Moskva ili Sankt Peterburg? Nemam dilemu!

Niko bolje tu razliku nije opisao od Sofi, koja je rekla da Moskva raste jer u nju dolaze ljudi da bi zaradili novac, a Sankt Peterburg jer u njega dolaze ljudi da bi živeli.

Moskva ili Sankt Peterburg? Nemam dilemu! Foto: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom

/od reportera Monda iz Rusije/

Rođen sam i odrastao u Beogradu, gradu za koji smo kao klinci voleli da slažemo da ima dva miliona stanovnika, a za koji danas nemamo pojma koliko zaista ima.

Pored toga što je verovatno najveći grad na kontinentu koji nema metro, Beograd je jedna od evropskih metropola iz koje mali broj turista odlazi sa utiskom da je video sve, da nije potrebno da dođe opet.

Ni posle toliko godina života u njemu nisam bio u svim krajevima, da ne nabrajam kvartove i ulice, Nemanjin stan u Mirijevu našao sam bez greške tek iz četvrtog pokušaja, ni danas ne znam šta gde je granica između Bežanije i Bežanijske kose, od Gornjeg grada u Zemunu znam samo gde je "Mićina kafana", a Žarkovu da ne govorim.

Ne sećam se da sam negde, osim u Istanbulu i Meksiko Sitiju, osetio da dolazim iz male sredine, premda je taj osećaj uvek bio vezan samo za površinu na kojoj se ti gradovi-države prostiru i broju Srbija koje u njih mogu da se smeste.

Utoliko, ne zamerite mi, ni u Samari, ni u Nižnjem nisam postavio sebi pitanje da li bih tu mogao da ostanem iz bilo kog razloga... Posao, slučajnost, ljubav, bezizlazna situacija, ponuda koja se ne odbija, nebitno. Odgovor bi u svakom slučaju bio: Ne.

Moskva, Rusija Foto: MONDO/Danilo Jauković



Sa Moskvom i Sankt Peterburgom je već bilo drugačije.

I odmah da kažem, ovaj tekst nema neku posebnu težinu, niti upotrebnu vrednost, jer sam premalo vremena proveo u Moskvi, ni toliko u Sankt Peterburgu, da bi moje mišljenje bilo merodavno. Ali, postoji nešto što se zove prvi utisak i ja mu verujem. Malo kad me je izneverio.

U tih par trenutaka tišine tokom povratka iz Sankt Peterburga u Moskvu, pre nego što ću samo uleteti u automobil za Nižnji, više puta postavio sam sebi pitanje: Ako bi mogao da biraš, gde bi pre ostao da živiš?

Sankt Peterburg, bez dileme.

Kad sam to rekao Iliji dok me je vozio kroz jutarnji špic u Nižnjem, odmahnuo je rukom i rekao (u Google translate, na telefonu naravno):

"Tamo je uvek mokro i hladno".

Neka je, pomislio sam, podneo bih to bez problema.

I, pre svega, nadam se da čitaju i oni koji su moje sporadične kritike na račun, recimo, igre reprezentacije Rusije ili zatvorenosti dela stanovnika ove divne zemlje prema strancima doživeli kao moju "rusofobiju"... Nije tako, verujte.

Na korak sam da poželim da me život ostavi ili bar nekad vrati ovde, na duže, da ovo upoznavanje potraje, jer znam da sam za ovo vreme video ništa i naučio još manje, a tako nešto ne bi mi palo napamet posle iskustava koje sam imao u dva prethodna boravka u Rusiji, 2006. i 2008. godine.

Ako će se to bilo kada dogoditi, neka bude Petrovgrad.

Zašto?

I Moskva, sa četrnaest i Sankt Peterburg sa šest miliona stanovnika preveliki su gradovi za mene, verovatno i tebe koji čitaš, da bismo se u njima za života osetili skučeno, da bi nam bilo potrebno nešto više. Zapravo, za običnog čoveka, oni su iste veličine - ogromni.



