/od reportera Monda iz Rusije/

Utisaka o svemu što se događalo u Rusiji imam previše, pa odmah da kažem na šta se svode: fudbalski tim ove zemlje nije bio dostojan polufinala, ljudi koji su učinili da Mundijal izgleda ovako razlog su zbog kog bi svi Rusi trebalo da budu ponosni.

"Znam da ti sada sve deluje savršeno organizovano, da je sve onako kako treba da bude, da su ljudi srdačni, ali meni se čini da je to sve dobro utrenirano", rekao mi je Rodrigo, jedini od četvorice Brazilaca sa kojima sam razgovarao u vozu tokom drugog povratka iz Nižnjeg, i jedini koji je imao rezervu prema onome kako se Svetsko prvenstvo u Rusiji odvija.

Obrazložio je.

"Sad sam ovde, kao i ti, da bih pratio Mundijal. Tu su i moja tri prijatelja", pokazao je u pravcu Tijaga, Andrea i Tea, koji su sedeli nasuprot nama dvojici u vozu za koji nije bilo potrebno platiti ništa, ukoliko ste se prijavili na vreme sa akreditacijom ili kupljenom ulaznicom.

"Ali, bio sam ovde 2012. čisto kao turista. Prvo u Moskvi, pa u Sankt Peterburgu. Toliko sam čitao o istoriji Rusije, da sam želeo da sve to doživim i nisam se lepo proveo. Nije mi bilo prijatno, nije bilo lako snaći se kao sada. Ljudi nisu bili srdačni kao što su danas, kada bih im se obratio bili su jako neprijatni. Mislim da su dobro trenirani da ovo prođe ovako", dodao je.

Rekao sam mu da posle poseta Rusiji 2006. i 2008. godine nemam razloga da mu ne verujem, ali da sam siguran da će ovaj Mundijal - bar malo - promeniti stvari nabolje.

Na tome se završilo, imali smo mnogo drugih tema.

ČETVRTFINALE JE ISTORIJSKI USPEH ZA RUSE, SVE OSTALO SU EMOCIJE



Te 2012. godine, Stanislav Čerčesov vodio je Terek iz Groznog sećajući se Insbruka, jedinog grada Zapadno od granica Rusije u kojem je kao igrač i trener ostavio pisani trag.

Igor Akinfejev bio je što je bio i sada, odličan golman CSKA iz Moskve i reprezentacije Rusije, koji će još dugo čekati na utakmicu Lige šampiona u kojoj neće primiti bar jedan gol i koji verovatno i danas plaća ceh koji su u najmerodavnijim ligama sveta za sobom ostavljale njegove starije kolege.

Mario Fernandeš tek je bio potpisao za CSKA i još se nadao da će u paklenoj konkurenciji jednog dana zaigrati za reprezentaciju Brazila, što je bio njegov deački san dok je pikao fucu na ulicama Kaetena. Verovatno ni u tom jednom nastupu u prijateljskoj utakmici sa Japanom 2014. godine nije ni sanjao u kom pravcu će se razvijati njegova karijera.

Fjodor Smolov razmišljao je kako je uprskao svoju prvu i, ispostaviće se, poslednju priliku da neosporni talenat "naplati" transferom u neki od klubova na Zapadu Evrope, posle samo jednog gola postignutog u dresu Fajnorda na pozajmici iz Dinama iz Moskve. Tek se bio vratio u Rusiju i bio poslat na novu pozajmicu, u Anži, za koji nije postigao pogodak tokom prve od dve sezone provedene u Mahačkali.

Artjom Dzjuba, 195 centimetara visoki centafor rođen u Moskvi, čiji je otac Ukrajinac, igrao je jednu od dve pune sezone u matičnom Spartaku pre i posle koje je redovno pozajmljivan i nakon svega pušten da ode bez obeštećenja u Zenit - klub koji ga je vrlo brzo i sam pozajmio i zimus kao prekobrojnog poslao u Arsenal iz Tule, kod "Grofa" Božovića.

Svi oni, osim Fernandeša, u nekom od perioda svojih karijera bili su dovođeni u vezu sa vodkom ili votkom, kako vam draže. 

