Dan kada je Srbija PRVI put pobedila

Ko su "Srpski Heriotersi"? Na sajtu škole o njima ima mnogo podataka. Tesk posvećen njima naslovljen je ovako: 

Reč je o deci iz Srbije koji su, bežeći od rata i užasa, bili u toj školi i potom su formirali ragbi tim, i to samo nekoliko meseci po dolasku u Škotsku, iako nikada pre nisu ni čuli za ragbi!

"Ragbi legende - Srpski Herioritersi", naslov je velikog članka u "Tajmsu" koji je posvećen ovoj grupi Srba.

Došli su u Škotsku kao izbeglice iz ratnog područja. Bili su iscrpljeni, gladni, u veoma teškom zdravstvenom stanju. Pešice su prelazili planine Albanije, potom Crne Gore, da bi se potom, uz pomoć saveznika, preko Jadranskog mora i dalje, dokopali Škotske. Bili su u manjoj grupi dece koja su preživela. U tom pohodu ka spasu, ka životu, oko 8.000 srpskih dečaka umrlo je od gladi, iscrpljenosti, hladnoće... 

Stranci koji su ih pratili na putu ka Škotskoj zapisivali su: "Lica su im bila potpuno bela, nosevi crveni... Jeli su sve što im se našlo pod rukom - crvljivo voće, ostatke hrane koju je neko bacio... sve". 

U školi "Džordž Heriot" u Edinburgu, u koju su došli avgusta 1916. godine, 27 dečaka je od "živih leševa", od grupe traumatizovane dece, "pretvoreno" u sportske legende koji su postali poznati u celoj Škotskoj (i šire) po talentu za ragbi. 

Dečaci, starosti između 12 i 17 godina, osnovali su 1918. godine prvi srpski ragbi tim i odigrali su prvu međunarodnu utakmicu za Srbiju. Igrali su na legendarnom "Marifild" stadionu u Edinburgu pred 8.000 ljudi protiv Britiš Dominionsa i pobedili! 

O dečacima je brinula škola, ali i dobri ljudi Edinburga. Kada su došli u Škotsku prvi put su saznali da postoji nešto što se zove ragbi, da ne pričamo o tome da nisu znali ni reč engleskog jezika.

Ali, svi su pokazali veliki talenat za ragbi, pogotovo trojica koji su vrlo brzo ušli u cenjeni školski ragbi tim. Potom su osnovali srpski tim. Po završetku Prvog srpskog rata doneli su ragbi u Srbiju i osnovali prvi ragbi klub u svojoj zemlji. 

Prema istoričarki Luis Miler, koja se bavila sudbinom ovih srpskih dečaka/momaka, ovo je bila jedna od najromantičnijih priča o pobedi autsajdera. 

"Na putu do Škotske preživeli su pravi horor. Krenuli su zime 1915. godine, a mnogi njihovi zemljaci, Srbi, na desetine hiljada njih je ubijeno ili umrlo. Kada su došli bili su u užasnom stanju. Zato to što su postali ragbi igrači koji mesec po dolasku u Škotsku čini celu ovu priču neverovatnom! Za samo nekoliko meseci su se psihički i fizički oporavili i zaigrali ragbi za koji nikada pre toga nisu čuli!", rekla je Muis Miler za "Tajms". 

Aprila 1918. godine, ovi momci su odigrali prvu utakmicu, humanitarnog karaktera, protiv momaka iz Edinburga, koji su odavno trenirali ragbi. Srpski momci su bili u dresovima u bojama srpske zastave i sa srpskim grbom. Smatra se da je to prva međunarodna utakmica jednog srpskog ragbi tima. 

Iako je srpski tim bio potpuni autsajder, pobedio je 8:3!

Jedan od najboljih igrača bio je Toma Tomić iz Leskovca. 

"Momci su igrali za svoju zemlju, tako su se ponašali. Bio je to veliki meč, a britanski momci su silno želeli da igraju baš protiv tih čuvenih Srba iz 'Heriotsa'", dodala je istoričarka. 

Po završetku rata, momci su se vratili u Srbiju. Pojedini su dolazili u Edinburg više puta, a za sebe su govorili i da su i Srbi i Škoti, ne zaboravljajući šta je Škotska uradila za njih. 

Dimitrije Dulkanović, koga su u školi zvali "leteće krilo", bio je osnivač prvog ragbi kluba u Beogradu. Preminuo je 1995. godine u 95. godini. Sahranili su ga sa kravatom škole koju je pohađao u Škotskoj. 

Više puta je dolazio u Edinburg i posećivao školu "Džordž Heriots" i pričao je kako su i on i ostali dečaci iz Srbije tu doživeli "najbolje dane svog života". 

"Nikada nismo, niti ćemo dok živimo, zaboraviti gostoljubivost i prijateljstvo svih ljudi u Edinburgu, Škotskoj. Rat nas je učinio beskućnicima, siročadima i zato smo do groba zahvalni Škotskoj i Škotima", govorio je Dulkanović. 

Srpski Heriotersi su bili: Đorđe Aleksić, Petar Deretić, Danilo Đokić, Milan Đurić, Dimitrije Dulkanović, Stanko Ilić, Živko Ilić, Živojin Kovačević, Gavrilo Lazović, Milorad Maletić, Svetomir Marjanović, Miodrag Martić, Petar Milisavljević, Božidar Molerović, Đorđe Nikolić, Dušan Obradović, Đorđe Osmanbegović, Petar Pantelić, Danilo Pavlović, Miodrag Pavlović, Mihailo Radovanović, Aleksandar Savić, Konstantin Stanković, Milivoje Stefanović, Toma Tomić, Miodrag Tutunović, Nikola Vasić. 

U školi i dan danas čuvaju sve podatke o tim Srbima - od porodičnih istorija do ocena!    

Kakva priča o ljubavi, prijateljstvu, ljudskosti! 

Hvala, Škoti!