Prošao pakao dva logora i kaže:Ljubav sve pobeđuje

Jedna od najtragičnijih, ali i najpozitivnijih životnih priča s kojom smo se do sada susreli odvija se na plavom Jadranu, tik uz more, u gradiću Bijela...

Prošao pakao dva logora i kaže:Ljubav sve pobeđuje Foto: Mondo/Goran Sivački

Baš tu, u iznajmljenom stanu od 37 kvadrata živi Nenad Draganić, sa suprugom i dvoje dece.

Nisu Nenada iznedrili i sav život mazili talasi Boke. Šibao je njega hladni vetar Konjica, pucale mu ruke od teškog rada po brdima Bosne, dok nisu došli strah, glad i rat, koji su ga zauvek odvojili od rodne grude.

“U našem kraju ti bi se pitala da li je ikada ljudska noga kročila, jer tu je toliko žrtava napravljeno da niko neće da tu kroči”, kaže Nenad, dok nam širom otvara vrata svog skromnog doma, u hladu palmi osunčane Bijele.

Zatičemo Nenada dok čeka bonacu, posle svih bura koje je u životu proživeo... Patnja, krv, mučenje, pasji život u dva logora. Rastanak s nepokretnom majkom u opkoljenom gradu, rastanak sa svim rođacima koje je imao, rastanak sa iluzijama o ljubavi među narodima, kratak je opis onoga šta je uspeo da pobedi, znojeći se dve decenije od jutra do mraka dok prodaje krofne po plažama Bijele...

Da, Nenad i njegova supruga su zahvaljujući krofnama uspeli da odgoje dvoje "zlatne" dece, studenta i srednjoškolku, koji su u životu od roditelja dobili sve, osim istine o mukama koje su prošli i koje su u njihovom domu jedina zabranjena tema.

“Nas samo ovo može spasiti ako sada dobijemo stan”, kaže Nenad dok nam objašnjava kako žive u 37 kvadrata i dodaje da se i njemu smeši nenadana sreća, pošto je na listi izbeglih koji bi uskoro trebalo da dobiju stanove tu u komšiluku, u Herceg Novom. Nenadova porodica jedna je od onih koja bi konačno trebalo da se skući zahvaljujući međunarodnom programu. Kada se to dogodi, Nenadova deca će po prvi put u životu imati svoju sobu, supruga veliku kuhinju da peče krofne, a on svoj mir, teško i mukotrpno zasluženi mir i onu bonacu o kojoj smo pričali...

Pored Nenadove, danas vam donosimo još dve nekada teške izbegličke priče, koje su imale srećan kraj. Sve se odvijaju u našem susedstvu, u Crnoj Gori...

Ali prvo - Nenad...

Priča koju objavljujemo je i svojevrsno poruka njegovoj deci - da imaju mnogo razloga da budu ponosni na svog oca...

izbeglica, nenad draganić Foto: Mondo/Goran Sivački

JEDINI OSTAO U PAKLU KONJICA

“Pipni mi glavu, evo ovde...”, naginje se Nenad a ja rukom opipavam veliku kvrgu iznad uha, s leve strane...

“Tu mi je pukla lobanja, tri centimetra, kada me je kundakom u logoru udario muslimanski vojnik", kaže Nenad dok sa strahom u očima gleda da li sin sve sluša i kaže: “Neću pred njim, on ništa ne sme da zna”.

Pamtiće Nenad ceo svoj život taj 10. maj 1992. kada je u Konjicu izbio rat, a zatekao ga je u selu, udaljenom deset kilometara, u kući sa bolesnom i nepokretnom majkom.

"Bio je ultimatum da se napusti selo. Bilo je pola Srba, pola muslimana, Hrvata kod nas nije bilo. Tada su se svi spakovali i otišli, osim desetak staraca, moje majke i mene. Imao sam tada 30 godina i ostao sam jedini muškarac u punoj snazi u selu”, brzo priča Nenad i opet pogledom proverava gde su deca, da slučajno ne čuju.

Konjic je, kaže, bio jedini grad koji je bio u blokadi sa svake strane, u obruču hrvatskih i bošnjačkih snaga.

Bilo je to, priča Nenad, jedino mesto u BIH gde su iz aviona bacali hranu, pakete od po 500 kilograma.



"Sećam se i sada, po dva meseca nismo hleba probali, pravili smo hleb od riže...Spasavalo nas je samo to što smo živeli na selu i imali kravu, ali sve su bili đedovi i babe, samo sam ja od mlađih ostao", objašnjava Draganić.

