Na Čairu je gostovao Partizan. Naizgled, utakmica kao svaka druga. Taj 30. septembar 2018, ipak, za jednog fudbalera "parnog valjka" bio je emotivno najteži u karijeri.

2:2!

Borivije Ristić je nemoćno širio ruke ka pomoćniku…

S druge strane - eksplozija emocija! Dirljiv trenutak kada je sve "puklo" i poruka za malog Dušana Todorovića: "Počivaj u miru, Duki moj". Neko je zapisao da baš Nemanja bude strelac. 

A, bilo je pitanje da li "Nema" uopšte ima snage da odigra derbi, jer je po dolasku u Niš saznao da je njegov mali prijatelj u Italiji izgubio bitku sa opakom bolešću. Miletić je stisnuo zube i iz inata prema surovoj sudbini izašao na teren niškog stadiona. Za svog druga. Sve dalje je priča koja se neće zaboraviti…

"Bilo je dosta utakmica za pamćenje… Ipak, izdvojio bih taj meč u Nišu protiv Radničkog. Sve je bilo pod velikim emotivnim nabojem, vrlo teško. Sećam se kada su mi javili da je Dule preminuo, bio sam u slomljen. Razmišljao sam da li da igram uopšte, emotivno sam bio iscrpljen. Čak su me i treneri pitali da li sam siguran da mogu. Odigrao sam upravo zbog Duleta, nismo dobili, ali sam postigao gol i posvetio ga mom drugu."

Bila je to godina koju će fudbaler Partizana pamtiti i po ličnim uspesima. Postao je deo najboljeg tima Superlige, bio jedini reprezentativac iz redova crno-belih u Ligi nacija, osvojio je Kup sa "parnim valjkom", stekao poseban status kod navijača Partizana…

"Ne bih se bunio da mi 2019. bude kao 2018, ali što se tiče ličnih uspeha. Bila je to godina u kojoj sam izabran u idealan tim Superlige, postigao sam nekoliko golova, dobio sam poziv u reprezentaciju, debitovao za nacionalni tim. Individualno sam zadovoljan i zbog navedenih razloga ću je pamtiti do kraja života. Ali, karijeru fudbalera čine timski uspesi, a kada igrate za veliki klub kao što je Partizan, onda težite da osvojite sve. Osvojili smo Kup, međutim svi smo svesni da on ne ispunjava ambicije i da nismo bili pravi."

Za kratko vreme, pre svega zalaganjem i dobrim partijama, Miletić ne samo da je stekao ogromno poverenje kod navijača Partizana, već je postao jedan od omiljenih igrača. Neretko se s tribina stadiona u Humskoj ulici moglo čuti skandiranje "ćelavi, ćelavi", posvećeno upravo Partizanovom defanzivcu.

"Čitam komentare navijača Partizana na portalima, po društvenim mrežama i stvarno se lepo osećam. To je još nešto po čemu ću pamtiti 2018", počeo je Miletić.

"Za godinu i po dana ne znam da sam video dva-tri komentara u kojima me vređaju. Samokritičan sam i znam kada igram dobro i kada igram loše. Slično je bilo i u Vesterlou, tamo su me za kratko vreme navijači zavoleli i takođe su skandirali moje ime. Ali, ovo u Humskoj ne može da se poredi s tim. Kada su navijači Partizana prvi put počeli da skandiraju moje ime, osetio sam posebne emocije, nešto neopisivo. Nisam od onih koji će da se ulizuju publici. Karakterno sam vrlo borben i ostavio bih srce na terenu. Navijači to prepoznaju, zbog toga imam i kredita kod njih kada pogrešim."

Zar to nije smisao?

"To je motiv više… Osetim na utakmici da ne mogu, da mi ponestaje snage i onda čujem podršku s tribina. Čuješ da s tribina grmi tvoje ime. Tu barijere prestaju, umor nestaje, nema onoga koga tako nešto ne može da pokrene da ponudi i poslednji atom snage." 

Ipak, i Miletića boli razjedinjenost navijača Partizana.

"Mnogo mi je teško što su navijači podeljeni. Da ne ulazimo u razloge zbog čega je tako, ali sam svestan da bi nam bilo mnogo lakše da su svi zajedno. Znam kako je bilo protiv Jang Bojsa, kada se lomila utakmica. To je kao da nam u igru uđe još jedan igrač, nadljudsku snagu dobijemo."

Poslednji "večiti derbi" je još jedna od utakmica koju će večno pamtiti.

