Danas i sutra Srbija se sa ponosom seća svih junaka koje je iznedrila od 1916. do 1918. godine.
Koliko je slavna bila srpska vojska tada svedoče reči direktnih učesnika, sa obe suprotstavljene strane...
Franše d’Epere, francuski maršal o Srbima na frontu rekao je: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine...”
Alfred Kraus, austrijski general ovako je opisao srpske junake: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”
A istorija kaže:
Solunski front, koji su na Balkanu stvorili saveznici protiv Centralnih sila od 1915. do 1918. godine dobio je naziv po glavnoj bazi - Solunu.
Na njemu su od savezničkih bile francuske, srpske, britanske, grčke i italijanske trupe, do 1917. godine i ruske, a od Centralnih sila, nemačke, bugarske i austrougarske.
Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj.
Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra.
Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.
Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.
Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.
Ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”.
Skoplje je oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju...
Po proboju Solunskog fronta, a kao rezultat uspešnog gonjenja, Austro-Ugarska je 4. novembra položila oružje, čime je ubrzan i konačni pad Nemačke.
U redovima srpske vojske na Solunskom frontu borio se znatan deo dobrovoljaca iz svih jugoslovenskih krajeva, a srpska vojska je na Solunskom frontu ukupno imala 42.725 poginulih i ranjenih.
Poginuli srpski vojnici sahranjeni su na vojničkom groblju Zejtinliku u Solunu.
Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.
Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.
Ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”.
Skoplje je oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju...
Po proboju Solunskog fronta, a kao rezultat uspešnog gonjenja, Austro-Ugarska je 4. novembra položila oružje, čime je ubrzan i konačni pad Nemačke.
U redovima srpske vojske na Solunskom frontu borio se znatan deo dobrovoljaca iz svih jugoslovenskih krajeva, a srpska vojska je na Solunskom frontu ukupno imala 42.725 poginulih i ranjenih.
Poginuli srpski vojnici sahranjeni su na vojničkom groblju Zejtinliku u Solunu.
