Šta sam naučila na (povratničkom) koncertu Korni grupe

"Na sceni mora da se gine", izjavio je Dado Topić uoči povratničkog koncerta Korni grupe. I onda su matorci izginuli! Pročitajte utiske sa koncerta muzičkih velemajstora.

8
A- A A+
Korni grupa Foto: MONDO

/tekst: Milica Mančić, novinar i prevodilac/

Povratnički koncert Korni grupe održan u četvrtak pred punom salom beogradskog Centra "Sava" je, pored fenomenalne zabave za ljude koji su bili mladi ili čak mali u vreme kada su pesme "Ne tako običan život", "Jedna žena", "Etida" ili "Trla baba lan" bile hitovi, pokazao da zvezde nikada ne blede. I da majstori ostaju majstori.

Za sve kojima je dvočasovni nastup jednog od legendarnih jugoslovenskih bendova bio vožnja toboganom kroz vreme u kojem je rok muzika do slušalaca najčešće dopirala preko radija, koncert je, pretpostavljam, bio sve što su od njega mogli poželeti.

Na bini su se, uprkos raznim oprečnim najavama, pojavila sva trojica članova Korni grupe koji su još među nama. Kada to kažem, moram da napomenem da ne pamtim koji je koncert, a naročito koju je pedesetogodišnjicu nečijeg rada, pratilo toliko pehova.

Najverniji fanovi ponadali su se da će još jednom u Beogradu uspeti da čuju Zlatka Pejakovića. No, čini se da su i dalje veoma snažni isti oni razlozi koji su ga i dosad sprečavali da dođe u srpsku prestonicu. Ali, to najbolje može da objasni sam Pejaković. Ubrzo se saznalo da će Korni grupa nastupiti bez Zlatka, koji je između 1972. i 1974. otpevao "Moju generaciju", pesmu koja je Jugoslaviju predstavljala na Eurosongu, ali i "Ne tako običan život", "Magičnu ruku", "Put za istok" i druge, od kojih su neke kasnije doživele i nove verzije, u izvođenju Električnog orgazma, ili pak Aleksandra Loknera (inače najpoznatijeg kao člana Instruktora, a zapravo verovatno našeg najboljeg živog klavijaturiste).

Da se vratim na temu teksta - šta sam naučila. Odmah ću se ograditi i reći da su tvrdokornim (die-hard) fanovima Korni grupe, koji su verovatno bliži generaciji mojih roditelja nego meni, mnoge od tih stvari odavno poznate. Njima je ovaj tekst namenjen tek kao podsećanje, ili prikaz kako sve to deluje jednoj osobi koja se rodila kada je Korni grupa prestala da postoji.

Najpre, naučila sam da čuvene bendove, ako vam se ukaže prilika, treba poslušati tad kad vam se ukaže prilika. Ne bih ni znala kakvu majstoriju bih propustila da nisam otišla. Ne bih videla kako jedan gitarista, za koga (možda subjektivno) smatram da je najbolji na prostoru bivše Juge (mada me teši to što nimalo nisam usamljena u tom mišljenju) drži "na okupu" ceo ovaj bend, uključujuči i niz pevača koji su se smenjivali na sceni centra Sava, pa čak i prateće vokale. Kao da je iz te gitare izlazila neka energija koja struji binom, obasjava i muzičare i pozornicu i sav vazduh koji ispunjava salu, dižući sve zajedno na neki viši nivo. Naravno, ovde ne govorim o rasveti. Reč je o Josipu Bočeku, koga su još 1978. - u vreme kada sam čak i ja bila baš mala - u štampi već nazivali "herojem gitare". To je u "Džuboksu" zapisao Đorđe M. Vojinović, jednim vrlo veštim uvodom u intervju sa Bočekom (intervju koji, kao ni sâm gitarista, ne otkriva mnogo o njemu, izuzev neizmerne ljubavi prema muzici):

"Moja generacija se klela u gitarsko umeće Josipa Bočeka. Ustvari, čak i danas uz Mihajlovića, Božića, Bregovića, Jelića, Stefanovskog i ostale proslavljene majstore gitare, Boček i nadalje ostaje van svih kategorija. Zašto? Možda pravi odgovor treba tražiti u tome što je Josipov značaj za nas isključivo muzički", napisao je Vojinović.

