Važan razgovor koji treba da obavite sa "prvakom"

Kako da detetu olakšate polazak u prvi razred, kako da izbegnete najčešće greške koje roditelji prave iz najboljih namera i kako da dete pripremite za stvaran svet koji ga očekuje, pitali smo stručnjaka.

Polazak u školu je velika promena za dete, ali i za celu porodicu. Kad pođu u prvi razred, menja se skoro sve što su deca do tada uzimala "zdravo za gotovo". Dan ima drugačiji ritam, popodneva sa mamom i tatom više nisu samo beskrajni igranjac, već i vreme za ispunjavanje obaveza, prvih pravih obaveza sa kojima se dete u životu susreće.

Ima dece koja se beskrajno raduju polasku u školu, biraju sveske, olovke, garderobu za taj dan, ima i dece koja tome, naizgled bar, ne pridaju previše pažnje. Ali, kad dođe trenutak da se klinci odvoje od tate i mame, da puste ruku i uđu "u nepoznato", strah od neizvesnosti je prirodna pojava. Kako roditelji treba da se ponašaju da bi mališanima olakšali taj trenutak?

"Prvo, roditelji jednu stvar treba da shvate, to nije njihov polazak u prvi razred, to je polazak deteta u prvi razred i deca imaju drugačiji doživljaj toga nego roditelji, bake i deke… Ono što je važno je da se pre svega detetu da mogućnost da mu se tamo neće dopasti. Ne da se dete upozori, već da mu se ne pričaju bajke i ne stvara idilična predstava o onome što ga očekuje u školi. Detetu treba reći 'ti sada polaziš u prvi razred, tvoj život se sada menja, ti više nisi dete iz vrtića, ti si sada učenik'. Roditelji treba otvoreno da kažu detetu da ne znaju da li će mu tamo uvek biti lepo, ali i da mu jasno kažu da ga čekaju nova iskustva. Kažete - 'biće tamo nove dece, da li će ti svi postati drugari - ne znamo. Neka deca će ti se verovatno dopasti, neka možda i neće. Učiteljica da li će ti se dopasti - ne znamo'", kaže Sanja Maksimović iz predškolske ustanove "M&M Elefantino" za MONDO.

Ako dete ne ohrabrujemo uveravajući ga da će mu u školi biti divno, šta mu onda ostaje?

"Detetu na taj način dajete jedino što možete da mu sa izvesnošću obećate - sigrunost da ide u sredinu za koju će videti kakva je, ali sa jednom rešenošću - detetu mora da bude jasno da je to sad njegova obaveza, tako da se ne daje mogućnost da dete uopšte dovede u pitanje da li ono može ili ne mora da ide. Roditelji treba da se postaraju da detetu bude jasno da u školu ide svakako. Ali, takođe da daju sve od sebe da decu uvere da ako bude bilo kakvih poteškoća da će mu mama, tata, baka, deka… pomoći. Strahove ćete odagnati time što ćete detetu reći 'ako ti zadaci budu teški, mi ćemo u tome učestvovati, ako ti bude bilo šta nejasno, mi ćemo ti objasniti'. Ali, nikakvo laganje ne sme da bude uključeno u tu pripremu za školu.

Većina roditelja napravi tu grešku i predstavi deci da ih u školi čeka nešto bajkovito 'jao, sad te tamo čekaju novi drugari, pa si ti veliki, pa ćete se svi divno slagati', a to realno nije tako", kaže naša sagovornica.

Generalno, najveći poklon koji detetu možete da date je da ga nikad ne slažete, tako da uvek možete da ga pogledate u oči i kažete "mama te nikad nije slagala" ili "tata te nikad nije slagao". I zato je toliko važno da i kad dođe vreme za polazak u školu ne idealizujete ono što ga čeka.

"Jako je važno da roditelji detetu predstave realnu sliku. Često se dešava da ova euforična deca koja biraju sveske, garderobu, olovke… da ona nemaju tu realnu sliku i da ona češće potonu i nakon dva dana neće u školu, od one dece koja su realniju sliku i predstavu dobila o toj školi."

"Tu je, naravno, veoma važna i emotivna zrelost deteta. Deca koja su emotivno osetljivija, to obično teže prihvataju, u smislu straha, 'da li ću biti dovoljno dobar, da li ću smeti da pitam, kako ću da odem u toalet, šta će sad tamo da mi rade'…. Ali u 90 odsto slučajeva iza tih stvari se krije neizvesnost. Dete nije sigurno šta može da očekuje, jer ga roditelji nisu pripremili na stvarnost sa kojom će se suočiti."