Nije, kaže, učestvovao u ratu jer u Konjicu na samom početku sukoba nije ni bilo borbi. Ali teška sudbina pogodila je sve u tom području, nijedan Srbin, kaže Nenad, nije ostao nezarobljen. Svi su završili u zloglasnim logorima Čelebići i Musala.

"I žene i deca su poginuli, hrvatska i muslimanska vojska su šta su mogli tu pobili", kaže Nenad koji je i sam ostao gotovo bez ikog svog - u logoru mu je poginuo rođeni brat, ali i ostali rođaci.

"I braću od stričeva su mi pobili, a sa majčine strane - sve pobijeno! Od petorice braće od ujaka samo je jedan ostao živ, on je sada u Beogradu. Rođenog brata nikad nisam našao, nestao je u logoru", priča Nenad dok gubi dah.

"Zato sam i rekao, ja ne mogu o tome da pričam...", dodaje, kao u bunilu, ali onda ipak nastavlja i govori o svojim danima u logorima.

Bio je 15. jun kada je prvi put odveden u logor, u kom je proveo 22 dana, i tačno toliko godina u času izgubio.

“Šta su mi radili? Imam tragove po celom telu. Pitali su me da li čekam Mladića, psovali mi majku...I tad me taj čovek udario kundakom, pukla mi je lobanja tri centimetra. Tada me je krv zalila”.

Usledili stalni udarci, stalna patnja, stalna glad...

izbeglica, nenad draganić Foto: Mondo/Goran Sivački



“To nerado svak’ priča šta je sve preživeo", hvata se za glavu i nastavlja...Seća se kao da je danas i tog 6. avgusta 1993. godine kada ga ponovo zarobljavaju, i ne puštaju, sve do 19. avgusta.

“Na Preobraženje su me pustili i rekli - pusti ga da se pati. Rekli su to jer su znali da se moj brat nikada iz logora nije vratio".

I patio se, to bi retko ko mogao da preživi...

Nenadova majka je ostala sama u kući, a zahvaljujući njegovoj strini, takođe starici koja je ostala u selu, ona je uspela da preživi dok ga nisu pustili iz logora. "Kad su me puštali, rekli su: Pustite ga, biće mu gore kod kuće...”, sve brže i brže priča Nenad.

Ali, ni kada se vratio izmučen kući, ništa lepo ga nije čekalo.

Nenadova majka 1994. godine doživljava drugi moždani udar i 42 dana živi u komi, bez infuzije, bez lekova, bez ičeg što je neophodno za lečenje.

"Samo joj još možeš dati kašiku mleka, samo ja sam s njom u kući. Da možeš bar kupiti deterdžent, sapun, da je opereš...", priča kao da se vraća u tu 1994. godinu Nenad.

Agonija se okončava tragedijom - 12. maja iste godine, Nenadova majka umire.

Uskoro dolazi i prelomni trenutak zahvaljujući kom je ovaj namučeni, hrabri čovek i danas živ.

Deca "Oluje" rasuta po Srbiji (FOTO, VIDEO)


U selo, kaže, dolaze Nemci iz neke humanitarne organizacije i popisuju ga.

"Tada su mu rekli: 'Sada si zaštićen kao kunić', uveli su me u neke papire i tek tada sam mogao normalnije da živim. Ali, kuća mi je paljena i opljačakna. Ulazili su kad god su hteli da nešto uzmu",priseća se Nenad.

Nikada, kaže, neće zaboraviti ni 31. decembar te godine, kada je konačno izbavljen iz konjičkog pakla. Nenadova sestra, koja je živela u Čapljini, poslala je hrvatske vojnike da ga izvuku iz sela.

"Dvojica momaka došla su u uniformama u 23.20. Kiša je padala, pokazali su mi plavu kovertu u kojoj je bilo sestrino pismo. Rekli su mi: Imate pet minuta, što možeš na sebe obući i ništa više. Što se tih Hrvata tiče, imam samo da kažem, oni su meni život spasili", kaže Nenad.

Pošto je prebačen u Čapljinu, tu je kod sestre proveo tri meseca, da bi potom bio razmenjen na Debelom brijegu, i prebačen u Crnu Goru.