Naučila sam koliko su harmonijski složene pesme Korni grupe, pune iznenađenja i obrta, te da zahtevaju vrhunske umetnike na svakom instrumentu. Ekipa muzičara koja je iznela koncert - uz Kornelija Kovača i Josipa Bočeka to su bili Aleksandar Miletić (klavijature), Ratko Ljubičić (bubnjevi), Peđa Milanović (bas gitara), članovi nekadašnje grupe Peti element kao prateći vokali i petorica pevača koji su se smenjivali za mikrofonom. Lako bi ovde bilo napisati da "ne znam ko je bio bolji", ali znam da je meni lično najbolji bio Dado Topić, jednostavno zato što sam se toliko uželela da ga gledam na bini.

Ogromno iznenađenje za mene (oprostite mi ako sad pokazujem neznanje ili vam otkrivam toplu vodu:) bio je Zoran Šandorov, koji je zvučao kao da su pesme koje je izvodio upravo za njega napisane. Atmosferu je najviše podigao Dejan Cukić, koji je takođe pokazao da vokalima može da se nosi, pa i u nekim slučajevima da prevaziđe prethodnu dvojicu, a da je kao šoumen, plesač, zabavljač - neprikosnoven. Eto, još jedno otkriće: otkrila sam da na ovom koncertu nisam imala ama baš ništa da zamerim Dejanu Cukiću, iako ono što on snima poslednjih godina, što kažu Englezi, nije moja šolja čaja. Isto mogu reći i za Gorana Šepu - Galeta, pevača Kerbera, čiji vokalni talenat bi bilo suludo sporiti. I u njegovom izvođenju pesme Korni grupe zvučale su kako treba, u skladu sa tradicijom, a opet nekako sveže. Sve od sebe dao je i mladi Dušan Svilar, mada se na trenutke činilo da je nad njegov talenat malčice uzdrmala trema. Sve su to "utegli", doterali i izvukli sjajni prateći vokali i do kraja pesme je i Svilar uspeo da trijumfuje.

Eto, i to je jedna stvar koju sam, ako ne naučila, onda utvrdila one hladne noći kad su se pogasila svetla u velikoj dvorani centra Sava i upalili reflektori na pozornici: nebitno je ko nešto radi, niti kakve su moje predrasude, bitno je samo šta se radi, i kako se radi. A momci su stvarno uradili sjajnu stvar.

Zaorili su se hitovi kao što su "Devojčice mala", "Prvo svetlo u kući broj 4", "Glas sa obale boja", "Put za istok", "Ivo Lola" (za koju, iskreno, nisam očekivala da će biti izvedena), zatim "Bube", "Čovek i pas" i niz drugih. Pored pesama Korni grupe, na repertoaru su se našli i Bočekov "Dinamit", koji je, ako je verovati komentarima na kanalu YouTube, najbolji jugoslovenski instrumental svih vremena, ali i pesme Generacije 5 koje je komponovao Kovač: čuvena stvar "Ti samo budi dovoljno daleko", te "Pseto".

Različiti gosti u ulozi vodećeg vokala sa velikom lakoćom su oživeli presek himni progresivnog roka i džez balade nastale u rasponu od dvadesetak godina, koliko je bend, sa prekidima, postojao.

Izvor: Tanjug

Zapravo grupa se raspala 1974, ali su se na kratko ponovo okupili na koncertu na zagrebačkoj Šalati 1987. Kornelije Kovač je, po sopstvenom priznanju, bio veoma razočaran prijemom publike:

"I tada u Zagrebu su nas, kao koju deceniju ranije u Beogradu, samo belo gledali. Tada sam shvatio da ne treba da nastavimo".

Srećom, 50 godina nakon nastanka i 32 godine nakon onog što je Kovač možda upamtio kao debakl, ali što meni na YouTube snimku deluje kao majstorski izveden nastup, Korna grupa se vratila na scenu uz pomoć Gorana Šepe-Galeta, Dejana Cukića, Zorana Šandorova i Dušana Svilara, koji su zavidnim glasovnim mogućnostima najavili veliko finale koncerta u kojem se grupi na sceni pridružio jedan od njenih originalnih pevača, Dado Topić.