Da li je onda dobro da roditelji dan ranije odvedu dete do škole, da vidi kojim putem se ide do škole?

"Naravno. Spiskovi učenika obično budu bar dan ranije istaknuti, detetu treba pokazati spisak, reći kako mu se zovu učitelj ili učiteljica. Oni su obično znatiželjni, deca koja su išla u vrtić u 80 odsto slučajeva pitaju kako učiteljica izgleda, da li je mlada, da li je stara… Poistovećuju, traže sličnost s nekom od vaspitačica, pa onda, ako roditelji znaju, mogu da kažu kakva je učiteljica. Onda, detetu treba reći koliko će ih biti u odeljenju, to isto sve piše, reći im da su svi istog uzrasta, da će možda biti i nekoga iz njegovog vrtića, ali da će biti i dece iz drugih vrtića… Onako kako jeste im treba reći", savetuje Sanja.

Detetu bi onda trebalo da ispričate kako će to otprilike izgledati. Da će ih učiteljica pozvati, da će ući u učionicu, kazati detetu da ćete ga čekati u hodniku ili u dvorištu, treba im reći da se ne brinu, i da će im učiteljica objasniti kako će se stvari odvijati sledećih dana.

"Na taj način, dete ide na poznato, i spremno je, ali je spremno na realnost, a ne na idealizovanu predstavu o školi", kaže naša sagovornica.

"Ako se dete brine da li će ga učiteljica voleti, važno je napomenuti mu da učiteljica nije tu da ih voli, ona nije tetka, nije mamina drugarica, nije baka, detetu treba reći da je važno da učiteljica bude pravedna. Sad, da li će joj dete biti i simpatično - nije obavezno. I odmah detetu treba dati primer. I tebi u vrtiću to i to dete nije bilo simpatično, a ove si više voleo, pa tako i učiteljica. Ali, ona će biti pravedna prema svima, učiće vas sve jednako, to je važno razjasniti detetu, tako da mu ne ostane dilema da li će biti u problemu ako se učiteljici ne dopadne."

A ako roditelji imaju pristup "tebi će to sve biti lako, imaćeš sve petice"?

"To nije dobro, jer time stvarate dva problema prvo, dete kad se suoči sa prvim zadatkom koji ne može da ispuni pomisli 'vi ste mislili da će meni to biti lako, a meni je to teško, nisam ispunio roditeljska očekivanja', ili će ići u inat 'ne, ja ne mogu ništa od toga što oni očekuju, meni je to teško', a upoređivaće se i sa drugom decom… Vi uvek imate u razredu dvoje, troje dece koja su prosto takva, interesovalo ih je to, pa znaju i da čitaju i da pišu i da računaju. Zbog toga nije dobro unapred 'predviđati' da će dete biti sjajan đak, da će mu sve biti lako."

Važno je detetu otvoreno reći - neke stvari će ti biti zanimljive, neke neće, neke će ti biti lake, neke će ti biti teške… Možete da napravite i poređenje sa nečim što vi radite, iako vam je teško, recimo "evo, mami je jako teško da sad pere ovu šerpu, ali mora da je opere da bi bila čista, da bismo sutra mogli da kuvamo ručak". Dete mora da shvati da polazak u školu donosi i neke obaveze koje možda neće biti uvek lake, ali će uvek morati da se ispune.

Šta ako dete ne može da prihvati, recimo ne može da sedi mirno, ne iz nestašluka, nego prosto nije naviklo?

"Nisi bio dobar u školi, učiteljica mi je rekla, ali nećete od toga napraviti veliki problem. Pitaćete dete kako vidi tu situaciju. Tako da vam dete samo izloži problem i nađe rešenje za taj problem. Jer tako dete učite odgovornosti. Ne treba da ga kažnjavate kod kuće, već da mu pomognete da shvati da određeno ponašanje ima određene posledice, i da ga pustite da samo zaključi šta će sledeći put da uradi. Pritom, nema nikakvog smisla da dete kažnjavate zbog nečega što se desilo ranije u toku dana, deca to ne povezuju na način na koji to čine odrasli. Kad se desi tako nešto, skrenete detetu pažnju da neće dobiti 'cvetić', a deca žele da budu pohvaljena, to je prirodno, pa će u nekom trenutku odustati i shvatiti da mora da se sedi kad svi sede, da mora da se crta ono što im je zadato i gotovo. Ima jedna stvar koju mnogi roditelji zanemare. Roditelji deci treba da budu od koristi, da ih nauče životu, a ne da ih zabave. A život je takav, surov, kako radiš, tako će ti biti. Ako budeš tamo lepo pisao, onda će ti učiteljica dati neki cvetić, ako ne budeš, ništa od cvetića, ali to je do učiteljice, nije više do tate i mame."

