Kako da pomognete sebi, i drugima, kad je najteže

Pitali smo stručnjake za prevenciju samoubistva kako prepoznati signale upozorenja kod sebe i drugih, kako razgovarati sa nekim ko misli da izlaza nema, i kako pomoći. Ovo su njihovi saveti.

Skoro svi poznajemo nekoga ko je izvršio samoubistvo. Svakodnevno čitamo o ljudima koji su mislili da izlaza nema, bilo da je reč o poznatim ili nepoznatim osobama, ali i sve većem broju dece koja oduzimaju sebi život, misleći da za njih više nema nade.

U Srbiji se često, nažalost, misli da je razgovor o osećanjima znak slabosti, da je aktivno bavljenje svojim mislima "sebično", a mentalno zdravlje i samoubistvo i dalje su tabu teme.

Kako prepoznati kada je nekom bliskom toliko teško, da više ne vidi izlaz iz "crnih oblaka", i pomoći mu da ga ugleda? Ako već dugo patimo, kako da kod sebe prepoznamo upozoravajuće signale i potražimo pomoć?

Kako da slušamo, pružimo podršku i razumevanje, olakšamo ogroman teret? I na koji način da pristupimo detetu koje se bori sa depresijom, ili onima koji nakon nečijeg samoubistva ostaju da se pitaju – zašto?

Kako bismo dobili odgovore na sva ova pitanja, obratili smo se ljudima koji na njih odgovaraju svakog dana, Centru za prevenciju samoubistva "Srce".

Svakome se dogodilo da ga ophrvaju crne misli, šta je znak da su one otišle predaleko?

"Istraživanja pokazuju da čak 50% populacije u jednom trenutku u životu pomisli da bi bilo bolje da ne postoji. To dokazuje da misli o (bes)smislu života nisu tako retke. Ipak, njihova pojava ukazuje na veliku količinu patnje i nemoći koju trenutno osećamo i to je pravi trenutak da potražimo pomoć. Crne misli se mogu povući kada se određeni problem ili situacija reši, ali često se one mogu produbljivati i množiti. Ukoliko osetimo da je takvih misli više nego onih koje nam ukazuju da postoji neka lepša strana i bolja budućnost, pravo je vreme da se obratimo nekom za pomoć," navodi direktorka Centra Slavica Ranisavljev Kovačev.

Kako možemo da pokušamo da pomognemo sebi, pre nego što se obratimo trećem licu?

"Suicid dolazi kao odgovor na narušeno mentalno zdravlje, koje je jednako bitno i usko povezano sa fizičkim. Ipak, usled kulture u kojoj živimo često je sam razgovor o tome tabu, te iz svoje okoline ne dobijamo potrebnu podršku.

Neophodno je voditi računa o fizičkom zdravlju. Podela na fizičko i mentalno zdravlje, iako je široko rasprostranjena, ipak jeste veštačka tvorevina. Izreka 'U zdravom telu, zdrav duh' najslikovitije prikazuje značaj veze između njih. Kao što telo treba zdravo hraniti, razvijati, odmarati, negovati tako i psihički deo nas treba hraniti i razvijati.

Značajno je imati bliske odnose sa drugim ljudima. Podržavajući roditelji, prijatelji ili druge bliske osobe nam pružaju osećaj pripadnosti, a samo naše opažanje da postoji neko ko je tu za nas u teškim momentima, utiče pozitivno na naše mentalno zdravlje. Drugi nam mogu pomoći da problem sagledamo sa različite tačke gledišta, ili prosto ukazati na to da nismo sami.

Razgovarati o svojim osećajima! Značajno je da povremeno osmotrimo kako se osećamo. Razgovor o tome nije znak slabosti, niti je vođenje računa o sebi sebičnost. Oba su znak da vodite računa o svom mentalnom zdravlju. Sam razgovor može pomoći da se nosite sa problemom sa kojim se suočavate već duži period.