Rusija se, kada pričamo o toj 2012, nalazila na početku realizacije ideje za koju nije bila sigurna da li je spremna da je ostvari, a zvala se FIFA svetsko prvenstvo. Stadioni su u startu kasnili sa izgradnjom, a ekonomija najprostranije zemlje na planeti nije delovala kao sposobna da tako nešto sprovede u delo.

Mediji širom sveta bili su prepuni tekstova o tome kako je sada već bivši predsednik FIFA Sep Blater uzeo mnogo novca od Vladimira Putina i katarskih prinčeva kako bi naredna dva Mundijala dodelio zemjama koje ni u kom smislu nisu zaslužile, niti bile sposobne da to organizuju.

Čekao se fijasko.

KAD SE POVRATI SUJETA, PA POJEDE PODGREJANA, SVE JE MOGUĆE



Ove nedelje, 9. jula 2018. godine, skoro 150 miliona stanovnika Rusije tužni su zbog toga što se njihov nacionalni tim nije plasirao u polufinale Mundijala i ponovio uspeh SSSR iz 1966. kada je "zbornaja komanda" u Engleskoj završila kao četvrta. Sovjeti su samo na narednom Svetskom prvenstvu igrali četvrtfinale i potom, do danas, jednom prošli u drugu fazu takmičenja.

Imaju li razloga Rusi da tuguju? Imaju li razloga da budu ponosni, posle svega?

Ne verujem da postoji živo biće na planeti dovoljno racionalno da ga sreća obuzme posle penal eliminacije njegove zemlje sa Svetskog prvenstva u fudbalu. Tako nešto je nemoguće. Oni imaju razloga da budu tužni i verujte tužni su isto koliko su bili srećni kada su jednom već, čekajući penale, izbacili boljeg od sebe i našli se u društvu u kom je samo jedna reprezentacija bila lošija od njih - Švedska.

Rusi imaju razloga da tuguju, ali pre svega imaju razloga da budu ponosni, jer… 

Tim koji su emotivno podržavali, bez obzira na to da li se radilo o navijačima koji žive za sport ili koji su potpuni laici, nije imao i nema kvalitet da se plasira na takmičenje kao što je Mundijal. Tim koji su emotivno podržavali, bez obzira na to da li se radilo o navijačima koji žive za sport ili koji su potpuni laici, zbio je redove, prepoznao svoje retke vrline i brojne mane i pokazao da je tako uspeh  moguć čak i na takmičenju kao što je Mundijal.

Obrazložiću.

TAJ TIM SAMO MI NE ZNAMO DA POBEDIMO



Rusiju u fudbalu nisu umeli da pobede samo Jugosloveni i Srbi, i to će važiti i posle ovog Mundijala.


"Zbornaja", koja je 11 najboljih tražila među 147 miliona stanovnika, izgledala je kao grupa građana na EURO 2016 pod vođstvom Leonida Sluckog, stručnjaka koji je podneo ostavku nakon poraza 0:3 od Velsa, a zbog kog je ekipa ostala na dnu grupe. Tortura koju su spremni momci iz redova navijača Lokomotive, Spartaka i ostalih klubova priredili engleskim huliganima bila je najčešći razlog zbog kog se ime Rusije pojavljivalo u medijima.

Rusi su se Sluckog rešili mnogo lakše nego Gusa Hidinka, Dika Advokata i Fabija Kapela, shodno njegovom labavom ugovoru, a tim je za generalnu probu Mundijala - FIFA kup konfederacija - bio poveren Stanetu Čerčesovu, čoveku koji do tog trenutka kao i većina reprezentativaca nije imao nikakvog uspeha van granica Ruske Federacije.

Kapelov izbor bili su dvojica Aleksandara, Kokorin i Keržakov. Kada je jedan nestao sa scene, a drugi se povredio, Čerčesov nije želeo da računa na Dzjubu, problematičnog Moskovljana ukrajinskog porekla, koji je voleo da popije i pobije se, čija tehnika nikad nije bila za nacionalni tim, ali građa i srce itekako jesu.

Kog je Vladimir Bistrov otpužio da krade u svlačionici, kog je Spartak slao na pozajmice bilo gde, samo da ne bude u blizini. Jer kada je bio u blizini, tipa kao što je Unai Emeri nazivao je "treneršika" u intervjuima posle poraza poput onog od 1:5 u gradskom derbiju sa sada već bivšim klubom, Dinamom iz Moskve.