Onda prođe taj prvi dan, sve bude kako treba, svi su puni utisaka… Šta ako posle bude problema, pa dete neće da ustane, neće da se obuče, tvrdi da mu je muka, povraća?

"Roditelj je tu da ponudi rešenje. Uvek. Ali, to 'rešenje' ni u kom slučaju ne treba da ostavi mogućnost da se neće ići u školu. Dakle, ako dete kaže da mu je muka, ako povraća, roditelji treba da mu pomognu da se umije, da mu daju probiotik, da kažu da tog dana neće jesti ništa slatko za užinu da bi mu se smirio stomak… Vi tako nudite rešenje, ali - to rešenje ne znači da se neće ići u školu", kaže Sanja.

"Deca uglavnom prave takve scene, sede, neće da se obuku, plaču… prve ili druge nedelje škole. Kasnije ih bude sramota od drugara, deca su vrlo surova i jako brzo etiketiraju, aha, ovaj plače, ovaj se baca… i tu vrlo brzo kreće i prvo ruganje. Deca ne vole da budu izložena tome, pa će radije pretrpeti i radije će vam praviti scene kod kuće. Neću da se obučem, neću da se obujem, neću da doručkujem, boli me glava, muka mi je, boli me stomak. Sve do onog momenta dok ne postane izvesno da to ništa ne menja. Odnosno, dok ne shvate da će u školu otići ovako ili onako.

Sve je na roditeljima. Oni moraju tu da stvore potpunu izvesnost: sigurno ćeš ići u školu. A šta god da se desi usput, rešavaćemo zajedno. Ako ti budu teški zadaci, objasniću ti, ako budeš imao poteškoća sa čitanjem, vežbaćemo. To je jedna vrlo važna zamka koju deca prave, a u koju roditelji lako upadnu. 'Teško mi je, ne mogu, ne znam, oni znaju, ja ne znam… Učiteljica kaže da ja loše čitam'… Roditelji su ti koji treba da kažu 'rešićemo'. Dakle, umesto danas da idemo u park, mi ćemo danas malo više da vežbamo i ako mi budemo vežbali nedelju dana, ti ćeš to da postigneš. To vežbanje se obično završi vrlo uspešno za pola sata, sat. Kad oni shvate da mama neće odustati, oni će vrlo brzo da se potrude i da savladaju to što treba vrlo uspešno."

A ako žele da učestvuju i bake, deke, tetke?

"Ako se mešaju bake, deke, tetke, roditelji to moraju da spreče. Ne može sad gomila odraslih da savetuje jedno dete, jer se onda stvara velika konfuzija. Za decu je polazak u prvi razred stvarno veliki stres, od deteta koje se samo igra i centar je sveta svih, od njga se odjednom očekuje da sedi ceo jedan školski čas, da piše… da se ponaša na jedan potpuno drugi način.

Tu bih isto savetovala roditeljima da nikad ne govore detetu šta treba da radi na času, znate ono 'budi miran, daj drugu, nemoj da daš drugu, reci učiteljici'… To je posao učiteljice. Vi možete da date neku smernicu, a da situacija bude potpuno drugačija i da dete prosto ne može da primeni ono što ste mu savetovali. Vi recimo kažete 'nemoj da si progovorio', a učiteljica im to dozvoli i oni svi ćaskaju, a vaše dete je zbunjeno. Neka to bude na učiteljici. Pa ako se dete i ponaša neprimereno, učiteljica je kao pedagog dužna da nađe način da to ponašanje sankcioniše. Samim tim, dete shvata da je to njegov problem, i tako može zaista da se suoči sa svojim ponašanjem i da shvati na ličnom primeru da svako ponašanje nosi određene posledice."

Kako skrenuti pažnju na opasnosti, a ne preplašiti dete

Kako da se postave roditelji prema vršnjačkom nasilju? Toga verovatno nema toliko u prvom razredu, ali da li je u redu detetu reći da sme da se brani, ili je bolje reći da se skloni, ili da prijavi učiteljici?

"To je osetljiva tema. U prvom razredu je to naročito teško, jer oni još uvek ne mogu tako lako da razlikuju 'nisam ti simpatičan' od nečega u čemu postoji namera, postoje deca koja vole svakoga da zadirkuju, postoje deca koja se svega plaše pa se povlače… Ali ono što je najštetnije je da nema reakcije.