Kada se osećamo preplavljeno, u redu je odmoriti tako što ćemo raditi nešto što nam prija, ili čak ne raditi mnogo toga. Udahnite i oslušnite svoje telo.

I svakako, na kraju, potrebno je potražiti pomoć! Niko od nas nije natčovek. Svako od nas iskusi stanje anksioznosti, ili se u nekom periodu života nađe u emotivnoj krizi. Ukoliko osetimo da nam je previše teško, bitno je da umemo da potražimo pomoć bliskih osoba ili stručnjaka."

Šta su signali upozorenja

Međunarodni dan prevencije samoubistva je 10. septembar. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, samoubistvo je drugi najčešći uzrok smrti populacije između 15 i 29 godina. Procenjuje se da za svako izvršeno samoubistvo, postoji još 20 pokušaja.

Veliki broj osoba koje su pokušale, ili izvršile samoubistvo, prethodno su intenzivno razmišljale o tome, planirale kako, kada i gde. Pokazivali su neke od sledećih znakova:

Promene raspoloženja i ponašanja – tuga, povučenost, osetljivost, nervoza, umor, neodlučnost, odsustvo volje, uznemirenost, hiperaktivnost, odsustvo koncentracije, nezainteresovanost za svoj izgled. Promene u spavanju, navikama u ishrani, interesovanjima…

Strah od gubitka kontrole – "poludeće", povrediće sebe ili druge.

Opterećenost osećanjima krivice, stida, samomržnje, stalno vraćanje na događaj iz prošlosti koji je nemoguće ispraviti.

Nestanak nade – "nikada mi neće biti bolje", "uvek ću se ovako osećati"...

Sređivanje poslova, dugova, opraštanje od prijatelja ili rodbine, poklanjanje vrednih ličnih stvari…

Suicidalni impulsi, ideje, izjave, ali i ponašanje na potencijalno opasan način (neoprezna, ili vožnja pod dejstvom alkohola)

Bili su, ili jesu, žrtve zlostavljanja (vršnjačkog, porodičnog, fizičkog ili seksualnog)

Svaka od ovih karakteristika, naravno, sama po sebi ne mora ništa da znači, ali kombinacija više njih često upućuje na rizik da će osoba izvršiti samoubistvo, objašnjavaju u Centru "Srce".

Ukoliko ste primetili da bliska osoba pati, da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Pokažite da nije sama, da razumete i da je prihvatate takvu kakva jeste. Osoba koja razmišlja o samoubistvu pati, potrebna joj je iskrena podrška i razumevanje. Ako se stavite u tu poziciju, bolje ćete razumeti kroz šta prolazi i pomoći ćete sebi da reagujete na prirodan način.

"Bitno je da ne morališeš, ne sažaljevaš i ne daješ brze savete. Osoba koja razmišlja o samoubistvu je već pokušala da pomogne sebi na različite načine, ali ne uspeva. Dodatan pritisak može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Pokaži da saosećaš sa njom, pokaži toplinu i strpljenje. Nemoj se ustručavati da postaviš pitanje o samoubistvu. Ne možeš 'usaditi nekome tu ideju u glavu', a ukoliko zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme," saveti su iz aplikacije za prevenciju koju Centar priprema.

Ako sumnjate, ili utvrdite da je neko suicidalan, važno je ispitati ima li plan samoubistva i sredstva da plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte ih same, sklonite sve čime mogu da se povrede, pomozite da shvate da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj neće trajati večno. Ne pokušavajte da ih "razveselite", niti omalovažavate problem (ma, to će da prođe, nije to tako strašno…). Nemojte davati savete ili primere iz života drugih ljudi, ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo. Osoba je sve to već prošla u svojoj glavi, i ne treba joj dodatna osuda.

"Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema. Ali činjenica je da na zemlji gotovo milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemoj ustručavati i ponudi pomoć onome kome je potrebna," apeluju iz Centra.

