Gost MONDA, Bandža Si: Kao da sam padao 20 minuta

"Afrika, to je moj bit, Afriku voli cili Split", pevao je sredinom 90-ih legendarni Dino Dvornik. Što se mene tiče, drugi deo tog refrena oduvek je glasio "Afriku voli cili svit", odnosno svet.

Od malih nogu, kroz istraživačke poduhvate Dejvida Belamija, emisije kao što je "Opstanak", ili filmove poput "Bogovi su pali na teme", upoznavali smo se sa tim prelepim, istovremeno divljim, misterioznim i često surovim kontinentom.

Košarkaš Partizana Bandža (ili Bondža) Si potiče sa zapada Afrike, iz Malija, ali je Francuz - prva generacija potomaka evropskih imigranata - pošto je rođen i odrastao u Parizu, kao i njegova tri rođena brata i sestra.

Košarka ga je već u ranom tinejdžerskom uzrastu odvela od kuće, sa 18 godina i na drugi kontinent (SAD), da bi po završetku studija počeo profesionalnu karijeru u renomiranim francuskim klubovima kao što su Ortez i Asvel.

Jeseni 2017. usledio je kratkotrajni izlet u Grčku (AEK), a od sredine januara ove godine je član Partizana, gde će s obzirom na novi ugovor, potpisan do leta 2020, postati jedan od stranaca sa najvećim stažom u istoriji trofejnog kluba.

Kraj prve godine provedene u Beogradu, brojne zanimljive stvari vezane za košarku i Partizan, ali i želja da bolje upoznamo ovog 28-godišnjaka širokog osmeha, čiji koreni sežu do obala velike reke Niger, bili su povod da pred novogodišnje i božićne praznike bude gost MONDA i da svoj prvi intervju našem portalu...

"Kada sam se našao na parketu, probao sam da ustanem, ali kao da sam bio zaglavljen u jednom položaju. Onda sam pokušao da se opustim, da polako dišem i posle nekog vremena sam stao na noge. Isprva nisam mogao da se pomerim. Rebra i donji deo leđa su me otkidali".

Kako je tekao oporavak?

"Odmah sam uradio sva potrebna snimanja, koja su pokazala da mi nije ništa. Otišao sam kući, ali postojao je strah da se nešto ne iskomplikuje, pa je klupski fizioterapeut ostao pored mene i pratio moje stanje celu noć. Bolelo je dugo i jako, toliko da mi je bilo teško da idem na terapije, ali eto. To mi je prva ozbiljnija povreda u karijeri, nadam se i poslednja" (kuca o sto - prim.aut).

U klubovima kao što je Partizan, za četiri-pet meseci se desi mnogo toga. Kako gledaš na dosadašnji tok sezone 2018-19?

"Pripremni period je bio težak. Mislim da smo dobili samo jednu ili dve utakmice, što tokom priprema nije toliko strašno, ali smetao nam je način na koji smo gubili. Ja sam bio i povređen, tako da sam propustio dosta treninga i utakmica... nisam išao ni na Superkup. Počeli smo sezonu odličnom pobedom nad Cedevitom, onda smo pobedili i Olimpiju, pa počeli da ređamo poraze. Izgubili smo pet-šest mečeva zaredom, što mi se nije desilo nikad u karijeri, verujem ni većini mojih saigrača i trenera...".

"Morali smo da pronađemo izlaz i nažalost, trener je morao da ode. To je bio važan momenat. Morali smo da se skupimo, da se prilagodimo novom treneru i ispravimo ono što nije valjalo. Mislim da idemo u dobrom pravcu. Imamo još prostora da budemo bolji i moramo da nastavimo da napredujemo. ABA liga je prilično kratka, ali imamo još devet utakmica. Moramo da uradimo ono što je do nas da uđemo u plej-of".

Osećate li da je pritisak porastao?