Ja se lično ne slažem sa politikom 'vraćanja'. Mislim da je bolje da dete ode kod učiteljice a onda obavezno i da kaže roditeljima. I zato je jako važno poverenje koje smo već pominjali. Ali, dete vam neće reći ako ga neko kinji ili zadirkuje, ako ste vi rekli 'jao, sad krećeš u prvi razred, pa ćeš tamo imati mnogo divnih drugova i drugarica, pa će učiteljica biti divna, pa ćeš imati sve petice…' Ta slika nije takva. I dete momentalno izgubi poverenje. I onda, ako se nešto desi, povlači se. Ništa nije onako kako ste rekli, i dete neće osetiti slobodu da vam se požali ako za to ima razloga.

S druge strane, ako je prirodna reakcija deteta da vrati, ništa - vratiće. I te konflikte bi trebalo da rešavaju učiteljica i pedagog.

Kod dece su granice jako tanke, i ne možete uvek biti sigurni ko je tu prvi počeo. Zato roditelji moraju da budu tu, da obrate pažnju i da nađu način da detetu pomognu da se sa tim izbori, ukoliko ga stvarno neko u školi kinji."

Kako da kažete detetu šta sve može da očekuje, da im skrenete pažnju na opasnosti, ali da ne žive u strahu?

"Pa, treba im reći da može da se desi i nešto što će im biti neprijatno. Da može da se desi da im se neko ruga, ali im treba reći i da bi bilo najbolje da ne obraćaju pažnju na to. Jer, znate kakva su deca, ako plačete, sigurno će se nastaviti jer su tako deca zanimljiva za ruganje.

Prosto tako i objasnite detetu. Kažete im da, ako ne budu obraćali pažnju, ako se ne budu nervirali, da će to prestati. I opet tako dete učite da se suoči sa problemom i da nađe način da se sa tim izbori. To je deo odrastanja i sazrevanja", kaže Sanja.

A ako je vaše dete ono koje kinji drugu decu? Roditelji vrlo retko polaze od toga da bi njihovo dete moglo da bude to koje će raditi tako nešto drugoj deci?

"Pa, ako dete to radi… To bi trebalo da se sankcioniše. Ali je problem što deca koja su sklona tome da se rugaju drugoj deci… ona to nose iz kuće, jer se njima na određeni način rugaju roditelji. Tu onda gotovo da nema pomoći jer ti roditelji ne mogu ni da prepoznaju to kao problem. Nažalost, mi to svakodnevno čujemo, da roditelj kaže detetu 'jao, kakav si majmun', 'kako si glup'… I takva deca onda samo nađu slabijeg od sebe da primene taj model. Jer, to je za njih uobičajen model ponašanja."

Kako onda pomoći detetu?

"Jedini način da se dete od toga zaštiti je da mu ne bude važno šta mu druga deca govore. A to nećete postići bajkom o tome kako će u školi sresti milion divnih drugara. Jer - neće. Srešće divnu, dobro vaspitanu decu, decu koja su radna i odgovorna, ali srešće i loše vaspitanu decu, decu koja nisu prijateljski raspoložena… I zato je bolje da dete pripremite na to na vreme.

Tako će svima polazak u školu biti lakši. I zato je verovatno najvažnije i najbolje što možete da uradite da detetu kažete istinu, da ne pletete bajke i da mu predstavite ono što ga očekuje što je moguće realnije.

Jer, tako dete prihvati da može da očekuje i lepo i ružno, i teško i lako… I neće biti sleđeno od straha i šoka ako se desi nešto neprijatno što nije očekivalo."

I na kraju, ko treba da vodi računa o "tehničkim stvarima"? O knjigama, o domaćem?

"Ako dete ima domaći, vi ste tu da ga podsetite da ga uradi. Vi ste tu da se postarate da domaći bude urađen i da detetu objasnite ako mu nešto nije jasno. Ali, vi ne smete da radite domaći umesto njih.

Ko treba da pakuje knjige? Dete. Vi treba da proverite da li je sve spakovano, ali ne treba vi da pakujete školsku torbu.

Ako dete zaboravi opremu za likovno ili fizičko, nemojte trčati da nosite to u školu. Sledeći put neće zaboraviti.

Ima jedna divna rečenica, 'što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati'. I zato je OK da dete nosi svoj ranac. Čak i dete koje ide u prvi razred. Težak je ranac? Pa… život nije uvek lak", zaključuje Sanja Maksimović.

Mi bismo samo dodali da bi najvažniji "posao" roditelja trebalo da bude da dete osposobi da živi. Ne u bajci, nego u realnosti, i to sa dovoljno samopouzdanja, ljubavi i sigurnosti tako da se ne boji ni kad se suoči sa ovim "život nije uvek lak" delom…

Povezano

Sve vesti