U srednjoj školi, naša "vrednost" meri se brojem prijatelja. S kim ste na velikom odmoru i s kim sedite u klupi otkrivalo je o vama sve što treba da se zna. Što veći krug prijatelja, to ste popularniji bili, zar ne?

Na sreću, većina ljudi ovaj način razmišljanja preraste negde u vreme mature. Oni inteligentniji među nama… i ranije.

Onda dođe fakultet, pa posao i prioriteti se menjaju, a širok krug prijatelja postaje stvar prošlosti. Ali, čak i u zrelom dobu, ume da nas rastuži kad shvatimo da se još neko koga smo smatrali prijateljem nekako izgubio iz našeg života.

Da bismo izbegli taj osećaj gubitka, ponekad smo spremni da u svom okruženju trpimo ljude koji to ne zaslužuju i da negujemo čak i toksična prijateljstva iz sentimentalnih razloga.

I tako dozvoljavamo ljudima koji nam zapravo i nisu prijatelji da ostaju u našem životu, jer nam je to lakše nego da prekinemo kontakt. Ili zato što mislimo da "ne možemo" da prestanemo da se družimo sa nekim koga poznajemo oduvek, čak i kad nam je jasno da nam taj odnos više ne prija.

A sve to zato što većina ljudi često zaboravlja najvažnije pravilo u životu: možete sve što poželite. I nikome ne dugujete ništa, naročito ne ljudima koji nisu dobri prema vama.

Vi odlučujete koga želite u svom životu. I koga ne želite, takođe. Što bi znalilo da slobodno možete da pobrišete brojeve ljudi koji vas truju sopstvenom zlobom, onih koji se ne ponašaju lepo prema vama ili vas se sete samo kad im nešto treba. Ne dugujete im ni objašnjenje, tek da se zna. I niste dužni da odnos koji vam ne odgovara negujete po svaku cenu samo zato što ste s tom osobom išli u osnovnu školu. Ili vrtić.

Ako imate utisak da vam se krug prijatelja osipa, bez brige. Tokom godina, kako odrastamo, ne gubimo prijatelje. Samo se naučimo da prepoznajemo ko su nam stvarno prijatelji. A to je jedna od najboljih stvari koje nam godine donose.

Otvorite oči: Ovakvi "prijatelji" vam ne trebaju