Da bi nešto uradio van stana neophodno je da siđeš u metro ili sedneš u kola, ako baš imaš vremena za gubljenje i novca za bacanje. Ako ne zarađuješ mnogo živećeš u predgrađu, koje je u oba slučaja toliko daleko da šetnja neće biti opcija. Osim do lokalne prodavnice ili obližnjeg restorana. Da li je to grad od šest ili 14 miliona stanovnika? Manje-više isto je.

U oba sam imao identičan je osećaj, da je i godinu dana premalo da upoznaš dovoljno ulica, trgova, šetališta. I ljude.

Možda te, ali samo ako razmišljaš o tome, Moskva malo više prepadne veličinom, jer je država u državi i nema zaliv, odnosno more sa jedne strane da jasno odredi gde je kraj, gde je granica, gde se sve završava... pa ti se s pravom može učiniti da si u nepreglednoj šumi zgrada koje od centra ka periferiji nedvosmisleno - poput panja na kom se mogu uočiti rano drvo, kišni i sušni period, ožiljak od požara i kasno drvo - svedoče o tome gde se završavala Velika moskovska kneževina, gde prestonica Carske Rusije, gde sedište moći, a gde propasti Sovjetskog Saveza, gde se gradilo u vreme Gorbačova, gde u vreme Jeljcina, kao i kako izgleda vizija Putinove Moskve.

U bilo kom delu grada da se nađeš, sve što ćeš videti je grad.

Sećam se da sam sa Darjanom konstatovao da gradonačelnik Moskve mora biti neki ozbiljan političar, poput premijera sa svim ministrima, pred kojim za mandata neće biti stavljeno trivijalno pitanje tipa: "Šefe, da li da sredimo pločnik kod Politehničkog muzeja?" ili tako nešto slično.

U početku, upoznaš tu malo oko svoje stanice metroa, malo oko centra, malo oko mesta na koje te posao ili šta već navedu više od jednom. I pomisliš da si upoznao Moskvu. Hahaha.

Moskva je, zapravo, počela da mi se sviđa tek kada sam počeo da izlazim iz tih katakombi na novim mestima, poput stanica Mayakovskaya, Katai Gorod, Pushkinskaya, Chistye Prudy, Kurskaya, Park Kultury, Tretyakovskaya... Svaki put izašao bih u novi grad, koji ni u čemu nije ličio na Moskvu kakvu sam do tada video. Kao u video igrici.

Ako bih izašao ovde, šta bi se dogodilo?

Foto: MONDO/Nikola Janković/slikano Alcatel telefonom



Naročito mi se dopao Katai Gorod, koji je poput neki boemske četvrti u kojoj želiš da se nađeš makar slučajno, za razliku od Malaya Bronnaya ulice u kojoj mi je kao tipu sa rancem na leđima koji je tog jutra izašao iz stana u potrazi za pravom pričom bilo prilično neprijatno dok su nauljeni Rusi potpisivali skupocene automobile ispred barova u kojima su šampanjac pila dobro poznata lica sa "Fashion TV-a". Ima ko bi prvo tamo pohrlio, za mene je bilo previše.

I to je jedna od stvari koja mi se nije dopala vezano za ovaj grad. Čini mi se kao da postoji jasna povučena granica između Moskve za one koji su iz raznih krajeva Ruske Federacije tu došli da zarađuju za život i hrane porodicu, Moskve za one koji od plate mogu manje ili više pristojno u njoj da žive i Moskve za one koji uživaju u tome što se radi o jednom od najskupljih gradova sveta.

Ako se nađete u jednoj od Moskvi kojoj u bilo kom smislu ne pripadate, to će vam biti više nego jasno. Nekako je novac previše bitan u tom gradu. Stalno se o tome govori.