On je na oduševljenje publike otpevao pesme "Jedna žena" (po sopstvenom priznanju, svoju omiljenu) i "Etida".

"Daaa-do, Daaa-do", pljeskale su oduševljeno vremešne gospođe, a i mi mlađe, svi kolektivno transportovani u neko davno, srećnije vreme. Prvi bis bio je rezervisan za Topićev duet sa Cukićem u numeri "Trla baba lan".

Na kraju koncerta svi protagonisti ovog prvorazrednog muzičkog događaja zajedno sa publikom otpevali su veliki hit Korni grupe - "Moja generacija", a onda je Dado Topić zakazao sledeći susret "kroz još 50 godina".

Ta izjava ostavila mi je knedlu u grlu i pomalo gorak ukus u ustima. Jer, u međuvremenu su i Korni grupu, a i ovaj svet, napustili i jedan od pevača, beogradska legenda Dušan Prelević (2007), bubnjar Vladimir Furduj - Furda (2015) i, baš dok su trajale probe za ovaj koncert, basista Bojan Hreljac (2018).

"Da li je moguće da poslednji put gledam ove ljude na okupu na bini", pitao je sumnjičavi glas u mojoj glavi i istovremeno odgovarao, ustvari, setno šapnuo: "Moguće je".

Publika je ovacijama ispratila Korni grupu i njihove goste sa scene "Sava centra".

A Kornelije Kovač? Šta sam o njemu naučila? Naučila sam kako se dostojanstveno nose godine. Naučila sam kako se skromno zauzme pozicija u uglu bine i svetlost reflektora prepusti kolegama, tako da svako od njih može da zablista. Naučila sam da nikad nije kasno da radiš ono što želiš i da svoju zamisao sprovedeš u delo. A sproveo ju je, uprkos svim nedaćama koje su ovaj koncert pratile otkad je najavljen: Najpre je očekivano da će pevati Zlatko Pejaković, pa je to demantovano. Onda je za termin koncerta odabran 30. novembar. Koncert je, međutim odložen za dva meseca, odnosno 31. januar. To i nije toliko iznenađenje ako znate koliki je Kovač perfekcionista i koliko su vremena svi koji su nastupili zasigurno proveli na probama kako bi, kada izađu na binu, sve zvučalo besprekorno. Ipak, mnogi su počeli da sumnjaju da li će koncert uopšte biti održan.

Iako je Hreljac bio teško bolestan još pre nego što su pripreme za koncert počele, bilo je planirano da će nastupiti makar na kratko, kao gost. Nažalost, nije to dočekao, zdravlje ga je izdalo, reklo bi se, u poslednjem trenutku. I baš kada je delovalo da je to poslednji peh i da više ništa ne može poći naopako, objavljeno je da je sad Dado Topić bolestan i da je njegovo učešće pod znakom pitanja, odnosno da će se pojaviti "ukoliko mu to zdravlje bude dozvolilo".

Na oduševljenje svih, iako pomalo bled, Dado je izašao na scenu. To da ga je u poslednje vreme mučio grip ili neka slična boljka, nije se moglo primetiti ni u čemu drugom: besprekorno obučen u crni plašt, sa frizurom koja mu je poslednjih godina zaštitni znak, pevao je iz dubine duše i dotakao svaku dušu u publici. Stoga čestitke Korneliju Kovaču na istrajnosti i izdržljivosti i na tome što je u 77. godini uspeo da ovakvu ekipu sastavi, održi na okupu, i bez greške izgura nastup sačinjen od niza malih remek-dela koja ne mogu s lakoćom da odsviraju ni najveći virtuozi.

Ipak, iz publike se činilo da njima sve to ide lako, kao da nikada nisu ni prestajali da vežbaju po sedam, osam sati dnevno. Korni grupa je ovim koncertom potvrdila ono što je pre nekoliko godina u odličnom intervjuu za NIN (koji vam toplo preporučujem ako ga niste već čitali) rekao Dado Topić: "Na sceni mora da se gine".

Povezano

Sve vesti