Roditeljstvo je teško, ako niste znali. Briga o malom ljudskom biću dovoljno je komplikovana sama po sebi, a ako na to dodate i nedostatak sna i sve ostalo o čemu morate da vodite računa svakoga dana, svakog budnog trenutka, onda nije ni čudo što se povremeno osećate kao da ste pred pucanjem. Naročito ako se osećate kao da sve to radite sami, kao ova mama čije je pismo na Facebooku postalo viralno ubrzo nakon objavljivanja…

Selest Erlak je mama dvoje dece, i svoje iskustvo podelila je u iskrenom pismu koje je upućeno njenom suprugu. Pre nekoliko dana, napisala je očajničku molbu, tražeći mu da joj pomogne, i mnoge mame su se pronašle u tim redovima.

"Dragi mužu", piše Selest.

"Treba. Mi. Više. Pomoći.

Sinoć ti je bilo teško. Zamolila sam te da pripaziš bebu, da bih ja mogla ranije da legnem. A beba je plakala.

Mogla sam da ga čujem sa sprata i stomak mi se vezao u čvor od tog zvuka, dok sam se pitala da li bi trebalo da siđem dole da ti pomognem i olakšam ti, ili samo da zatvorim vrata da bih mogla da se naspavam, jer san mi tako očajnički treba… Odabrala sam ovo drugo.

Ušao si u sobu 20 minuta kasnije, beba je i dalje očajnički plakala.Spustio si je u kolevku, a kolevku približio još malo, mojoj strani kreveta, stavljajući jasno do znanja da se tvoje 'čuvanje bebe' završilo.

Želela sam da vičem na tebe. Želela sam da započnem svađu epskih razmera istog trenutka. Brinula sam o bebi i trogodišnjaku čitavog dana. I ustajaću čitave noći, svaki put kad se beba probudi, da bih je nahranila i umirila.

Najmanje što si mogao da uradiš je da ga pričuvaš sat, dva, da mogu da probam da odspavam malo. Sat, dva dragocenog sna. Da li je suviše da to tražim?"

Selest dalje piše o tome koliko njen odnos sa suprugom ugrožavaju "tradicionalne" uloge majke i oca, i koliko očajnički želi da izbegne tu dinamiku.

"I tvoja i moja majka su bile one koje su se primarno brinule o deci, dok naši očevi nisu bili naročito uključeni. Bili su divni očevi, ali od njih se nije ni očekivalo da neko vreme provedu menjajući pelene, hraneći ili čuvajući decu. Naše majke bile su superžene koje su održavale tu porodičnu dinamiku. Kuvanje, pranje, podizanje dece. Svaka pomoć naših očeva bila je dobrodošla, ali krajnje neočekivana.

I ja vidim, iz dana u dan, kako klizimo ka tom modelu porodice. Moja odgovornost je da nahranim porodicu, kuću održavam čistom i da vodim računa o deci, i to se podrazumeva i pošto sam se vratila na posao.

Većinom sebe krivim za to, naravno. Ostavila sam utisak i ponašala sam se kao da mogu sve da postignem. I istini za volju, ja želim sve to da postignem. Nemoj da se ljutiš, ali nisam sigurna da bih želela da vidim kako bi izgledale večere tokom nedelju dana kad bi to bilo tvoje 'zaduženje'.

Ja vidim, takođe, moje prijateljice i druge mame kako rade sve to, i ide im dobro. I znam da i ti to vidis. Ako one mogu da se snađu i ako su naše mame mogle tako dobro da se snalaze, zašto ja ne mogu?

Ne znam."

Selest piše dalje, priznajući da je roditeljstvo teško ako sve morate da radite sami, što je nešto što mnogi roditelji osećaju, ali se boje da to priznaju. A sve što ona želi je… malo pomoći.

"Možda naši prijatelji igraju svoje uloge u javnosti, ali se u svoja četiri zida suočavaju sa istim problemima", kaže ona.