Za istu stvar, u zavisnosti od toga koliko ste udaljeni od centra i tih nekoliko "uber cool" krajeva u širem centru, možete platiti 200, 300, 500, 800 i 1.000 rubalja. Moskva je u tom smislu surova.

Ništa od toga nisam osetio u ta nepuna tri dana u Sankt Peterburgu.



I ne radi se samo o tome što je očigledno pristojniji za život, jer recimo nisam morao da strepim od pomisli da sednem na ručak u blizini Jermitaža ili ušća Neve u Baltičko more, već i zbog toga što sam "najkul" delovima grada nailazio i na mesta u koja nisam želeo da uđem i na ona u koja sam bez razmišljanja svratio na piće ili dva.

U istoj ulici, u istom bloku.

U Petrovgradu su svi nekako tu, "na gomili", oko tih nekoliko kanala koji seku zaliv i čine da potraga za Nevom bude još zanimljivija, jer svaki put pomislite: "Možda je to to", ali nije, sve dok u jednom trenutku ne zinete kao Tom kad mu Džeri pokaže testament u kom piše da kompletno svoje nasleđe mora da deli sa njim i da, pritom, ne sme ruku da podigne na njega.

Verujem da ste gledali tu epizodu.

U Sankt Peterburgu, pored boja noći kakve nisam video do tada, sve se događa na relativno malom prostoru u odnosu na to dokle se grad prostire i kolika vas vožnja čeka na putu ka stanu. Nisam imao taj utisak da sam konstantno na pogrešnom mestu i da ne postoji šansa da pronađem ono zbog čega sam došao.

More je tu kao magnet, naravno uz obale Neve, to je ona granica koju Moskva nema zbog čega se u njoj nekad pogubite i obeshrabrite.

Brzo vam postane jasno zašto je Petar Veliki početkom XVIII veka baš tu, na tim močvarama na delti Neve, odlučio da sagradi carski grad i novu prestonicu Rusije, otvarajući je ka moru, a to je u to vreme značilo i prema ostatku sveta. Bude vam jasno i zbog čega je na jednoj od najmanjih ada izgrađena Petropavlovska tvrđava i koliko ju je, recimo, bilo teško osvojiti sa bilo koje strane.

Sankt Peterburg je danas najseverniji od velikih gradova sveta i, za razliku od Moskve, kao da se deli na dva dela: Carski Petrovgrad i boljševički Lenjingrad.

Kada mu prilazite s kopna, prvo vidite Lenjingrad. Vidite spomenike herojima bitke koja je odredila ishod Drugog svetskog rata, iako će vas Holivud učiti da je to bio "Dan D". Bez da se zagledate u njih, pročitaćete:

"Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?"

Sankt Peterburg Foto: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



Bulevarom Maršala Žukova dugo ćete putovati kroz Lenjingrad sve dok u jednom trenutku ne prepoznate Sankt Peterburg, grad zbog kog Moskva nije bila prestonica skoro puna tri veka. Centar grada je muzej sam po sebi, gde svaka ulica krije još jedan muzej, bilo da se za njega čeka 300-400 metara dug red i plaća skupa ulaznica, bilo da je to samo jedna od zgrada smeštenih između kanala, reka i mora.

Jasno vam je sve vreme da ste u Rusiji, ali ujedno vam se učini i da ste u Kopehnagenu, Berlinu, Parizu, Amsterdamu i ko zna gde sve još. U Beogradu, recimo.

Ali, nisu me fasade i muzeji odredili u toj dilemi: Moskva ili Sankt Peterburg.

Već ljudi.

Niko bolje tu razliku nije opisao od Sofi, koja je rekla da Moskva raste jer u nju dolaze ljudi da bi zaradili novac, a Sankt Peterburg jer u njega dolaze ljudi da bi živeli.

Nisam čuo tačnije poređenje dva divna grada. Ujedno, nemam bolje objašnjenje zašto Sankt Peterburg.

Povezano

Sve vesti