Vekovima su naučnici mislili da je obojeno svetlo modifikovana bela ili "čista" svetlost. (Vratićemo se na ovo malo kasnije.)

Bojenje hrane poznato je već (najmanje) 3.500 godina, pošto su još drevni Egipćani dodavali crveno vino, između ostalog, u slatkiše da bi oni lepše izgledali.

Ali, istorija boje za hranu ispisana je otrovima… Toksični sastojci na bazi olova i žive nekada su korišćeni u Aziji i Evropi, da bi pojačale boju čaja, karija i mlevene paprike na primer.

Sredinom 18. veka, Amerikanci su se toliko navikli na žuto mleko, koje je bilo obojeno olovo - hromatom, da bi se prikrilo da je mleko razvodnjeno (do mere da je postalo plavičasto-prozirno), da su ljudi odbijali da kupuju belo mleko, jer su sumnjali da je obojeno.

I nisu baš potpuno bili u zabludi. Isak Njutn je 1660. pokazao da je belo svetlo sve samo ne "čisto": sastoji se od kombinacije svetlosti svih boja.

Naučnici boje određuju na osnovu talasnih dužina, karakterističnog elektromagnetnog zračenja, ali ne postoji univerzalno pravilo koje bi određenim vrednostima talasnih dužina dodelilo baš određeno ime boje. Recimo, enciklopedija "Britanika" plavo svetlo definiše kao svetlost talasne dužine 450 nanometara, ali prosečna osoba "plavom" će smatrati sve između 425 i 490 nanometara.

Ovo, naravno, zavisi i od jezika. Recimo, u jezicima nekih plemena u Africi, zelena i plava su nijanse iste boje.

U ruskom, svetloplava i tamnoplava su različite boje, a ne različite nijanse iste boje, na primer.

Ali, nezavisno od jezika, fiziologija nam je ista. Ljudsko oko je evoluiralo tako da vidimo trihromatski: vidimo samo crvenu, zelenu i plavu, a puna percepcija boja se događa u mozgu. Ako naše oko vidi mnogo crvene i zelene, ali ne mnogo plave, naš mozak odlučje da idimo žutu.

Boju u kojoj su ravnomerno zastupljene crvena, zelena i plava videćemo kao sivu.

Evo kako boje vide muškarci, a kako žene: