pogrešila sam, bilo je užasno.

U Požarevcu, u dvorištu kuće Slobodana Miloševića nalazi se njegov grob i iza njega mermerni spomenik s kojeg se on blago smeši svima koji dođu, sa natpisom ispod: "Ubijen u haškom logoru".

Crvene ruže i gerberi položeni su po nadgrobnoj ploči, a njegovi sledbenici, politički "dinosaurusi" od kojih su se ogradili i pojedini Miloševićevi naslednici u partiji, tiho obilaze do spomenika gde polažu ruku na Slobino hladno rame, miluju ga i ljube.

Bio jednom 9. mart, sećate se?

Možda sam očekivala da će biti pretežno stari ljudi, ali ono što je u meni izazvalo neku vrstu jeze bila je i pozamašna grupa mladih koji se grupno slikaju oko krsta, babe i dede koji dovode unuke i pogledi puni ponosa na njihovim licima dok ponosno, isturenih grudi stoje da ih slika starac drhtavih prstiju.

Imala sam osećaj da prisustvujem jednoj vrsti nesrećne paralelne dimenzije, gde nekoliko desetina pogrbljenih ljudi veliča nešto što više ne postoji. Mislim da bi svi oni koji toliko mrze Miloševića jer im je zbog njegove diktature život zauvek promenjen i izmešten iz jednog sveta u drugi koji se sticajem okolnosti nalazi na istom prostoru, možda osetili trunku zadovoljstva zbog prikaza koji se juče mogao videti ispred Slobine kuće.

Uprkos natpisu na kapiji: "Živ je Sloba, umro nije, dok je Srba i Srbije", utisak koji se nametnuo je da je Sloba definitivno mrtav, a ono što izmili svakog 11. marta sa crvenom ružom u ruci je samo tužni zaostatak i "glič" u sistemu koji nema više nikakav pravac, put ili značaj.

Izvor: MONDO/Tamara Sekulović

Sve vesti