Nenadov novi život u Bijeloj počinje 10. aprila 1995. godine, gde dolazi samo sa izbegličkom legitimacijom. Počinje da radi kao kelner, upoznaje suprugu, takođe izbeglu, i venčava se novembra iste godine.

Ko je Srbin, ko Hrvat, a ko ČOVEK? (FOTO, VIDEO)

Pošto je restoran u kom je radio brzo propao, pre 17 godina Nenad i supruga počinju da prodaju krofne na plaži u Bijeloj i samo time se do danas bave. Od krofni su uspeli da odškoluju sina koji studira mendžment u turizmu, i ćerku, još srednjoškolku.

"U Bijelu oko 90 odsto isti turisti dolaze. Ne bojimo se da nećemo zaraditi i prodati krofne jer su svi na nas navikli. Ali, od 9 ujutru do osam uveče na plaži - ne daj bože koliko je to težak posao, na 40 stepeni. Supruga sve u kući pravi. Tek pre nekoliko godina od prijatelja smo dobili 'golfa', pre toga smo sve pješke nosili... Ne želim pred njima (pred decom) da me slušaju", ponovo se plaši dečijeg pogleda Nenad.

A deca lepa, vaspitana, pristojna...Od kad smo ušli u stan trude se da ne smetaju...Ni nalik na vršnjake - često nadobudne, bučne, drske...

"Dobra su to i skromna djeca, sin je prošle godine zaradio neki novac na praksi, pa ga ja razvukao da ima za celu godinu", kaže nam Nenad.

Dok razgovaramo, kolega dobacuje: "Ljubav je pobedila na kraju".

"Ljubav pobjeđuje, prijatelju, sve...Brine me samo što stižu godine. Još malo 60. Djecu treba da izvedeš na pravi put, a svaku noć 23 godine se pitaš da li će ti neko ujutru reći: 'Ajde izađi iz ovog stana'", jada se Nenad i nada da će uskoro, kada dobije novi stan, i njegovim mukama doći kraj.

A neki su i to dočekali...

izbeglica, slava marković Foto: Mondo/Goran Sivački

BOŠNJACI JOJ BILI KAO BRAĆA...


Slava Marković, Srpkinja je koja je čitav rat provela u okupiranom Sarajevu. I njena ratna priča je duga i teška.

Slavu zatičemo u novom i lepo sređenom stanu u Nikšiću, koji je nedavno dobila u okviru međunarodnog programa pomoći.

"Kad sam dobila stan pala sam u nesvest ispred vrata, tu su me ispred vrata polivali, života mi. Ja sam od radosti pala, niko nije mogao da vjeruje", kaže nam Slava dok nas uvodi u svoju ratnu priču, iz koje nosi loše, ali i dirljive i lepe uspomene.

"Niko me nije maltretirao, niko me nije dirao...Živela sam sa muslimanima pretežno, ali su za mene svi bili dobri. Kad mi je bilo gusto, kad nisam imala da jedem oni su znali pomoći, doći, doneti kad niko ne vidi. Ja te ljude nikada zaboravit' ne mogu", priča o ratnim danima u okupiranom Sarajevu Slava.

Nju je rat zatekao u Sokolović koloniji, predgrađu Sarajeva, u kući u kojoj je živela kao podstanar. Pošto joj je muž bio stradao još dok je bila mlada, u saobraćajnoj nesreći, živela je samo sa ćerkom.

"Rat je počeo 4. aprila, a ja sam djete u Crnu Goru poslala uoči 1. maja. Imala sam tamo rodbinu i prijatelje.Pune četiri godine nisam znala za nju ništa. Preko radio amatera sam pokušavala, ali nisam uspela da čujem ništa", priseća se teških trenutaka Slava.

Pošto je izgubila svaki kontakt s detetom, Slava nastavlja da živi u okupiranom gradu i deli sudbinu svojih komšija, uglavnom Bošnjaka u Sokolović koloniji. Bila je, kaže smršala na 48 kilograma. Nije imala šta da jede, pravila je mekinje i dobijala pola šake pirinča dnevno...

Zajedno su se krili po podrumima kad je granatiranje, delili hranu kad neko do nje dođe, nije bilo svađa, ni podela na "naše" i "njihove".

"Bilo je pucnjave, ginulo se, a mi smo bežali u podrume...Bio je podrum ispod kuće, jednom je granata udarila u tu kuću, a mi smo bili u podrumu i nismo ni znali da kuća gori. Ukupno 36 nas je bilo unutra. Dok jedan čovek nije izašao i rekao: 'Izlazite, kuća gori'. Svi smo mogli da izgorimo", kaže Slava.

