Reditelj Milan Nešković, čija predstava "Kralj Betajnove" dobija hvalospeve, ovako odgovara na prozivke pojedinih: "Nije im jasno kako jedna seljačina iz Valjeva može da ima predstave u četiri najbitnija pozorišta u Beogradu".
Predstava "Kralj Betajnove" (Ivan Cankar) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, jedna je od onih koja će obeležiti pozorišnu godinu.
Ovaj komad po delu slovenačkog pisca je prvi put odigrana pre 70 godina u JDP-u u režiji Bojana Stupice, a sada je "oživeo" reditelj Milan Nešković.
"Mislim da smo napravili veoma bitnu predstavu. Postavili smo aktuelna pitanja, ali bez proscenijumskog vikanja na publiku, kojem je srpsko pozorište postalo sklono. Ne zanima me pozorište u kojem se reditelj i glumci ljute na gledaoce, samo što im ne kažu: 'Što ste došli? Kako vas nije sramota da dolazite u pozorište, dok ljudi nemaju hleba da jedu?!", kaže Nešković u intervjuu nedeljniku NIN.
Kaže da svojim uspehom smatra to što je "došao u poziciju da može da radi samo sa onim glumcima za koje misli da su dobri ljudi".
"Duboko verujem da zli ljudi ne mogu da budu veliki umetnici. Mogu da naprave neke bleskove, ali ne i da budu veliki. Mislim da je uspeh što se u mojim podelama više nikad neće pronaći neko za koga bih rekao: 'Ovaj glumac je zao čovek, ali je mnogo dobar glumac'. Mogu da kažem i još nešto o uspehu, iako može da zvuči pretpotentno - otkrio sam da je mnogo teže podnositi uspeh nego neuspeh. I da budem skroz iskren, to je trenutno moj najveći životni problem", rekao je Nešković.
Obrazložio je ovu svoju tvrdnju - smatra da neuspešan čovek retko ostaje sam. Odgovorio je i na "prozivke" Ivana Medenice.
"Kada čovek doživi neuspeh, mnogi ljudi se okupe da ga podrže, da mu se nađu. Neki to rade iz iskrenosti, neki iz gordosti, ali neuspešan čovek retko ostaje sam. Sa uspehom je potpuno drugačije, uspeh retko kad imaš s kim da deliš. Osećam kako se odnos ljudi iz mog posla prema meni drastično menja. Pre neki dan sam treći put zaredom čuo da moj profesor Ivan Medenica priča: 'Nešković je esenesovac!'. Pitao sam ga - zašto sam ja esenesovac, kad ste vi državni službenik? Odgovorio mi je da to nikada nije rekao tri puta. U redu, ali zašto je to rekao i jednom? Ja mislim da je stvar u tome što on nema drugo objašnjenje kako jedna seljačina iz Valjeva, koja nema nikakav pedigre za tako veliku stvar kao što je srpsko pozorište, može da ima četiri predstave u četiri najbitnija pozorišta u Beogradu - u BDP-u, JDP-u, Narodnom pozorištu i Ateljeu 212. Ne vidim nijedan drugi razlog da mi se prišiva ta značka, osim kao nevericu da je moguće da neki provincijalac, čiji je pokojni otac kamiondžija koji nikada u životu knjigu nije pročitao, a majka frizerka koja obožava umetnost, uspeva dve godine zaredom da nastupa na Sterijinom pozorju sa po dve predstave", rekao je Nešković za NIN.
