A, sleteli na Surčin kao 22. na svetu (2)

Posle svega iznesenog u prvom tekstu, nastup "orlova" na Mundijalu na ovom mestu zaokružujemo u celinu.

Gol Kolarova u mreži Navasa i suštinski nebitan remi između Brazila i Švajcarske, kog su se Srbi veoma uplašili, doveo je Krstajića u poziciju kakvu bi prihvatio svaki trener na svetu: dva koraka ispred rivala za plasman dalje i mnogo opcija u pripremi utakmice nad utakmicama - one sa Švajcarcima.

Sve što nam se dogodilo u pripremi, vođenju/igranju i naročito komentarisanju utakmice u Kalinjingradu pokazalo je koliko ozbiljnih slabosti ima reprezentacija Srbije, bilo da su one hronične i nasleđene od prethodnih garnitura funkcionera, stručnjaka, selektora i fudbalera, bilo da su one specifične za ovaj tim i ovaj turnir.

O konkretnim razlozima zbog kojih smo preVAReni te kišne noći već smo pisali i dobar deo se tiče samog selektora, ali ono gde je Krstajić najviše razočarao u poređenju sa prvobitnom verzijom sebe jeste način na koji je doživeo, komentarisao i predstavio poraz od Petkovića, Džake i Šaćirija. Pominjao je Hag i konstantne nepravde prema Srbima, kako smo pokradeni, sklanjajući raspravu od stručnog dela i šaljući poruku igračima da se uzalud trude, jer će neko odozgo uvek raditi protiv njih.

Potom se kao nekada veliki igrač i kapiten svojih timova odlučio za "nultu toleranciju" prema delu ekipe koji je, što javno,što na burnom sastanku posle 1:2, izrazio nezadovoljstvo načinom na koji je izgubljena utakmica nad utakmicama. Ponajbolji u svojim linijama tima do tada, Duško Tošić i Luka Milivojević poslati su na klupu u utakmici u kojoj nam je pobeda bila neophodna, prvi navodno zato što se nije žrtvovao, srušio Šaćirija i zaradio crveni, drugi zato što je rekao:

"Nije mi jasno kako primamo gol iz kontre? To je mnogo naivno. Ne mogu da kažem na koga sam ljut, vruć sam, neću da se zloupotrebe moje reči, ali... Moramo da naučimo da se takmičimo".

I Tošić i Milivojević mogli su drugačije, čak je i realno da su pogrešili, ali su obojica posledica. Uzrok svega bila je Krstajićeva odluka da u finišu utakmice sa Švajcarskom izvede upravo Milivojevića, koji je i u Samari i u Kalinjingradu bio najkonkretniji i najsigurniji od trojice centralnih vezista.

Što je najvažnije, bio je i fizički najspremniji, poslednji koji je trebalo da izađe. Nemanja Matić se mučio u sve tri utakmice, Milinković-Savić svaki put ostajao bez daha u poslednjih pola sata igre.

Sa tim su se složili i naši reporteri iz Rusije i kolege iz inostranstva i navijači koji su pratili meč, posle čega ostaje pitanje kako neko sa Krstajićevim znanjem o fudbalu nije video isto? Ljajić je uveden da otvori vrata osmine finala, našu kapiju ostavili smo otključanu, a Šaćiri protrčao kroz nju sa bodom iz našeg džepa koji bi nas 3. jula odveo u Sankt Peterburg.

- fizička priprema fudbalera Srbije -

Kada je nespreman fizički, fudbaler je pre svega sam odgovoran za to. Tačka.

Svi oni dobro znaju šta su zahtevi posla kojim se bave, a trebalo bi da znaju i da je Svetsko prvenstvo jednom u četiri godine, pa i ređe u slučaju reprezentacije Srbije.

Međutim, snaga našeg fudbala nikada nije bila i neće biti takva da ćemo imati luksuz da poput Italijana ili Nemaca postepeno podižemo formu kroz prvu fazu takmičenja i budemo najbolji za polufinale i finale. Kamo lepe sreće, ali do tada jedina šansa reprezentacije Srbije da uradi nešto na velikoj sceni je da forma i pojedinaca i ekipe bude tempirana na maksimum za prve tri utakmice u grupi.

Ni dan pre, ni dan posle.