"Pokidali smo tu utakmicu, odigrali smo fenomenalno i posle 45 minuta trebalo je da bude 3:0 za nas. Morali smo i zaslužili smo da dobijemo. Bilo mi je baš teško, nisam oka sklopio cele noći. Pitao sam se zašto se nama sve to dešava i zašto je na onakav način moralo da se odluči. Bilo mi je krivo kao da smo izgubili 3:0. Podršku smo dobili sa svih strana, klub nam je i pored remija uplatio premije, ali ništa nije moglo da me uteši. Jednostavno bili smo bolji i nismo zaslužili da pobedu izgubimo na onakav način."

Miletić se seća atmosfere koja je vladala pred duel sa Zvezdom i postavljanja Partizana u inferioran položaj.

"Svi su pričali da će da nas unište, da ćemo da doživimo katastrofu. Danima se postavljalo pitanje da li ćemo da primimo pet, četiri ili tri komada. Na kraju smo videli, mi smo tugovali zbog izgubljena dva boda, a igrači Zvezde ispred severa slavili osvajanje jednog. To sve govori."

REPREZENTACIJA

Poziv u reprezentaciju Srbije stigao je kao kruna odličnih partija za crno-bele.

"Velika želja mi je bila da obučem dres reprezentacije i uvek sam se pitao da li će mi se ispuniti. Na moju radost – jeste. Na meni je sada da svaki put skrenem pažnju selektora i da moje mesto u nacionalnom timu ne ispustim još dugo."

Farbanje jaja u domu fudbalera Partizana

Miletić se već bio spakovao i otišao u rodni Lešak na Kosovu, kada je saznao da je naknadno uvršten na spisak selektora Mladena Krstajića. Priseća se tog događaja…

"Imali smo pauzu i dobili smo tri dana slobodno. Nisam bio kod svojih na Kosovu sigurno četiri meseca. Odlučio sam da odem sa devojkom, stigao sam oko 18 sati. Mama je spremila ručak, seli smo da jedemo i nakon pola sata pozvao me je direktor Vazura i obavestio me da sam dobio naknadni poziv od selektora Mladena Krstajića. Nisam bio siguran, nisam mu u prvi mah verovao. Rekao mi je da moram do 12 sutradan da se javim. Tako se i završio naš razgovor. Nije prošlo ni deset minuta kada me je pozvao selektor i ponovio ono što mi je pre toga preneo Vazura."

Nenadano, poseta roditeljima je bila brzo završena.

"I on mi je rekao da moram da se vratim sutra do 12. Odgovorio sam mu da je to najmanji problem. Sećam se da je mama bila srećna, ali i da joj bilo krivo što moram brzo da se vratim. Nazdravili smo i isto veče sam krenuo ka Staroj Pazovi."

U Staroj Pazovi ga je dočekala srdačna dobrodošlica od starosedeoca i Miletić ne krije da mu je takav odnos puno pomogao da se lako prilagodi.

"Svi su mi maksimalno pomogli, počevši od Nemanje Matića, Blekija Milenkovića, Mitrovića… Milan Rodić iz Crvene zvezde mi je odmah pritekao u pomoć, stvarno mi je značilo. Dok nisam stigao u Pazovu, sve mi je bilo nestvarno, nisam verovao. Došao sam k sebi kada sam ušao u sobu i video opremu reprezentacije. Mogao sam istog trenutka da umrem. Bilo mi je toliko lepo… Partizan, reprezentacija. Ali verujem da je to tek početak."

Aleksandar Mitrović je u jednom intervjuu Miletića nazvao "pravom micom", misleći na miroljubiv i povučen karakter fudbalera Parttizana.

"Hvala Mitru. Gledao sam Biljaninu emisiju kada je to izjavio i bilo mi je drago. Ne volim da se ističem kada dođem u novu sredinu. Radim, koncentrisan sam na obaveze i pokušavam da sa svima budem u dobrim odnosima. Povučen sam. Ali, u reprezentaciji su me stvarno izuzetno prihvatili. To je veliko iskustvo, kao da sam trenirao u Mančesteru, a ne u reprezentaciji. Imamo vrsne, odlične igrače."

KOSOVO - LEŠAK

Odrastao je na severu Kosova, u specifičnim i vrlo napetim uslovima.

"Zbog ratnih okolnost i svega što se dešavalo – nije bilo lako odrastati u Lešku. Išao sam svaki dan u Mitrovicu u školu. Mama i ja smo ujutru ustajali u pet, ja u školu, a ona na posao. Zbog toga ni danas ne mogu dugo da spavam, već u osam sam na nogama. Dođem iz škole oko 14 časova, bacim ranac i uzmem opremu za trening. U 14.30 uđem u bus za Rašku i pravac u klub. Kada dođem u 19 sati nemam snage ni za šta. Ubijala su me putovanja i prelasci granica. I školu sam malo zapostavio. Posle sam se vratio iz Raške u Lešak, gde smo imali omladinsku selekciju i igrali smo Prvu ligu Srbije. Ko se snašao -snašao se, ko nije – morao je da ostane na Kosovu i da radi nešto drugo."