"Možda su naše mame patile u tišini, godinama, a danas, trideset godina kasnije jednostavno se više ne sećaju koliko im je bilo teško. A možda, i ovo je misao kojom sebe mučim svakoga dana, možda ja prosto nisam sposobna kao sve druge žene. I koliko god da oklevam, izgovoriću to: Potrebno mi je više pomoći.

Deo mene oseća se užasno što to kaže. Mislim, ti pomažeš. Divan si tata i odlično ti ide s klincima. Uz to, meni bi ovo sve trebalo da ide lako, prirodno, zar ne? Majčinski instinkt? Ali ja sam samo ljudsko biće, i 'vozim' spavajući pet sati dnevno, umorna sam kao pas. Potreban si mi.

Ujutru mi treba da spremiš našeg starijeg klinca, tako da ja mogu da se pobrinem za bebu, da svima spakujem ručak i popijem šolju kafe.

I ne, kad kažem 'spremiš starijeg klinca' ne mislim da ga posadiš pred televizor. Mislim da se postaraš da ode na nošu, da mu daš doručak, pitaš ga da li želi vode i spakuješ mu ranac za vrtić.

A uveče, treba mi samo sat vremena, u krevetu, da ležim, znajući da je naš stariji sin zaspao u svojoj sobi, a da ti brineš o bebi.

Znam da je teško slušati bebu kako plače. Veruj mi, znam. Ali ako ja mogu da je slušam i umirim svaki put kad se rasplače tokom dana, možeš i ti, tih sat, dva u toku večeri. Molim te. Potreban si mi.

Vikendima, potreno mi je malo vremena za sebe. Da izađem iz kuće i budem individua, makar dok idem do prodavnice ili da se prošetam oko zgrade.

A onim danima kad organizujem i časove plivanja i igranje sa drugarima, i kad deluje da sve držim pod kontrolom, treba mi da mi ponudiš pomoć. Ili da mi predložiš da prilegnem dok deca spavaju preko dana. Ili da staviš sudove u mašinu, iako te nisam zamolila da to uradiš. Potreban si mi.

I na kraju, treba mi da čujem da ceniš sve to što radim. Želim da znam da si primetio da je veš čist i ispeglan, i da je lepa večera pripremljena. Treba mi da čujem da ceniš to što dojim bebu kad sam kod kuće i izmlazam mleko dok sam na poslu, iako bi mi bilo lakše da koristim adaptirano mleko za bebe. Nadam se da primećuješ da te nikad nisam zamolila da ostaneš kod kuće kad poželiš da se vidiš sa društvom ili odeš na neki sport.

Mama sam, i podrazumeva se da ću biti kod kuće sve vreme i uvek biti tu da se postaram za decu dok si ti napolju, i ja na neki način hranim to podrazumevanje… time što sam kod kuće sve vreme.

I znam da su i naši roditelji tako funkcionisali, i mrzim što uopšte moram da te zamolim za pomoć.

Želela bih da mogu sve, i to da mogu sve na način da se uopšte ne primeti koliko truda je za to potrebno.

Ali mašem belom zastavicom i priznajem, samo sam ljudsko biće. I govorim ti koliko si mi potreban, jer ako ne budem to izgovorila, slomiću se. A to će povrediti tebe, decu i našu porodicu.

Jer, budimo iskreni: i ja sam tebi potrebna."

Nakon što je ovaj njen post objavljen na forumu Breastfeeding Mama Talk, šerovan je nekoliko hiljada puta, što samo govori da ona nije jedina mama koja se ovako oseća.

Stvari između Selest i njenog muža su se popravile, ne zahvaljujući ovom njenom pismu, naravno, nego zahvaljujući iskrenom razgovoru.

Ali, ovo pismo važno je zbog nečeg drugog.

Važno je jer treba da znate da niste jedini, ako se osećate ovako.

Važno je jer treba da znate da nije promašaj ako priznate da vam je potrebna pomoć. I da niste loša majka, ako ne možete uvek sve da uradite sami.

Tražite pomoć kad osetite da vam je potrebna.

Slobodno.

Tata radi, mama čuva bebu... Ko ustaje noću?

Tata detetu: "Nemoj da kažeš mami"

"Aman, ženo, pusti me da budem OTAC!"