Kapitenu, pravićemo se da nismo čuli!

Aleksandar Kolarov kapiten jedna je od svega par dobrih stvari koje su nam se dogodile u Rusiji, u kojoj je napravio samo jedan previd, ali i rekao najvažniju stvar onda kada je trebalo. Sad je on taj koji je potreban, verujem da zna to.

Kapitenu, pravićemo se da nismo čuli! Foto: MN Press

/od reportera Monda iz Rusije/

Ovaj tekst uveliko je bio završen, naslov određen, slika izabrana, linkovi uneti... trebalo ga je samo objaviti. Otprilike u tom trenutku stigla je vest koju niko nije želeo da čuje.

Malo nakon što je Goran napisao mejl da je preminuo Bunja, javio se i Mladen koji je po sletanju u Beograd na "gejtu" sreo naše fudbalere i, između ostalih, Sava Miloševića.

"Moram da vam saopštim da je Goran Bunjevčević večeras preminuo. Suvišno je da bilo šta kažemo (o Mundijalu, prim. aut) u ovom trenutku. Izjavljujem saučešće porodici", potvrdio je Savo da je njegov saradnik izgubio bitku koju je 40 dana vodio sa smrću.

Bogun je privodio smenu kraju, ja igrom slučaja bio pri mejlu, jer sam se u obližnjem pabu još jednom bavio nastupom "orlova" na Svetskom prvenstvu u Rusiji i pokušavao da, 24 časa kasnije, jasnije razdvojim šta je bilo dobro, šta loše i kakvi smo bili generalno, kao tim, kao ekipa, kao reprezentacija, kao učesnik...

Nažalost, to je moralo da sačeka. Jedan od članova tog tima je preminuo. Pomogao sam kolegi oko vesti kakvu nikad ne želite da čujete, sročite, objavite, a onda samo spustio ekran na tastaturu i odustao. Ne samo zato što mi se odjednom sve ono o čemu sam pisao učinilo nevažnim, već i zato što u novinarstvu nemate pravo na šok i nevericu odmah, već samo onda kada ste sigurni da ste tužnu vest uradili staloženo i bez grešaka.

Kada sam se vratio u stan i podigao ekran da napisano ostavim Joci ujutru za objavu na početku smene, shvatio sam da u nabrajanju razloga zbog kojih mislim da je Aleksandar Kolarov, kao kapiten reprezentacije, jedna od najboljih stvari koja nam se dogodila ovog leta u Rusiji nisam naveo najvažniju. Razlog koji je veći i od dobre i od loše igre, i od pobede i od poraza, i od uspeha i od neuspeha.

Puna dva sata čekali smo igrače da se pojave u "mix" zoni u Samari, posle startne pobede nad Kostarikom, koja nas je sve obradovala i zbog koje smo već, među sobom, počeli da raspravljamo da li je važno ili ne što Brazil nije pobedio Švajcarsku. Priznajem da sam negde na polovini drugog sata, kada je uveliko bio oboren prethodni rekord u čekanju sportista da izađu iz svlačionice, počeo da nagađam zbog čega su se toliko zadržali, zašto ih nema, što se niko iz FSS nije pojavio da nam kaže da je sve u redu i da ne idemo nigde, iako su nam svi planovi vezani za posao i posle posla uveliko bili propali.

Pomislio sam za sebe, "nije valjda Bunja", ali nisam smeo nikome da kažem. Ili jesam. Ne sećam se. Mislim da sam se baš sa Bogunom čuo u nekom trenutku i rekao mu:

"Vidi, ovih još nema, nemam pojma o čemu se radi, ali hajde budi u pripravnosti da objaviš vest ako se nešto dogodilo".

Sat i po vremena nakon što su kroz "zmiju" od ograde jedan za drugim prošli, prvo bivši gensek FSS i visoki funkcioner UEFA, Zoran Laković, a potom i Savo Milošević, iza zavese su počeli da se pojavljuju jedan za drugim Nemanja Matić, Vladimir Stojković, Aleksandar Mitrović, Sergej Milinković-Savić i Dušan Tadić, koji nam je rekao otprilike...

"Nije bilo ništa, gledali smo Meksiko - Nemačka i čekali Baneta da se vrati sa doping kontrole".

Malo posle njega pojavio se i Kolarov.

Sećam se da je nosio sportske helanke, kojima je se grejao na tek desetak stepeni, šorts preko njih i da je, za razliku od nekoliko utakmica reprezentacije Srbije na kojima je kapitensku traku nosio njegov dugogodišnji saigrač i prijatelj Bane Ivanović, ovog puta strpljivo, staloženo, iskreno i direktno govorio o prvoj pobedi našeg nacionalnog tima na startu nekog velikog takmičenja posle 20 godina...

...pobedi od 1:0 koju je doneo divnim udarcem iz slobodnjaka za koji ni do tada svemogući Kejlor Navas nije bio dovoljno brz.

"Pobedu posvećujemo Goranu Bunjevčeviću, koji nije u najboljem stanju. Neka zna da ima našu podršku", rekao je Kolarov na početku i pre svega, posle prve zvanične utakmice u karijeri na kojoj mu je uručena kapitenska traka njegovog saigrača i prijatelja.

kolarov Foto: MN Press


Odmah da kažem, identičnu rečenicu, identičnim tonom, izgovorio bi i Bane da je bilo do njega, kao i Nemanja, Dušan, Vladimir, bilo ko... Ti momci se svi razlikuju jedan od drugog, ali u jednoj stvari neodoljivo liče - ne dovode u pitanje podršku prvom do sebe, a nikome nije bila potrebnija u tom trenutku nego Bunji.

S pravom se pitate zbog čega sam onda već završen tekst počeo ispočetka, ako bi svako na Alekovom mestu uradio isto?