Pitam da li je iko maltretirao zato što je Srpkinja?

"Ne, nikada. Naš saživot izgledao je super, vjerujte. Niko nikoga nije nazivao ni četnik, ni ustaša, ni ovaj, ni onaj. Čitav rat sam provela sa Ramijom Bećirom, koji je delio hranu. On mi kaže: 'Kad nemaš šečer, ja ću ti doneti'. Uveče u 12 sati pune kese mi donese da imam da jedem. Ja to ne mogu zaboraviti, prema meni su svi bili dobri", priča nam 67-godišnja Slava.

I ona, kao i doslovce svi naši sagovornici koji su izbegli sa raznih prostora bivše SFRJ, tvrdi da među običnim ljudima nikada nije bilo problema zbog nacionalnosti. Odakle onda rat, još jednom i nju pitam...

"Ne znam odakle. Svi smo se dobro slagali, za mene niko nije rekao ni 'potamo se'. A kada sam krenula, da idem u Crnu Goru, to je sve u suzama bilo i plakalo da me isprati. I muslimani i Hrvati", seća se Slava i trenutka kada je po završetku rata odlučila da ipak napusti Sarajevo i pronađe svoje dete.

izbeglica, slava marković Foto: Mondo/Goran Sivački


Slava Marković je 10. decembra 1995. izašla iz Sarajeva i došla na periferiju Nikšića gde se konačno sreće sa ćerkom. Iznajmljuju neuslovnu kućicu u kojoj neko vreme zajedno žive. Kada se ćerka udala, Slava ostaje sama u iznajmljenoj kući, bez kupatila i normalnih uslova za život. U njoj provodi 16 godina, a sve to vreme i radi kao pomoćno osoblje u bolnici u nikšićkom Brezoviku.

"Bilo je teško u toj kućici...Poljski wc. Pucalo, grmilo moraš ići. Tek mi je svanulo kad sam ovde došla, govorila sam, samo da dobijem stan, makar dva sa dva. Samo mi je bilo bitno da ima kupatilo", kaže sa radošću Slava dok nam pokazuje novi nameštaj koji joj je nedavno kupio zet.

Slava kaže da joj, iako ima malu penziju od 120 evra, zet i ćerka dosta pomažu, a stan u koji je došla doneće joj, kaže, dostojanstvenu starost...

Za dostojanstven život bori se i Hasan Hasani, izbeglica iz Trebinja, danas sakupljač sekundarnih sirovina u Podgorici....

izbeglica, hasan hasani Foto: Mondo/Goran Sivački

HASANOV ŽIVOT - OD KONTEJNERA, DO KONTEJNERA

Vesele oči sedmogodišnjeg Amnedina dočekale su nas ispred jedne u nizu novih zgrada u predgrađu Podgorice, sagrađenih uglavnom za Rome, izbegle s Kosova.

Napolju više od 30 stepeni, a Amnedin u belim dugačkim gaćama stoji uz oca Hasana i brata Šabana, tinejdžera koji nas nepoverljivo gleda.

"Došli smo da vidimo kako sad živite, da li vam je u novim stanovima bolje?", kažem odmah da otklonim svaku sumnju.

"Kako da ne bude bolje?", pitanjem mi odgovara Hasan i kaže da su on, supruga i troje dece do pre šest meseci živeli u kontejneru, veličine šest puta dva metra.

"U kontejnerima je bilo sačuvaj bože, ali hvala bogu, strpili smo se, i dobili ovaj stan", kaže Hasan dok nas uvodi u svoje novo carstvo. Hodnik zgrade u koju su se uselili pre šest meseci već je prilično prljav. Zidovi, pod izmazani nečim što ne mogu da definišem.

Ulazimo kod Hasana u stan. Prostran i svetao. U dnevnoj sobi na podu veliki tepih. Ničega za sedenje...Dva dušeka uzdignuta uza zid "glume krevete".

"Nemate još krevete?", pitam.

"Nemamo mogućnosti da ih kupimo, imamo te sunđere, na njima spavamo", kaže Hasan.

Hasan Hasani jedan je od stotine hiljada ljudi izbeglih tokom rata na prostorima bivše SFRJ. Sudbina je htela da kao devetogodišnji dečak bude primoran da sa porodicom napusti rodno selo kraj Trebinja.