Lutajući, poput Kapela, tražeći, mereći, grešeći, Stane je isprobao veliki broj igrača, ali kada je doživeo debakl na Kupu konfederacija i nakon pobede nad Novim Zelandom na još nezavršenim stadionima doživeo poraze od Portugalije i Meksika za još jednu eliminaciju u ranoj fazi takmičenja, Dzjuba i Kokorin "opalili" su selfi na kom su jednom rukom sebi namestili Stanetove brkove, a drugom ispružili srednji prst pokazujući osporavanom selektoru iz Osetije šta misle o tome što nisu bili pozvani.

U godinu dana od eliminacije sa Kupa konfederacija, do početka Svetskog prvenstva, Čerčesov je u novoj potrazi za 11 dostojnih slavnog dresa pred turnir koji će odrediti njihove karijere i živote, odlućio da pozove Dzjubu, ali i ponudi važnu ponudu još jednoj mački u džaku, broju "10", Smolovu, svestan da ima samo dvojicu pouzdanih - Akinfejeva i Brazilca, koji je u međuvremenu shvatio da je najbolje da za solidan honorar zaboravi na ideju o nastupima u žutom dresu.

Pobedili su u jednoj od sedam utakmica. Jednoj. Od sedam.

URUGVAJ JE BIO ISTINA



Nacija je uveliko bila u laganoj euforiji koja je isključivala racionalno, a racionalno bi govorilo o tome da Rusija nema nikakve šanse shodno onome kako igra njen tim, kada je Saudi Arabija pred očima Vladimira Vladimiroviča bila ponužena 5:0 na otvaranju. "Večita nada" Alan Džagojev se povredila, Dzjuba je ušao sa klupe umesto jedinog lošeg na terenu, Smolova, preorao "Lužnjiki" i zakucao sebe među startere.


Možda, ali samo možda zbog toga što je taj, kao i gol protiv Egipta, pa i onaj u meču sa Španijom, proslavljao tako što je salutirao desnom, a levom "pravio" sebi "ušanku", jer nijedan Rus ne salutira golog čela.

Akinfejev je uveliko bio tu, spreman kao nikad. Fernandeš rešen da se oduži zemlji koja mu je dala priliku, ali i kazni Brazil za dva nedostojna predstavnika na desnom boku (bio je najbolji desni bek iz Brazila na Šampionatu), ali je i Smolov bio tu da podseti na to kako je njegov talenat bio i ostao dovoljno jak razlog da ne bude sporan čak i kada je jedini morao da bude sporan. Deklasirana je reprezentacija sa dve pobede na svetskim prvenstvima u istoriji, kao i ona bez pobede, više zainteresovana za to zbog čega se Mohamed Salah slikao sa spornim političkim činiocima u Groznom, nego za učinak na turniru. 

Debakl u prvoj ozbiljnoj utakmici nije nazvan tako samo zbog toga što je postojao viši cilj i što je Stane znao da će protiv Španije njegov tim imati šansu veću nego što je bilo ko pomislio, pa i ja, koji vam o tome sada pišem. Sve je bilo nekako stavljeno u drugi plan. I to je bila dobra odluka.

NIKO NE TREBA DA IZGLEDA KAO RUSI U "NOKAUT" FAZI



Iskreno verujem da nijedan tim u osmini finala FIFA svetskog prvenstva u fudbalu ne bi smeo da izgleda kao Rusija u meču sa Španijom. Nevezano za to što je bila domaćin, što je bukvalno svaka stolica na "Lužnjikiju" bila zauzeta, a najmanje vezano za to što cilj opravdava sredstvo kako u životu, tako i u sportu. Nažalost.

Čerčesov je stao u bunker u meču sa protivnikom čiji su individualci, svi do jednog, bili iznad onih na koje je mogao da računa, ali protivnikom koji je kao tim, kao jedno, kao celina, bio sujetna, zajedljiva, malodušna osoba u poređenju sa onom za koju se odlučio tog kišovitog popodneva.

Fudbalski tim je zaista nešto poput čoveka, sa osobinama, vrlinama i manama, pa je tako i jedna "kvarna" pozicija dovoljna da od ekipe napravi bolesnog takmičara. Rusija je u tome bila jača nego Španija, a o svemu najbolje svedoči sada već kultna rasprava sa selektorom analfabetom Fernandom Jerom oko toga ko bi trebalo da izvodi penale, tokom koje je klupski kolega sumnjao u klupskog kolegu, i bio u pravu.