"Kao osoba se trudim da uvek budem u ravnoteži. Da smo na prvom mestu, sa pet pobeda više od drugog, ne bih bio euforičan. Isto tako ne dozvoljavam sebi da padnem kada ne ide najbolje. Trudim se da budem na istom nivou sve vreme i da igram košarku. Verujem da ako budemo igrali onako kako možemo, da ćemo pobeđivati mnogo više nego što ćemo gubiti. Znam da imamo imperativ pobeđivanja, ali nema panike".

Šta misliš da je najvažnija stvar koju je promenio trener Trinkijeri?

"Čim je došao, svima je podelio vrlo konkretna zaduženja. Prethodno je filozofija bila 'OK, mi smo mlad i talentovan tim, igrajmo košarku'. Sada više obraćamo pažnju na detalje i to je najveća razlika. Moje je da igram odbranu, skačem, šutiram iz otvorenih pozicija i idem u prodore kada mi se ukaže šansa".

Prvi si igrač kome je ugovor isticao na leto, a da je već potpisao produžetak. Slično je bilo i proletos.

"Znači mi to mnogo. Jer to znači da veruju u mene i da misle da mogu da doprinesem timu. Sa druge strane i ja verujem da je to korisno za mene. Svakog dana učim od trenera nove stvari, vidim da ima poverenja u mene, tako da je potpisivanje novog ugovora bila savršena stvar", kaže Si, koji će sa dve i po godine boravka u klubu sustići Letonca Davisa Bertansa i ostati samo iza "letećeg Čeha" Jana Veselog (tri godine i dva meseca).

Da li ti prija da igraš u atmosferi koju prave navijači Partizana, čak i ovako razjedinjeni kakvi su u poslednje vreme?

"Ovo je daleko najbolja atmosfera u kojoj sam igrao! Čak i na koledžu, gde sam igrao utakmice pred 17.000 gledalaca, nije ni blizu ovoga. Ne može da se poredi. Ovako nešto nikada pre nisam iskusio".

Da li si naučio neku pesmu Grobara?

"Neeee... Ali voleo bih da naučim onu koju pevamo posle svake utakmice".

"Volim ga... k'o oka dva"?

"Trebalo bi da je lako. Moram da naučim bar nju!"

Pa, šta radiš dok saigrači pevaju?

"Bilo bi nepoštovanje da samo pomeram usta, ne pevajući ništa. Tako da samo stojim, uživam u tim lepim trenucima".

Crno-belima već od 2. januara i gostovanja Ritasu predstoji Top 16 faza Evrokupa. Nastaviće da igraju u ritmu sreda-subota, što prema rečima Andree Trinkijerija predstavlja veliki mentalni izazov za ekipu.

"Zaista nije lako, jer su ABA liga i Evrokup potpuno drugačija takmičenja. Srećete se sa timovima koji gaje različite stilove. Zato je koncentracija najvažnija. Da uvek uspemo da se prilagodimo i budemo spremni za različit tip utakmice", ističe Bandža.

Tvoj najstariji brat, Amara, član je Monaka?

"Igraće protiv nas, 15. januara. Bio je povređen tri meseca, ali trebalo bi da bude spreman do naše utakmice".

Neće biti prvi put da igrate jedan protiv drugog?

"Već je bilo 10-11 takvih utakmica za četiri sezone u francuskoj ligi. Čak i u plej-ofu. On igra 'četvorku', pa u situacijama kada se ja podignem sa 'trojke', igramo direktno jedan protiv drugog. Znam šta on voli da uradi na terenu, on zna šta volim ja, tako da uvek bude zabavno. On je veći i jači, ja sam brži, ha-ha".

Kako ste počeli?

"Moja porodica je živela u Parizu, a kada sam se ja rodio, preselili smo se u predgrađe, u Serži. Tamo imate terene sa rukometnim golovima, a sa strana su koševi. Kada smo hteli da igramo fudbal, stariji momci nas nisu puštali, a pošto smo želeli da radimo nešto, pomerali smo se na košarku. Tako sam počeo".

Preostala dva brata su takođe košarkaši...