"Bio sam mali, slabo se čega sećam, osim da nigde uveče nismo smeli da izađemo posle sedam sati. Pričali su nam i da nas neko može uhvatiti, ubiti, zaklati", jedina su sećanja ovog "deteta rata".

Hasanov otac bio je na ratištu, dve i po godine, kako kaže, "na srpskoj strani". Posle rata, mnogo se, kaže Hasan promenio.



"Sve mu smeta, šta god da pričamo njega nervira. Psihičke probleme ima od rata, galami, viče na sve. Majka koja živi s njim je dobro, ali je stara žena", kaže nam Hasan kada ga pitamo ima li ikog od rodbine da mu pomogne.

"I supruga je sa Kosova izbegla...Sad joj nije dobro, leži tamo u sobi i neće da izađe", otvoreno nam kaže Hasan dok svi sedamo na tepih i pričamo.

Nije samo Hasan doskora živeo u kontejneru. Kontejneri ga ceo život prate...

"Da te ne slažem, ja izlazim da radim ovako po kontejnerima, od toga izdržavam porodicu, drugog primanja nemam. Ni spuruga nema prihoda, samo ovo što skupljam po kontejnerima, od toga jedemo, pijemo, plaćamo račune", ne krije ni tu informaciju Hasan.

Pitam zbog čega ne pokuša da naše posao u nekom od komunalnih preduzeća u Podgorici. "Male su plate", kaže. Od "kontejnerskog posla" uspe da izvuče i 150 evra nedeljno, a toliko bi u komunalnom dobio za pola meseca.

"Najbolje je kad u kontejnerima nađem nakit, pa preprodam...Jedne subote prodajemo polovnu robu na pijaci, pa od toga kupimo namirnice, a druge skupimo da imamo za vodu, struju, ili porez. Kad imam dobre uslove, deci kupim cipele, majice ili nešto", objašnjava nam Hasan.

Izvor: MONDO/Goran Sivački



Nema, kaže nikavu socijalnu pomoć, "pošto mu za sve traže dokumente", a on bi trebalo da ih donese iz Trebinja, a supruga sa Kosova...

Pitam gde drži stvari koje nađe u kontejneru, ne vidim da u stanu ima išta.

"Prljave stvari i sekundarne sirovine ostavljam u podrumu, ne mogu u stan da ih iznesem. Ako sam živeo prljavo u kontejneru, ovde neću", kaže nam Hasan.

Mala zbrka nastaje kad zapitasmo dečake da nam kažu koji su razred. "Peti", kao iz topa odgovori mali Amnedin.

"Nemoj da lažeš, ideš u drugi", prekoreva ga Hasan i on nastavlja priču:

"Stariji Šaban ima 15 godina i ide u sedmi razred. Odličan je đak, čita, ali ne može sva slova da sastavi...Kćer Biserka Hasani, ima 17 godina, završila je osnovnu školu, ali sad ništa drugo ne radi. Završila je školu, ali nije naučila ništa", iskren je Hasan dok objašnjava situaciju u kojoj se porodica nalazi i zbog čega samo on radi.

Nema nikakvih pritužbi na ljude u Podgorici. Lepo su ga primili kada je izbegao, kaže.

Jedina neprijatnost koja mu se nedavno dogodila i nije bila s tim u vezi.

"Pre dva meseca imao sam problem. U gradu su mi uzeli biciklo, slomili ga, a čovek s kapuljačom me dobro izmlatio. Prijavio sam policiji, ali ništa od toga", jada se Hasan.

izbeglica, hasan hasani Foto: Mondo/Goran Sivački


Onda su, kaže, gladovali dok nije skupio malo para da popravi bicikl, da bi mogao dalje da zarađuje i izlazi da radi.

Da nas uveri kako je uspeo da se snađe u životu u zgradi, Hasan nas na kraju vodi u podrum gde mu stoje stvari za prodaju.

Sve je uredno složeno, raspoređeno u kutije i kese. Počinje da vadi predmet po predmet i kao da nam drži prezentaciju, govori iznose koje traži za stari monitor, sliku devojčice, stare cipele...

"Obećaj nam da ćeš da završiš školu", poslednje je što smo rekli malom Amnedinu dok su nas otac, on i brat ispraćali ispred zgrade.

I obećao nam je, da znate!

U sledećem tekstu čitajte kako žive izbegli i raseljeni u Bosni i Hercegovini...

Sve vesti