Simbol srpske hrabrosti - bitka na Kajmakčalanu!

Autor:

Pre 102 godine odigrana je jedna od najvažnijih bitaka u istoriji srpskog naroda i srpske vojske. Kajmakčalan je ostao simbol srpske hrabrosti, stradanja, požrtvovanja, želje za slobodom.

Simbol srpske hrabrosti - bitka na Kajmakčalanu! Foto: Mondo/Stefan Stojanović

Za srpsku vojsku bila je to "Kapija slobode". Za neprijatelje - vrh koji niko ne može da osvoji.

Pre 102 godine, odigrana je jedna od najznačajnijih, a možda i najznačajnija bitka u istoriji Srbije i srpske vojske. Od 30. avgusta do 23. septembra 1916. godine vođena je Bitka za Kajmakčalan.

Srpska vojska, rešena da otvori "Kapiju slobode", neustrašivo se suočila sa jakim neprijateljskim snagama. Posle velikih, strašnih borbi, srpska vojska je pobedila, probila Solunski front i posle više od godinu dana pono zakoračila na teritoriju svoje otadžbine.

Cena koja je plaćena bila je veoma visoka - poginulo je 4.438 Srba. Ukupno je na vrhu Kajmakčalan koji se uzdiže do 2.251 metar, živote ostavilo više od 10.000 ljudi (što srpskih, što neprijateljskih snaga). Rovoi, duboki i do metar i po, na pojedinim mestima posle bitke bili su dupke puni leševa.

Neprijateljska bugarska vojska smatrala je ovaj položaj neosvojivim i dala mu je ime, inspirisana svojim mitskim junakom - "Borisov grad". Za njegovu odbranu, određena je 3. bugarska divizija.

Za Srbe, sem strategijskog, Kajmakčalan je imao značaj i zbog toga što se preko njegove najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije. Njegovim osvajanjem, posle deset meseci izgnanstva vratili bi se u Srbiju. Srpski vojnici bili su zbog toga posebno motivisani da učine ono što je neprijatelj smatrao nemogućim. Opsednuti zauzećem Kajmakčalana, Srbi su ga nazivali "Vrata Srbije" ili "Kapija slobode".

Saveznici nisu bili za to da srpska vojska samostalno vodi operacije, već su želeli da pojedinačne jedinice srpske vojske priključe svojim jedinicama.

Srpska komanda prepoznala je u tome ne samo nameru da saveznici "umrtve" Solunski front u iščekivanju rešavanja stvari na drugim frontovima, već i sakrivene političke težnje saveznika.

Zato je srpska komanda bila odlučna i ostvarila je nameru - Srbi će ostati ujedinjeni u jednu vojsku i očuvaće samostalnost, autonomija.

O tome kakva je to bitka bila i koliko je bilo horora na tom mestu, svedoče i istorijski podaci iz bugarskih redova: "Bugarski vojnici, koja je tukla uraganska vatra srpske artiljetrije, počeli su masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt, nisu razaznavali druga do sebe, komandira, mnogi su počeli su da beže, do večeri je u rovovima ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih".

Saveznici su tada postali svesni da srpskog redova ništa ne može da zaustavi na putu kući. Ujedno, bila je to prva velika pobeda srpske vojske nakon napuštanja Srbije godinu dana ranije. Bugarska ofanziva je zaustavljena, a zauzimanjem Kajmakčalana, a potom i još nekih strateških pozicija, olakšano je vođenje narednih vojnih operacija.

POSLEDNJI SATI BITKE

prvi svetski rat, rov, vojska, puške Foto: Mondo/Stefan Stojanović

Položaji ispred Kajmakčalana zauzeti su 12. i 13. septembra, a napad na njega počeo je 16. septembra 1916. Posle snažne artiljerijske pripreme, pešadija je krenula u napad u 9.30 časova.

Pod uraganskom vatrom branilaca, Srbi su se penjali uz strme padine napisao je Branislav V. Stanković.

Kada su se kolone dovoljne približile oko 13 časova, preduzet je juriš i zauzet prvi kameniti stepenik Kajmakčalana, koji se nalazio na rastojanju oko 100-150 m od prve linije odbrane. Međutim, žestoka vatra kojom je neprijatelj obasuo srpske vojnike, naterala ih je da obustave napad i počnu utvrđivanje na dostignutoj liniji. To veče, na celom položaju vladala je gusta magla.

Neustrašivim Drincima (krvavu čast da otvore Vrata Srbije imali su borci Drinske i delova Dunavske divizije iz 3. armije) to je bila dobra prilika za napad. Negde oko 22 časa, porušili su žičane prepreke i upali u prvu liniju rovova. Nastala je užasna klanica, u kojoj jedva da se znalo ko koga bode. Srbi su u ovakvim situacijama, u kojima se bukvalno nije video prst pred nosom, skidali dugačke francuske bajonete sa pušaka.

Držeći bajonet u desnoj ruci, levom su hvatali za glavu: ukoliko protivnik nije imao šlem, znali su da je bugarski vojnik. Do jutra 17. septembra, Srbi su bili gospodari cele prednje linije odbrane. To veče, napad je nastavljen paklenom artiljerijskom vatrom na glavni položaj odbrane, koja je sem neutralisanja neprijatelja, imala zadatak i da raznese žičane prepreke.

Artiljerijska priprema dostigla je svoj vrhunac 18. septembra oko 15.30 časova, kada su srpski vojnici u opštem zanosu krenuli na juriš i ne sačekavši do kraja prestanak artiljerijske vatre!

Tagovi:

Povezano

Sve vesti