Pogrešna reč može da ima veoma loš efekat na decu, zbog čega je jako važno da pažljivo birate reči i taktike kojima pokušavate da usmerite njihovo ponašanje.

Srećom, psihoterapeuti Heder Tardžen i Džuli Rajt objašnjavaju proces disciplinovanja u tri koraka, koji mogu pomoći u rešavanju bilo koje roditeljske dileme. One kažu da se dobre taktike disciplinovanja najbolje mogu objasniti kroz ALP model: usklađivanje, postavljanje granica i rešavanje problema.

"Praktikovanje ALP-a u teškim trenucima daje roditeljima mogućnost da budu vođe uz razumevanje i ljubaznost, da se uporno drže svojih ograničenja, da nauče decu pravilima i pomognu im da prave bolje izbore i rešavaju svoje dileme", kažu one.

"Naše iskustvo i decenije istraživanje pokazuju nam da kada su roditelji saosećajni i uporni, deca se lakše uklapaju i razvijaju svoj unutrašnji osećaj za dobro i loše, umesto da samo rade dobre stvari iz straha da ih neko posmatra", ističu psihoterapeutkinje.

ALP model može da se koristi da pomogne roditeljima u mnogim problemima, tvrde njih dve, od histeričnih dečjih epizoda, preko odbijanja da sarađuju sa roditeljima, do odbijanja da odu u krevet ili se svađaju sa bratom/sestrom...

Da bi bolje objasnile roditeljima ovaj pristup, one navode kao primer situaciju u kojoj dete plače i odbija da napusti neko mesto, recimo, prodavnicu igračaka.

Evo kako se ALP metod može primeniti u toj cituaciji.

Usklađivanje: Čučnite kako biste bili na detetovom nivou, uspostavite kontakt očima. Njegovim tonom mu poručite da razumete da je uznemiren. "Mama te razume, nije lako napustiti ovu lepu i zabavnu prodavnicu", na primer.

Postavljanje ograničenja: Smireno objasnite situciju, na primer: "Moramo da idemo sada. Vreme je da pokupimo tvoju sestru".

Rešavanje problema: Pokušajte da "izbalansirate" situaciju davanjem neke vrste obećanja koje će motivisati dete da se dobro ponaša: "Mogla bih da te ponesem do kola...", na primer.

Najvažnija stvar je da pokažete detetu da pokušavate da razumete šta nije u redu, čak i kada vam se njegovo ponašanje čini iracionalnim, kažu psihoterapeutkinje.

"Često ti njihovi razlozi nama deluju glupo, blesavo, ali u tom trenutku, za njih je to sve. U nekim situacijama nismo sigurni zašto dete pruža otpor ili plače".

One kažu da je važno da svom detetu budete „vođa“, ali uz empatiju - to pokazuje da ste tu da mu pomognete, a ne da ga osuđujete ili mu prigovarate jer to samo pogoršava stvari.

U tom svetlu, postoji nekoliko fraza koje roditelji često koriste, a za koje terapeutkinje tvrde da nisu dobre. Na primer:

Koliko puta sam ti rekla da to ne radiš?

Dosta mi te je!

Zašto me ne slušaš?!

Ako sada to ne isključiš, nema kolača/izlaska napolje/šetnje...

Prestani da plačeš, ponašaš se kao beba!

Zato što sam ja tako rekla!

Ove fraze će, tvrde terapeutkinje, samo da pogoršaju ponašanje deteta i treba ih izbegavati jer pokazuju detetu da roditelj njegov "problem" ne shvata ozbiljno, što može da stvori ozbiljne probleme u komunikaciji.

"Komunikacija je način na koji formiramo čvrstu vezu sa našim detetom, kako upoznajemo dete i povezujemo se sa njim", kažu autorke. "Naš dugoročni cilj je da deca, svojim rečima, mogu da nam kažu kako se osećaju, da se osećaju bezbezdno da sa nama o svemu razgovaraju".

Ako roditelji sa decom razgovaraju na način koji im pokazuje da ih ozbiljno shvataju dok su mali, veće su šanse da će imati otvorenu komunikaciju i iskrene razgovore sa njima i kada odrastu, dodaju njih dve.

"U teškim trenucima, ključno je da odolimo da prigovaramo detetu, da govorimo strogo ili da na bilo koji način prekidamo komunikaciju. Ako vam je ponekad teško, razmislite šta vi želite od osobe koja vam je bliska kada vam je teško i šta ponekad dobijete od te osobe, a ne sviđa vam se", savetuju.

Njihov pristup disciplinovanju zasniva se na tome da detetu stavite do znanja da ga čujete, slušate i razumete.

"Empatija je zarazna, a ljudska potreba za tim ide u svim pravcima", zaključuju.