Malo zato što je to za njega bio specifičan trenutak, u kom je svašta moglo da mu odvuče pažnju, a pre svega naše nestrpljenje da čujemo impresije posle dve decenije čekane pobede ostvarene njegovim golom, za koji je nagrađen novim modelom slavne ruske marke automobila i za koji je internet u brojnim anketama zaključio da je lepši od Ronaldovog...

Malo zato što je tokom burne moderne istorije srpskog fudbala bilo perioda kada je sve nas koji smo ih pratili, a samim tim i vas čitaoce, kažnjavao embargom na izjave zbog nekolicine onih koji su njegovu karijeru gledali tabloidnim očima i prednost davali tračevima zbog kojih je, verujem, imao neprijatnih scena i razloga da odbija bilo kakav vid komunikacije. Iako, lično, smatram da je generalizacija u takvim situacijama nepravedna koliko i bavljenje privatnim životom javnih ličnosti.

A, najviše zbog toga što je te večeri na njemu bilo da prvi put, ali ozbiljno, dokaže da u ovom periodu karijere jeste pravi lider tima, najhrabriji vuk u čoporu, neko vredan neprijatnosti koje su pratile Krstajićevu odluku da Muslinovu eru na klupi, na kojoj je i sam sedeo, jasno okonča potezom koji je možda neko nekad negde i doneo... ali teško da se u istoriji fudbala dogodilo da trener pre prve utakmice u karijeri skine kapitensku traku legendi sa 100 i kusur odigranih mečeva za nacionalni tim i poveri je njegovom saigraču i prijatelju.

orlovi, Bane Ivanović, Kolarov Foto: MN Press



Ceo slučaj pratilo je mnogo teorija zavere, a jedna je glasila da je Krstajić po naredbi nadređenih "sklonio" Baneta, kako bi Deki Stanković ostao apsolutni rekorder i da je Kolarov u svemu samo saučesnik, koji je izdao prijatelja.

Zato je te večeri u Samari bilo važno da Kolarov uradi pravu stvar i on jeste uradio pravu  stvar. 

I, znate šta? Do sletanja na Aerodrom "Nikola Tesla" sinoć, gde je i sam čuo za tužnu vest, napravio je samo jednu grešku. Nesvesno.

Na terenu? Možda. Ako bismo reprizirali 270 minuta dug film o učešću "orlova" na Mundijalu 2018, verovatno bismo Kolarovu levom beku pronašli nekoliko situacija u kojima je "ispao", nije dobro pokrio, mogao bolje da odigra, ranije otrči "gore" ili šta već... Ali, ako govorimo o Kolarovu novom kapitenu reprezentacije Srbije, sve što možemo da kažemo je:

"Bravo, tako se ponaša prvi među jednakima, ti jesi kapiten ovog tima".

Već se ovo previše odužilo da bih reciklirao sve njegove izjave tokom tih 15-ak nezaboravnih mundijalskih dana, mada se dve izdvajaju. Onda kada je u Kalinjingradu pokazao selektoru kojim rečima se ispoljava nezadovoljstvo zbog očigledne nepravde koja je i njemu lično, a i srpskom fudbalu, naneta u utakmici sa Švajcarskom i pre neki dan u Moskvi, kada mu je uspelo nemoguće - da nas sve od reda (tu mislim i na vas) ubedi da je pobeda nad Brazilom moguća, da imamo zbog čega da verujemo, da imaju zbog čega da zaziru, da nije sve gotovo i da se, ako ništa drugo, nećemo vratiti kući obesčašćeni kao iz Roterdama ili Gelzenkirhena.

Foto: MN Press



Verovali smo mu zato što nije blefirao i pričao priču kako je u fudbalu sve moguće i kako je lopta okrugla, već zato što bi i gluvonemom tog dana postalo jasno da imamo kapitena koji je, poput mene i poput vas, verovao u nemoguće.

Za kraj ću priznati da sam zbog njegovih reči odlučio da napišem priču o Spartaku, koja sa ove distance deluje jednako besmisleno kao i to njegovo samopouzdanje, ali koja se sigurno ne bi dogodila da je "pružanje tog nekog maksimuma" bilo sve što sam čuo pre nego što ću se zagledati u 25 metara visoku statuu od čelika i zapitati se šta ona predstavlja i zašto je tu postavljena.

I znam da je verovao, znam da mu lice nije bilo znojavo dok je preksinoć čestitao boljem, znam i da ga nisam slučajno preskočio u priči o tome kako smo počeli da se mirimo sa osrednošću(jer zaslužuje više od toga), kao što znam i da ga je Bunja čuo one noći u Samari zbog čega je odbio da se preda i nastavio da se bori sve dok je trajalo to naše u Rusiji. 

Bunja bi ove noći sigurno rekao da ne postoji važnija stvar od toga da se Srbija plasira na EURO 2020, po cenu da nas tamo u utakmici sa Belgijom izbaci Januzaj golom u 90. minutu. 

Kapitenu, zato ćemo se praviti da nismo pročitali ni vašu, ni zamenikovu izjavu da razmišljate da odustanete. Nije zbog toga Bane ostao bez trake, nismo vam zbog toga verovali.

Zapravo, vi ste tek počeli.

P. S. Pomenuo sam da je napravio samo jednu grešku, a nisam rekao koju. Onu kad je posle pobede nad Kostarikom u najboljoj nameri želeo da ohrabri Sergeja i rekao da mali nije pokazao ni 50 odsto. Iako je mislio na talenat i mogućnosti, a Sergej prvo pomislio da se radilo o zalaganju, u naredne dve utakmice mladi vezista pao je na 25 odsto mogućnosti, a oceno samog sebe sa 75 odsto.

Povezano

Sve vesti