NOVA NEMOGUĆA MISIJA (FILMSKA RECENZIJA)

Šta kvari jedan od najboljih akcionih filmova ove godine, otkriva vam Miško Bilbija u svojoj kolumni!

Mission: Impossible - Fallout (2018)

Režija: Kristofer Mekveri

Uloge: Tom Kruz, Sajmon Peg, Henri Kavil

Distributer: Taramount

Kratko podsećanje: "Nemoguća misija – Razilaženje" je šesti film u serijalu započetom još u prošlom veku, 1996. godine, kada je Brajan de Palma potpisao prvi film nastao prema slavnoj TV seriji iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Tom Kruz je tada imao 34 godine, naspram današnjih 56. Nakon De Palme, "Nemogućom misijom" su se pozabavili i Džon Vu, Džej Džej Ejbrams, Bred Bird i Kristofer Mekveri. Pa sada ponovo Mekveri. Sa Ejbramsom kao producentom.

Ni ovo, ali uostalom nibilo šta drugo vam nije potrebno da uživate u "Razilaženju". Sve i da ne znate da je Itan Hant agent nečega što se zove "The Impossible Mission Force" (IMF), nakon nekoliko uvodnih kadrova biće vam sve jasno. Čak i da niste gledali prethodni film iz serijala istog reditelja, iz kojih se neki likovi i situacije prelivaju i u ovu priču, bez problema biste mogli da ispratite sve najuzbudljivije vratolomije i efekte viđene ovog holivudskog leta. Ili, evo, da skratim – ništa vas ne možete omesti da uživate u verovatno najboljem akcionom filmu godine.

Dve godine nakon hvatanja Solomona Lejna, ostaci njegove organizacije zvane Sindikat formiraju terorističku grupu poznatu i kao Apostoli. Nakon što u Belfastu Itan ne uspeva da se dočepa tri plutonijumske kugle namenjene izvesnom Larku, stvari postaju ne samo komplikovane, već i ključne po sudbinu sveta. Larkove namere su opake ne samo po predviđenom stepenu razaranja, već još i više po posledicama koje bi usledile – pa je stoga ovogodišnja misija Hanta i njegovog odabranog tima još teža i nezahvalnija. Ali niste valjda pomislili da će to obeshrabriti ili zbuniti naše junake?

Beskompromisni obračun sa teroristima i onima koji su im omogućili da dođu do tako opasnog naoružanja počinje u Berlinu, da bi se potera potom selila u Pariz, London i konačno, punih 120 minuta kasnije, i u Kašmir.

Već oproban recept, dakle. Tom Kruz krstari planetom u poteri za zlikovcima u nekoj vrsti turističke razglednice koju nam šalje sa svake od pobrojanih lokacija. Prate ga Ving Rejms i Sajmon Peg, tu je i neizbežno žensko društvo, pa još jedan šokantan susret sa ženom iz prošlosti (ne bih da spojlujem, mada…kakve veze ima, je l' da?), tu su naravno najspektakularniji specijalni efekti koje možete da poželite, ali i pravi, starinski kaskaderi od krvi i mesa, ludačke koreografije i obrti "za ne verovati", obične tuče pesnicama, pucnjava iz svih kalibara, ona neverovatna muzika Lalo Šifrina i šta još? Da li je uopšte tu potrebno još nešto?

Obično jeste. Nema sumnje, mnogima je i ovo dovoljno jer tako, baš tako funkcioniše taj holivudski letnji popkorn film, po ovakvom receptu. Stotine miliona dolara su zagarantovana masa novca koja će ponovo obradovati producente, prave gospodare ovakvih filmova u kojima su kasting i koreografija važniji od režije i scenarija (čak i kada se o scenariju brine neko ko je napisao, recimo, "Dežurne krivce"), ali isto tako, teško da bilo šta može da spasi ovaj film od instantnog zaborava čak i kod najodanije publike.

No, kada unapred sistem postavite tako da je broj nula na konačnom bilansu nakon prebrojavanja zarade sa blagajni važniji od broja zvezdica bilo kog filmskog kritičara na planeti, onda nema više šta da se doda izveštaju sa projekcije još jednog uspešnog holivudskog akcionog spektakla.

U ovom slučaju naročito, jer se nekako poklopilo da je kritika saglasna sa oduševljenjem publike, iako za to i nema preterano puno razloga. Okej, ovog puta sve zaista savršeno funkcioniše na tehničkom planu, čak je i priča naizgled kompaktna i precizna, ali stepen predvidivosti nije značajno smanjen u odnosu na slična ostvarenja, a ništa manji nije ni broj nelogičnosti u priči i takozvanih rupa u scenariju.

Ako i možemo da se složimo da od "Nemoguće misije" i ne treba očekivati Bog zna kako pažljiv balans između likova i događaja, dve stvari ipak u dobroj meri kvare opšti ugođaj čak i kada ste potpuno svesni koliko je besmislen i bezuman ceo slučaj sa kojim se u koštac hvata naš Itan Hant. Već pomenuta minutaža, bez obzira na kreativnu akciju, ne uspeva da održi konstantnu pažnju, iako sam i sam na kraju pomislio kako je vredelo istrpeti sve zarad samog Kašmira i finalnog obračuna (koji i sam traje kao pola "normalnog" filma).

Možda i veći problem je skoro pa apsolutni nedostatak humora u dijalozima. Ponekad, ali vrlo retko, Sajmon Peg uspeva da izmami pokoji osmeh, Alek Boldvin baš i ne, dok niko drugi nije ni blizu tome.

I tako, sada se mogu povlačiti i paralele sa Bondom, sa raznim Kingsmanima i drugim špijunima, ali koga još to uopšte zanima? Moje društvo, moja najdraža U, kao i njen S, oboje Amerikanci, nisu ni u startu pomislili da je odlazak na "Nemoguću misiju" usred kratkog boravka u Beogradu na bilo koji način dobar izbor, u skladu sa tim su i reagovali na kraju filma. Pomalo razočarani i smoreni, unapred naoštreni protiv ozloglašenog sajentologa, nisu imali puno lepih reči za Mekverijev film. To naročito važi za U, koju ništa nije moglo pokolebati u najdubljem preziru koji oseća prema ovom vidu produkcije.

Ali svet funkcioniše na drugačiji način, pa će tako i "Misija" kroz nekoliko godina ponovo pokucati na naša vrata. Može svet da se promeni koliko hoće, ali kada ponovo zasvira onaj Lalo Šifrin i kad Tom Kruz (ko drugi) bez obzira na svoje godine ponovo prošeta ivicom nekog ambisa, svi se ponovo vidimo na istom mestu.

Ocena:

***


Povezano

Sve vesti