Šta da (ne) kažete nekome ko razmišlja o samoubistvu

Ako ovo čita neko ko želi pomoć, ali možda misli da nema hrabrosti ili snage da je potraži, šta biste mu savetovali?

"Verujem da je nekada teško potražiti pomoć, posebno jer nam u borbi sa suicidnim mislima sve više ponestaje snage. Poručili bismo da je nama stalo do toga kako se neko oseća i da ćemo biti strpljivi onoliko koliko je to potrebno. Takođe, postoje različite forme obraćanja – telefon, mejl, čet. Sve su anonimne i poverljive, i razgovor možete prekinuti u bilo kom trenutku. Mi pre svega nudimo sigurno mesto, na kom možete podeliti bar deo svog tereta."

Vaš Centar je u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, šta su smernice koje primenjujete – šta je najvažnije u razgovoru sa nekim ko je u tom stanju?

"Najvažnija stvar, za koju se čini da je ljudi zanemaruju, je saslušati nekoga. Dopustiti osobi da kaže sve što oseća i otvoreno je pitati o samoubistvu. Mi često, kada čujemo da neko pati, imamo potrebu da impulsivno nađemo rešenje problema, situacije, da ponudimo izlaz. To je veoma humano, ali nažalost, nije baš učinkovito.

Saslušajte šta nekoga muči, šta im je na duši, dajte priliku da podeli teret sa nama. Na taj način će bar deo crnog oblaka koji se nadvio moći da se raščisti. Nakon toga biće lakše da se vidi još neki izlaz van suicida."

Šta, možda, nikako ne bi trebalo reći osobi, postoje li neke reči koje bi trebalo izbegavati?

"Nikako ne omaložavati ili dodatno osuđivati osobu, ili njen problem. Svako od nas ima svoj skup vrednosti, verovanja i želja, koji kada je poremećen, izaziva veliki bol i nezadovoljstvo. Ne možemo o tome suditi sa strane i govoriti da li je nešto 'vredno' umiranja ili nije. Tako da, molim vas, izbegavajte rečenice poput - znaš ti kako je meni bilo, znaš li u kakvim sve uslovima ljudi žive, sve će to proći, praviš dramu ni oko čega…"

Koja su pitanja koja možemo da postavimo, a da se neko ne oseti otuđenim ili posramljenim?

"Bitno je pitati osobu o mislima i emocijama koja su trenutno bolne. Najjednostavnije i iskreno 'Kako si' može mnogo toga da donese. Takođe, u redu je pitati osobu da li razmišlja o samoubistvu. Ne možete nikom tu ideju utuviti u glavu, a ako razmišlja biće joj lakše jer je sa nekim razgovarala o tome. Tada možete da ponudite i da se obrati nekom stručnom, kada je već jednom to prevalila preko usana."

Kada dete od 12 godina želi da se ubije...

Prema podacima Batuta, simptomi depresije pomeraju se ka sve mlađem uzrastu, a više samoubistava dece dogodilo se za svega nekoliko meseci. Na koji način postupiti u komunikaciji ukoliko je u pitanju dete?

"Mi često podrazumevamo da je dečiji svet bezbrižan i pun poleta. Ali adolescentska kriza, traumatični događaji, zlostavljanje, na decu se odražavaju snažnije nego na nas koji već imamo iskustvo prevazilaženja različitih problema. Komunikacija se ne razlikuje mnogo, ipak izuzetno je bitno ne omalovažavati problem koji dete ima. Vama je možda banalan, ali njemu nije ukoliko već ima potrebu da o tome razgovara i razmišlja."

Broj ostvarenih kontakata sa Centrom (poziv, mejl, čet) se povećava. Tokom 2017, bilo ih je 4.000, a na polovini 2018. je 2.500. U Centru podvlače da se broj mejlova i čet razgovora približava broju poziva, odnosno da se komunikacija putem Interneta pokazuje sve delotvornijom u prevenciji samoubistva.