Fudbalsku karijeru počeo je da gradi i uz pomoć roditelja, koji su prepoznali dečakovu ljubav prema lopti. Pomogli su koliko su mogli i Nemanja im to nikada neće zaboraviti.

"Moji su znali koliko volim fudbal. Dizali su i kredite da bi mi pomogli. Otišao sam u Slogu iz Kraljeva i tamo ostao šest godina. Tako sam izgradio ime i počele su da stižu ponude. Otišao sam u Borac iz Čačka, pa Vojvodinu, Vesterlo, Partizan… Bio sam mlad, imao sam snage, ali bilo je baš teško."

Nemanju će večno u sećanjima ostati urezan, kao deo odrastanja na Kosovu, Martovski pogrom 2004.

"Sećam se tog 17. marta 2004. Bio sam u Mitrovici u školi, bili smo pod sirenama. Učio sam za saobraćajnog tehničara i u odeljenju su svi bili muškarci, nas 25. Svi do jednog smo išli do Mosta na Ibru. Vratimo se u učionicu, nagutali se suzavca, krvavi… Problem je bio i prevoz, uvek je nešto bilo blokirano. Mene nikada nije bio strah, ali sam se bojao za mamu. To mi je nekako najteže padalo, jer je ona u bolnici radila treće smene. A bolnica se nalazila prva na udaru, Albanci su gledali na nju. Tata je ko zna koliko puta išao po nju, preko barikada, brda. Čak smo je nagovarali da ne ide na posao. Tamo je već 15 godina napeto i ne znam da li će se ikada to promeniti."

Svaki odlazak na Kosovo za Miletića predstavlja i susret sa "najboljom kuhinjom", pre svega bakinom.

"Mamina i babina kuhinja su najbolje. Sve domaće! Ovde mi je preko glave piletine, ćuretine… Kada odem na Kosovo samo mi se jede boranija, grašak, kuvana domaća jela. Šta god da mi spreme – meni je lepo. Baba je ceo život s nama i kada nam je bilo najteže, kada smo bilo bez novca, ona je znala da se snađe. Imala je svoj štek i davala mi za trening. Hvala joj na svemu, ona je broj jedan u mom životu."

Božić će i ove godine proslaviti u Lešku.

"Nikada nijedan nisam propustio da proslavim sa porodicom. Moja ulica je velika, ima više od 15 porodica i najviše volim kada krenemo svi zajedno u šumu da sečemo badnjake. To je prilika da se svi vidimo, da se družimo, ispričamo. Svako nešto ponese u šumu i kada isečemo badnjak, onda ostanemo da se družimo. Posle odemo do crkve… Badnji dan i Božić su mi prelepi. Pobožan sam i osećam se divno. Kada odem u crkvu i kada izađem iz nje osećam se kao da sam se preporodio. E, tako je isto i kada odem dole." 

Folklor, karate, košarka…

"Iskreno da kažem, trenirao sam dosta toga. Karate do srednje škole, išao sam i na takmičenja, osvajao nagrade. Voleo sam folklor, bilo mi je glupo da ne znam da igram, sada sam naučio. Trenirao sam i basket. Ne znam da pevam, ali volim i to najviše dok vozim. Pustim muziku i onda zapevam. Kod oca, koji je muzičar, radio u kolima je uvek ugašen. Kaže da mu je muzike preko glave."

Miletić priznaje da će pre da odgleda NBA utakmicu nego fudbalsku.

"Ponekada gledam fudbal, ne mogu sve. Više volim da gledam NBA. Međutim, gledao sam Boka – River i tu sam vide nešto posebno, dušu fudbala. Moja devojka retko gleda fudbal, samo kada ja igram. To veče sam obratio pažnju i video je kako je udubljena u utakmicu kao u neki film. Nisam mogao da verujem da tako prati fudbalski meč. Tada mi je bilo jasno da je to nešto posebno, jedan od najvećih derbija sveta."

Poruka za Božić…

"Najbitnije da budemo živi i zdravi. Samo to pričam i samo se tome molim. Kako je Bog zacrtao, tako će da bude. Posle Duleta sve gledam na drugi način. U život nema mesta nerviranju. Postoje mnogo teže stvari od poraza. To je život. Važno je da gledamo samo napred. Mi ćemo da uradimo sve što je do nas…", poželeo je Nemanja R. Miletić.