Posle ko zna koliko vremena, dogodilo se da pored klupa Partizana i Crvene zvezde u "večitom" derbiju stoje dvojica stratega kojima je to bilo prvo učešće u najvećoj utakmici srpske košarke.

Andrea Trinkijeri, 50-godišnji italijanski trener, velikog ugleda i u evropskim okvirima, početkom meseca je pristao da preuzme kormilo crno-belog broda i pokuša da ga izvede iz oluje u koju je zapao uzastopnim porazima od Mornara, Krke i Zadra.

Na drugoj strani čekao ga je pet godina mlađi Milan Tomić, koji je lagodnu, dugogodišnju ulogu asistenta u stručnom štabu Olimpijakosa, letos zamenio šefovskom pozicijom u Crvenoj zvezdi, svestan da navijači žele i prihvataju samo jedno - povratak na regionalni tron i u Evroligu.

Iako je iza Trinkijerija mnogo više velikih utakmica u ulozi glavnokomandujućeg, iako je već deceniju i po on sam kovač svoje trenerske sreće, za razliku od Tomića, za kojim je tek dvadesetak zvaničnih mečeva, tokom derbija se potvrdilo da je temperament nešto što je usađeno duboko u nama i što se može teško ili nikako promeniti, bez obzira na nove i nove prolaske kroz slične situacije.

Dok je Trinkijeri "plesao" duž aut-linije, žustro gestikulirao i savetovao svoje igrače, znojio se, a povremeno i u očajanju spuštao pogled ka parketu, Tomićeve emotivne reakcije mogle su se nabrojati pomoću prstiju jedne šake. Verovatno bi i to bilo mnogo.

Mada je on bio taj koji je dobio tehničku grešku, zbog (in)diskretnog mešanja u igru prestupima preko aut-linije (one realne i one zamišljene, u vazduhu, koju je umeo da pređe rukom, u momentima kada je lopta bila opasno blizu), Tomić je sve vreme odavao utisak trenera koji je sigurniji u ono čime raspolaže.


Kao što je dugih 12 godina, kao "dosadni" plejmejker Olimpijakosa, metodično gradio akcije, tačno znao gde su mu saigrači, kada koga treba da uposli i koliko je još ostalo sekundi za napad, Milan Tomić je i u subotu znao da u rukama ima jače adute.

Nije ovaj neiskusni trener, ali surovi košarkaški profesionalac - takoreći isposničke spoljašnjosti u odnosu na kolegu iz rivalskog tabora - padao u "vatru" ni kada su centri crno-belih Džok Lendejl i Stefan Janković u prvoj četvrtini šutnuli šest puta iza linije 6,75 metara i svih šest lopti poslali u mrežicu njegovog tima, a ni kada je kapiten i "ministar odbrane" Branko Lazić u razmaku od 45 sekundi u drugoj četvrtini zaradio drugu, treću i četvrtu ličnu grešku.

I to nije ni čudo, jer se za Tomićeve igrače može ujedno reći da su njegovi izabranici. Većinu je on i angažovao u letnjem prelaznom roku i upravo njima daje da mu "kroje kapu" svojim potezima na terenu, dok mu starosedeoci mahom greju klupu (Dobrićevih 1:33 minuta u igri su najočigledniji primer), ili sede u civilu pokraj nje.

Trinkijeri, pak, kao što je i rekao na svom predstavljanju, pristao je da od "štofa" koji su mu dali predsednik Ostoja Mijailović i sportski direktor Nikola Lončar napravi "najbolje moguće odelo".

Junoše na čijem čelu se posle višenedeljne pauze, pomalo neočekivano, našao Novica Veličković, u prvom poluvremenu su ga svojom partijom navele da se sa razlogom ponada trijumfu, samo da bi ga bacile u agoniju tokom tri i po minuta igre u trećem kvartalu, kada je Zvezda serijom od 16:0 definitivno stavila derbi pod svoju kontrolu.

Tomić je dobio bitku, ali biće ih još.

Verovatno će se i neke figure na šahovskoj tabli između njih dvojice razlikovati kada dođe vreme za naredni duel. Možda to bude na završnom turniru Kupa Koraća, sredinom februara, a ako ne tada, onda sigurno početkom marta, u 20. kolu ABA lige.

Postoji čak i mala, malena mogućnost da se Zvezda i Partizan pod vođstvom Tomića i Trinkijerija sastanu u Top 16 fazi Evrokupa, u januaru! E, to bi tek bio spektakl...