(da ne govorimo o Jerovoj proceni da Andres Inijesta ne bi trebalo da počne utakmicu, to je kao da na teren pošaljete igrača bez mozga)

Ekipa zdravog srca i čiste duše naterala je protivnika na 1150 beskorisnih pasova, Akinfejev je imao rešenje za tih par šuteva koji su usledili nakon jedva 30-ak pasova odigranih unapred i svelo se sve na penale tokom kojih se jasno videlo zbog čega je Rusija bila zdraviji sportista tog dana od Španije. To sam već pisao, ima timova, ima trenera, ima napadača koji bi takav bunker razbili u sitne komade u 90 minuta. Sve je podvedeno pod vizionarski pristup čoveka u kog niko nije verovao.

Da je to bilo netačno, brzo smo se uverili.

ČERČESOV NIJE VIZIONAR, ALI IH JESTE RATNIČKI SPREMIO


Ispostaviće se da je isti stručnjak, sa istim timom, pred isto srčanom publikom, samo u drugom gradu, pomislio da je 1:1 povod za isti pristup, čekajući isti ishod, za još veći uspeh od četvrtfinala. A, da je sa druge strane stajao tim koji ničim nije trebalo da zasluži takav respekt. Takav pristup. To je već bilo previše.

Način na koji je Rusija odigrala još jedan meč, poslednji, protiv Hrvatske sinoć u Sočiju ništa manje i ništa više dokaz je da je i četvrtfinale bilo iznad plafona za mogućnosti i selektora i ekipe, jer… Drugi put na šampionatu oni su čekali penale uvereni da nemaju šta da pruže u međuvremenu.

Zašto bi bilo ko verovao u tim, koji ne veruje u samog sebe?

Fudbal je divna igra koja pruža priliku lošijem da pobedi boljeg. Ali ako se ta prilika svodi na to što ćete bodreni takvom iskrenom verom u nemoguće ponovo stati pred svoj gol čekajući penale? Onda je sve što možete da očekujete da će vam i sreća okrenuti leđa, kao se stavila na stranu tima koji je - dok je imao snage - igrao unapred i tražio istorijski prolaz dalje tako što će pobediti u 90 ili u 120 minuta igre. Ne posle toga.

Čerčesov je potvrdio da je ziheraš, Fernandeš je potvrdio da je najbolji deo tima, Akinfejev da ne možete očekivati od golmana da vas sam odvede od 8:1 u dva meča sa nedoraslim rivalima do polufinala Mundijala, Dzjuba da je sve suprotno onome što govore za njega kada postoji viši cilj, kada je istorija fudbala ono za šta se zalaže, a Smolov da je baš, ali baš sve suprotno onome što su od njega očekivali kada su postavljali najviše ciljeve.

VEROVALI SU U FJODORA, TO IM SE OSVETILO



Njegov penal na otvaranju serije, sa kojim je Subašić uspeo da se izbori iako je pre toga pao na zemlju, podsetio nas je da se ruski fudbal sve vreme opredeljivao za igrača koji je baš to - previše talentovan da ne bi probao "Panenku" pred očima celog sveta, previše plašljiv da usput ne bi plasirao loptu u stranu, za svaki slučaj ako golman ostane u mestu.


Rusija nije bila tim za polufinale Svetskog prvenstva u fudbalu i gol koji je Fernandeš postigao kada Mandžukiću nije ostalo snage za više od blamantnog pokušaja da isprati svog čoveka kod prekida, samo je kazna za "zbornaju" zbog načina na koji je igrala do tada. Kao što je za našu završnicu utakmice sa Švajcarskom najprimerenija kazna bila to što smo kasnije saznali da smo lako mogli da igramo protiv Engleza za polufinale.

Rusi ne bi trebalo da tuguju zbog eliminacije svog tima, on je prevazišao svoje mogućnosti one noći kada su svi koji imaju veze sa ovim timom bili pozvani na večeru na kojoj su prvo povratili svoju sujetu, a onda je pojeli podgrejanu svesni da je pred njima prilika kakva se pruža sad i nikad više. I tako treba gledati na nastup tima koji u pauzama između razočaranja na velikim takmičenjima nije pobeđivao češće nego jednom u godini.

