Krenem da slikam tužne face i naletim na Cetinskog

/od reportera Monda iz Rusije/

Ne pada mi napamet da se žalim na mesto koje sam dobio podno svodova na "Lužnjikiju". Jedan od poslednjih redova.

Bio bih srećan i da sam gledao sa krova.

Finale Svetskog prvenstva u fudbalu. Tačka. Makar u njemu igrali i... ...Francuzi.

Ali, do sada sam imao dovoljno prilika da shvatim da sa tog mesta ne možete ništa da uradite. Može da ispadne dobra "panorama" ako je i telefon dobar, može fin snimak himne da se zabeleži pod uslovom da navijači pomognu i selfi za uspomenu (naravno da sam zaboravio na to).

Prilično beskorisno.

Zato sam, kada je Pitana odsvirao kraj, Francuska postala prvak planete, a Putin pustio pljusak da sakrije suze hrvatskih fudbalera (Kolindina šminka je izdržala), uradio ono što inače ne smem, ali mi je uspelo, jer su svi bili opčinjeni ceremonijom zatvaranja Mundijala.

Spustio sam se dva nivoa niže i ušunjao na tribinu sa najvatrenijim navijačima Hrvatske, u nameri da zabeležim par dobrih snimaka koji će posvedočiti o tome koliko im je teško pao izostanak Danijela Subašića u najvažnijoj nogometnoj utakmici u njihovoj povijesti.

Nije to baš prijatan zadatak, ne zato što mi je na grudima pisalo Mondo.rs, već zato što i ne želiš baš da prilaziš ljudima i fotkaš ih dok gledaju kako im predsednica ljubi pehar pre nego što on odlazi u ruke boljeg.

Stvarno su bili tužni. I još su, verujem.

Najsnažniji među njima skandirali su igračima, koji su čekali da bude postavljen podijum namenjen protivniku, ali ih je većina uglavnom sedela i gledala ni u šta. Bukvalno sam mogao da priđem i slikam, nisam siguran da bi ih mnogo to uopšte primetilo.

Međutim, na jednom od izlaza sa tribine, zakačio sam se rancem za nečiji ranac i dok smo se otpetljali shvatio sam da je to poznati hrvatski pop pevač Toni Cetinski.

Jedva sam ga prepoznao.

Ne zato što je na sebi imao bukvalno sve što možete kupiti u oficijelnoj prodavnici HNS, "kockaste" znojnice na rukama, "kockaste" grejače na nogama, dva šala okačena o pojas, oficijelni ranac "vatrenih"... verujem da sam nešto i propustio da navedem.

Već zato što skoro nije ličio na sebe.

Dovoljno iskustva imam u susretima sa poznatima, naročito u situacijama kada ne žele da budu poznati (a, Toni je s porodicom pratio utakmicu kao običan navijač, na tribini, ne u VIP loži), da znam koliko je bitan trenutak u kom ćete se predstaviti i pitati za izjavu ili intervju.

Ovo nije bio taj trenutak.

"Toni, je l' glupo da te pitam za zajedničku sliku?"

Nije rekao ni da, ni ne. Samo je prišao, namestio kiseo osmeh i to je bilo to. Škljoc. Svako na svoju stranu.

Ali...

(nije valjda da ste pomislili da se na tome završilo?)

Dovoljno iskustva imam u susretima sa poznatima, naročito...

Posle dva-tri minuta, i to pre svega zbog toga što me je zatekao pojavom i potresnim izrazom lica, ne zbog toga što puni dvorane u regionu, odlučio sam da ga pitam za izjavu. Već mu je valjda bilo svega preko glave, jer se ceremonija odužila, pa je seo i namestio se tako da ga redari ne vide da pali cigaretu.

U Rusiji, ali zaista, puši se samo i isključivo napolju. Noćni klub, bar, restoran, kafeterija, metro stanica, pa čak i bašta. Ako je javno mesto, puši se ispred, na ulici.

No, to ne važi ni u Beogradu, ni u Zagrebu, pa je i on tako pripalio da se smiri, valjda. Nisam pušač, ne znam kako to ide.

"Znam da ti ovo ne znači ništa, ali zavidim ti, tvoja reprezentacija je igrala finale, moja ispala u prvom krugu", rekao sam mu tako da mu sve bude jasno i bez da se predstavim.

Posle recimo pet-šest sekundi tišine, sam je primakao diktafon pred sebe da ne mora da viče. Ne znam za njega, ali meni je baš teško padao Coldplay na maksimum sa ozvučenja.

"Najgore je to što si tu pred ciljem, a nisi došao do cilja", rekao je, slegao ramenima, a onda sam dodao...

"Ali, opet je dobro biti drugi u svetu, samo što ne mogu da kažem da su nas nadigrali, igrali... Nekako su 'pali' golovi skoro pa ni iz čega. Previše lako su nam davali golove".

I nije bio daleko od istine. Hrvatska nije imala pogrešan plan, osim što je sa Brozovićem na terenu neko iz tandema Modrić/Rakitić morao biti ofanzivniji, negde u tom malom prostoru između dve linije francuskog tima. I tako defanzivni, Hrvati su bili solidni do trenutka kada je Argentinac podlegao pritisku Francuza da, ipak, "aktivira" prvi VAR u finalima Mundijala.

Ispostavilo se da je Francuska vodila 2:1 na poluvremenu sa jednim udarcem u okvir gola.

"Vodili su na poluvremenu, a nije ih bilo na našoj polovini. Nisu se videli. Kasnije su dobili taj penal, mi stali i eto...", ponudio je kratku, očigledno pristrasnu, ali iskrenu "analizu".

"Sveukupno, naši su igrali odličan fudbal, lep za gledanje. Lepo je biti i drugi u svetu", rekao mi je bez da sam ga pitao.

Pitao sam ga da li je došao na finale ili je tu od početka.

"Tu sam sve vreme bio, putovali smo zajedno s njima, sve je prošlo lepo samo je nedostajao taj šlag na torti. Ali, nema veze, dobro je".

I to je bilo dovoljno. Ne tražiš više od čoveka, čija je reprezentacija upravo poražena u najvećoj utakmici koju sport poznaje.

Mada, i dalje stojim pri tome da mu zavidim.