Na čelu SPC bio je od 1990. dо 2009. godine, kada je i umro, 15. novembra.

Brojne priče prepričavaju se o životu patrijarha, a iz svih događaja koje su opisali svedoci isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog, kakvo bi trebalo da bude i u dušama svih koji sebe smatraju ne vernicima - već ljudima.

I sam početak patrijarha Pavla u SPC ukazivao je kakav će biti.

Toliko je, pričano je iz sveštenih krugova, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa.

Nikada nije imao kola ni telefon...”Kome sam potreban, neka mi piše”, govorio je.

Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…

Idući u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”

Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom ulice Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu "mercedesa", sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:

"Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…"

Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:

"A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?"

"Moj, Vaša Svetosti!" kao da se pohvali protojerej.

"Stanite!" zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: "Neka vam je Bog na pomoći!"

Sveštenici prepričavaju i da je patrijarh imao lepe, udobne cipele. Te cipele, ustvari, nekada su bile ženske čizme, koje je neko bacio. Od njih je u svojoj radionici patrijarh načinio sebi dobre cipele.

Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipeleu blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat "pendžetiranja đona" naučio u manastirima.

Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.

Umeo je patrijarh i da bude i strog.

Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto ćuti, a monah je odgovorio da se moli u sebi. Patrijarh mu je na to rekao da onda treba i da - jede u sebi.

Priča se i da je dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao dečaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme smrtonosnu, tuberkulozu. Međutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.

Zanimljivo je i da je najbližim srodnicima, patrijarh Pavle ostavio samo budilnik i sat.

Njegovim ordenjem, ali i pisanim delima, neprocenjive vrednosti - raspolagaže SPC.

Ovo je samo delić onoga što nam je u amanet ostavio voljeni srpski patrijarh.

Slava mu i hvala!

Od siromaha do živog sveca