Na kraju, treba reći da su Rusi pretrčali najviše na šampionatu do sada, ali znamo i vi i ja da je to samo za čestitku onome ko se brinuo o tome, ne i za nešto više od četvrtfinala.

KAD ZABORAVE SMOLOVA, SHVATIĆE DA SU POBEDILI



Ali, ono zbog čega bi Rusi posebno trebalo da budu ponosni je to kako je njihova zemlja organizovala jedno od dva najveća i svakako najzahtevnije takmičenje u svetu sporta - FIFA svetsko prvenstvo u fudbalu. Toga će biti svesni tek kada izbace iz glave način na koji je Smolov izveo penal koji je označio kraj.

Rusija je prevazišla sva očekivanja, dovela do toga da autori najoštrijih tekstova o korupciji u FIFA i Putinovim vezama sa Blaterom sada pišu o tome kako nisu prisustvovali bolje organizovanom takmičenju, kao i do toga da mi kolega iz Francuske kaže da mu jedino smeta buka koju sa razglasa prave volonteri na prilazu stadionima u nameri da vam na vreme pokažu najkraći put prema "gejtu" na kom vas čeka "nabrijano", ali profesionalno obezbeđenje rešeno da svakoga "istrese iz gaća" kako ništa, ali ništa ne bi krenulo po zlu.

Rusija je prva dala besplatan prevoz navijačima i novinarima kroz prostranstva sa kakvima se mundijali nikada nisu suočavali.

Rusija je angažovala do sada rekordan broj volontera, koji su bez ikakve nadoknade dane i nedelje provodili oko stadiona trudeći se da onima koji su iz svih krajeva sveta došli da gledaju svoje timove baš ništa ne nedostaje.

KAMERE SU BILE UKLJUČENE ZA HULIGANE, ALI...



Rusija je napravila stadione od kojih zastaje dah i na kojima je bilo zadovoljstvo gledati fudbal, a verujem i igrati ga. Rusija je učinila da se nijedan od onih huligana iz Marseja ne pojavi u vestima, iako su kamere bile uključene i za tako nešto.

Ispostavilo se da su kadrove uzele balerine koje su u pauzama predstava trčale iza scene da na mobilnom telefonu prate utakmice svog tima, da su svi pričali o fudbalu, da mi je u svakom gradu bilo teško da pronađem praznu stolicu kako bih gledao utakmicu koja se u tom trenutku odigravala na drugom kraju zemlje, u gradu udaljenom hiljadu, dve hiljade kilometara...



I tu ću se vratiti na Rodrigovu tvrdnju da su oni jako dobro utrenirani za ovo, počev od fudbalskog tima koji je zaboravio na sve što je bilo i posvetio se suštini. Da, oni jesu jako dobro utrenirani da ceo ovaj spektakl prođe na način na koji protiče, ali u tome nema ničeg lošeg. Mundijal će ovu zemlju čiji su stanovnici malo kada imali povoda i mogućnosti da budu otvoreni prema svetu zauvek promeniti. Navijači iz najudaljenijih krajeva sveta stigli su kako su znali i umeli u najudaljenije krajeve Rusije, u koje ni Moskovljani nisu odlazili nikad. Ili ne bez preke potrebe.

Stanovnici Rostova, Jekaterinburga, Kalinjingrada, Samare, Volgograda i ostalih gradova bili su domaćini Kostarikancima, Argentincima, Srbima, Hrvatima, Englezima, Špancima, Francuzima, belima, crnima, crvenima, žutima (ovo je zaista napisano u najpozitivnijem mogućem smislu), katolicima, muslimanima, pravoslavcima, budistima, ateistima…

I ti kontakti, ta iskustva, ti susreti zauvek će promeniti Rusiju i učiniti da Mundijal ima smisla i ako ti svemirski brodovi od stadiona možda nikada više ne budu ispunjeni do poslednjeg mesta.

BRAVO, RUSI!



Da, znam da bi svaki od skoro 150 miliona Rusa sve to menjao za polufinale sa Englezima, ali znam i da će im već u narednom ciklusu kvalifikacija postati jasno da je utakmica sa Hrvatskom bila premija za to od čega i kako je sastavljen njihov nacionalni tim.


Sreća pa je sve suprotno tome bio tim koji je učinio da ovaj Mundijal protiče ovako kako protiče.

Bravo, Rusi!