Statistika pokazuje da se suicid u većoj meri događa kada je prelazni period, bilo da je u pitanju vikend "na" ponedeljak, prelaz zime u proleće ili slično. Centar prima veliki broj poziva i ne beleži takve podatke, ali je primetno da se broj poziva povećava nakon pojave u medijima, što ukazuje na to da postoje ljudi koji ne znaju da je pomoć dostupna, a kada saznaju, potraže je.

Najčešće teme razgovora su usamljenost, partnerski i porodični problemi, problemi sa mentalnim zdravljem i egzistencijalnim pitanjima.

"U pitanju je čitava lepeza problema koji se javljaju kada čovek teško funkcioniše sam sa sobom, sa okolinom, i ne može da ostvari materijalnu i životnu sigurnost. Postoje i dodatni problemi ili okolnosti, kao što su zlostavljanje, bolesti zavisnosti, gubitak…"

Pozive upućuju i muškarci i žene.

"Samoubistvo ne bira, zovu pripadnici oba pola i nema odskakanja u starosnom dobu. Najstarija osoba koja je zvala imala je više od 70 godina. Najmlađa je imala 12."

Šta kada se samoubistvo već dogodilo

Ljudi koji izvrše samoubistvo za sobom ostavljaju roditelje, supružnike, decu, porodicu i prijatelje, kako možemo pomoći njima?

"Nažalost, u Srbiji se jako malo radi sa ovom populacijom. To je posebno bolna tema, jer pored svih osećanja koje prate gubitak ovi ljudi se suočavaju sa osećajem krivice, nemoći. Nakon svakog samoubistva ostaje u proseku osam osoba koje su u faktoru rizika. Često bliski ljudi takođe ne znaju kako da reaguju pa se povlače, ostavljajući porodicu i prijatelje samima. Neophodno je biti tu za njih, slušati ih, pokušati da razumemo sve što osećaju i svakako naglasiti da je svako odgovoran za svoj život i da mi ne možemo preuzeti odgovornost."

Kako se izboriti sa osećajem nemoći, ili mislima koje nagrizaju – "možda je trebalo nešto da uradim, možda nikada neću saznati zašto je neko to uradio"?

"Sve zavisi od slučaja do slučaja, odnosa, podrške koju osoba ima. Najbitnije je razgovarati o tome, jer samim tim se od tih misli odvajamo, posmatramo ih iz drugačijeg ugla, tražimo odgovor. Ukoliko držimo u sebi, vrtećemo se u krug ne nalazeći umirenje."

Da li Centar zovu i ljudi koji se bore sa ovim problemom?

"Da, mada je više poziva u slučajevima kada neko primeti da druga osoba pati i želi da pomogne. Posebno je teško kada su u pitanju članovi porodice sa kojima takođe treba razgovarati o tome kako su oni, i dati im podršku da izdrže zaista težak period bodreći svoje najmilije."

Postoji li organizovana/grupna podrška za ljude kojima se ubio neko blizak?

"Ne, iako ideja o tome dugo postoji. Nadamo se da će se i ostvariti," poručuju iz Centra.

Ako neko razmišlja da postane volonter Centra, šta bi trebalo da zna?

"Mi primamo volontere koji su stari od 18 godina. Obuku i volontiranje organizujemo u Novom Sadu. To su tehničke stvari, suštinski je bitno da je nama značajno da to budu tople, pažljive, saosećajne osobe, koje žele da saslušaju i razumeju. Kada imate iskrenu želju da pomognete, znanje i veštine se mogu naučiti, i uspešno se uče."

Do tada, svi koji su na neki način pogođeni samoubistvom mogu nazvati na besplatan broj 0800 300 303, obratiti se putem četa na stranici www.centarsrce.org ili mejl vanja@centarsrce.org.

Povezano

Sve vesti