"Da, mislim da sada igraju treću francusku ligu".

Vi ste rođeni u Francuskoj, a roditelji u Maliju...

"Bio sam tamo tri ili četiri puta, poslednji put pre skoro 10 godina. Leta uvek koristim da individualno treniram, tako da nemam vremena da idem u Mali, ali govorim sebi da moram to da radim češće. I dalje tamo imam familiju".

Kada odeš, da li se osećaš kao kod kuće ili kao stranac?

"Kao kod kuće! Mada nam ujaci i tetke uvek kažu da smo 'Francuščići' ('Frenchies'). Njihov jezik se zove bombara, nema veze sa francuskim. Ali, francuski je prvi strani jezik koji deca uče u školama".

Ko je najpoznatiji košarkaš iz Malija?

"Ima jedan momak. Draftovan je ove godine, mislim da je u Orlandu... Ne znam njegovo ime".

Mo Bamba?

"Mislim da je on! Nemamo naročitu košarkašku tradiciju. Čak mislim da je naš najpoznatiji igrač moj brat, Amara".

Kako je Mali prošao u kvalifikacijama za Svetski kup?

"Nisu se plasirali... Igrao je jedan od moje braće, Mamadu. Šteta, ali mislim da je put do SP vrlo komplikovan. Šta da kažemo kad se nije plasirala ni Slovenija, evropski šampion!"

Da li si se nekad oprobao u reprezentaciji?

"Zvali su me i Francuska i Mali. Mogao sam da igram za Francusku već kao junior, posle i za seniorski 'B' tim, ali nisam se odazvao. Verovatno sam pogrešio. Tada mi je bilo draže da ostanem kući i treniram".

Likom mnogo podsećaš na majku.

"Svi mi to kažu".

Kakva je bila njena uloga u tvom odrastanju?

"Moj brat je igrao za Le Man kada sam bio baš mlad. Imao sam 11 godina i trebalo je da se preselim kod njega, ali ona nije htela da me pusti. Rekla je da sam još mali i da nisam dobar u školi. Posle toga sam promenio ponašanje, pokušao sam da budem bolji i sledeće godine mi je dozvolila da odem. Ona je moj najveći navijač, ima moj dres iz svakog kluba u kome sam igrao. Sada je u Maliju, pa kada se vrati u Evropu i kada ovde malo otopli, planiram da je dovedem da pogleda neku utakmicu. U Francuskoj me je gledala mnogo puta, mislim da će joj ovo biti potpuno drugi doživljaj".

L E K S I K O N

Muzika... "Hip hop. I francuski i američki. Čuo sam i neke srpske pesme koje zvuče dosta dobro, mada ne razumem o čemu govore".

Omiljeno mesto u Beogradu, na otvorenom... "Tvrđava (Kalemegdan - prim.aut), ali to je uglavnom to. Ne krećem se toliko napolju".

Najbolji prijatelji... "Moji saigrači, naravno! Nisam ovde napravio neka velika prijateljstva, jer ili treniram, ili sam kod kuće, eventualno u šoping molu. Ne upoznajem mnogo novih ljudi".

Izlasci... "Nisam tip koji voli žurke. Za godinu dana ovde, mislim da nisam izašao u klubove više od pet puta".

TV... "Uglavnom gledam sport, a preko Netflixa filmove i serije. Poslednja koju sam odgledao u celini je 'Spartakus'. Često se prevarim tako što počnem da gledam dve ili tri serije istovremeno, pa ne završim nijednu. Ne volim rijaliti programe".

Omiljeni timovi/igrači... "Lebron i Durent. Oni su jedini zbog kojih bi ostao budan noću. Ustvari volim i Janisa. U Evroligi navijam za Real Madrid, verovatno zato što volim njihov fudbalski klub".

Omiljeni sportista... "Veliki sam Ronaldov fan. Zbog njega sam godinama redovno pratio špansku ligu. Sada pratim Juventus, mada ne toliko kao Real. Ligu šampiona gledam uvek".