Utoliko, učinak svih ljudi koje je Fudbalski savez Srbije angažovao za rad na ovom zahtevnom segmentu igre, koji je presulov za BILO KAKVU priču o uspehu u modernom fudbalu, trebalo bi ozbiljno analizirati. Ako bismo se bavili statistikom, ona će reći da smo među timovima sa najviše pretrčanih kilometara na šampionatu, posle čega bi trebalo analizirati kakvu je svrhu imalo to trčanje, da li je ono bilo dozirano i pametno ili haotično i neminovno. Odgovori u velikoj meri tiču se i selektorove pripreme utakmice, postavke igre, signala koji su slati sa klupe, kao i izmenama.

Ali, ono što je bilo očigledno u sve tri utakmice, na sva tri stadiona, u sve tri različite pozicije u kojima se nalazio naš tim na ulasku u poslednjih pola sata igre je da je intenzitet naglo padao, samim tim i koncentracija, da je rastao broj grešaka, da se odustajalo od defanzivnih zadataka, da su linije tima gubile simetriju, da smo se panično branili u Samari, da smo se raspali u svakom smislu u Kalinjingradu i da smo posle deset minuta inicijative u Moskvi izgledali bespomoćno čekajući da Stojković eventualno spreči treći i četvrti gol - što je on naravno uradio.

Ako ovo pitanje bude upisano pod tačkom 1 kada se u Pazovi bude analiziralo učešće "orlova" na Mundijalu, a ne FIFA i sudija Brih, možda ćemo u budućnosti biti dovoljno jaki, snažni i spremni da nam ni FIFA, ni sudija Brih ne mogu ništa.

- taktička predvidljivost -

Postoje treneri koji stalno menjaju i prilagođavaju, postoje treneri koji čekaju trenutak da iznenade i postoje treneri koji uvek i svuda igraju isto. Sudeći prema pripremnim i tri takmičarska meča, Krstajić spada u poslednju grupu.

Posle teško izvojevane, ali potpuno zaslužene pobede nad Kostarikom (gde je jedina pogrešna procena bila Ljajić na levom krilu), selektor je propustio priliku da povuče neočekivani potez i pokuša da iznenadi kolege Petkovića i Titea.

Sve tri utakmice počeli smo u identičnoj formaciji, igrajući na isti način, gde smo najopasniji po pravilu bili kada bi Tadić "zalomio" rivala, pa levom sa desnog krila gađao Mitrovića u čelo. Sa te strane smo postigli jedini gol iz igre, sa te strane stigao je centaršut kod penala nad Mitrom, sa te strane stigla je lopta i kod njegovog zicera u meču sa Brazilom.

Treninzi i sastanci ekipe zatvoreni su za javnost, tako da ne znamo kakve su instrukcije dobijali igrači pred svaku od utakmica, pretpostavljamo da je naš stručni štab doneo mnogo korisnih informacija i zanimljivih ideja. U onom delu koji smo gledali, osim pomenutog rešenja preko Tadića za Mitrovića, nije mogao da se prepozna ni nekakav poseban stil igre, ni konkretna namera da se protivnik ugrozi i kazni.

Na kraju, naš selektor nije povukao potez koji je menjao tok igre, osim izmene Milivojevića. Potez kojim je, recimo, Tite okončao period ofanzive naših i uvođenjem Fernandinja momentalno vratio loptu pred Stojkovića za brzih 2:0.

- Sergej Milinković-Savić svih 270 minuta na terenu (ali i Nemanja Matić) -

To što je vratio Sergeja u tim i dao mu važnu ulogu procena je zbog koje smo već čestitali Krstajiću, ali zašto ga nijednom nije izveo - iako je bilo očigledno da je gubio snagu i uticaj na terenu negde između 60. i 65. minuta - pitanje je o kom su mnogi s pravom raspravljali u Rusiji.

Odgovor zna samo selektor, dok ostalima ostaje da prebroje na koliko loših načina se to odrazilo ne samo u Kalinjingradu, već na kompletan utisak o učešću našeg tima. Ostavljajući ga u igri i kada se mučio, gubio duele i grešio, selektor je pojačavao pritisak na mladog igrača i otvarao prostor da njegove dugo očekivane igre u dresu Srbije naiđu prvo na kritike i nepoverenje, a tek onda sporadična bodrenja i razumevanje.

S obzirom na to da je i Nemanja Matić bio nezamenljiv iako se mučio tokom turnira, gurao, borio se, ali bio van ritma i daleko od forme sa "Old traforda", Krstajić je u tri navrata naveo javnost na zaključak da stvari vidi drugačije od ostalih.

Da smo u osmini finala, morali bismo i na tome da čestitamo. Ovako...