Knjiga "O čemu razmišlja moje dete" (What’s My Child Thinking) nudi pregled više od 100 svakodnevnih situacija u kojima se mogu naći roditelji dece stare od dve do sedam godina. Autorka Tanit Keri otkriva i nekoliko načina kako da naučite dete lepom ponašanju.

Želim to sada!

Kada izvadite sladole iz zamrzivača, obično kažete detetu da će moći da jede za pet minuta, dok se malo odledi.

Ono će vam reći: "Želim ga sada". Vama nije jasno zašto ne može da sačeka samo pet minuta, a dete misli: "Sladoled je tu. Zašto ne mogu sada da ga jedem?".

Čekanje je teško za decu. Za odlaganje zadovoljstva zadužen je deo mozga koji još uvek nije sasvim razvijen kod dece, tj. razvija se između treće i pete godine.

Najbolje što možete da uradite u ovoj situaciji je da preusmerite detetovu pažnju na nešto drugo, za tih pet minuta. Pozovite dete da vidi šta radi pas/mačka ili uključite tajmer i postavite mu izazov – koliko kockica može da poređa za tim pet minuta, recimo. I recite mu da će onda sladoled biti spreman za jelo.

Time ćete detetu dati jasniju smernicu koliko treba da čeka i delovaće kao da ono ima kontrolu nad tim.

Ne, ne, ne!

Ušli ste u prodavnicu, a vaše dete plače i histeriše. To je prilično stresno za vas i uopšte vam nije jasno zašto to radi, a dete misli: "Ne znam kako drugačije da kažem 'želim ovde da ostanem da se igram'", tvrdi autorka knjige.

Ukoliko je vaše dete mlađe od četiri godine, taj nerazvijeni deo mozga je kriv za to što dete ne zna kako da se nosi sa osećajem frustriranosti.

Kada je dete ljuto, aktivira se deo mozga koji se naziva amigdala, a koji je programiran da reaguje na opasnost. Zbog toga se u dečjem telu i mozgu povećava nivo hormona stresa. U ovoj situaciji nema svrhe da vičete, niti da pokušavate da urazumite dete, jer neće čuti šta imate da mu kažete.

Umesto toga, fokusirajte se na svoj odgovor i zapamtite da dete to ne radi sa nekom namerom, već ne zna da izrazi svoja osećanja rečima. Ostanite u blizini, ali nemojte da se obraćate detetu, ne vičite i ne uspostavljajte kontakt očima, savetuje autorka.

To bi trebalo da navede dete da se umiri, a onda mu pomozite da verbalizuje svoja osećanja.

Ujeo/la sam ga!

Nije retkost da dete nekoga ujede u vrtiću, koliko god da je roditeljima neprijatno zbog toga.

Ako vaše dete nekoga ujede, nema sumnje da ćete pomisliti: "Zbog ovoga sada delujem kao užasan roditelj", a dete će misliti: "Znam da kada ujedem, dobijem veliku reakciju".

U uzrastu od dve-tri godine, dete može da ujeda druge iz različitih razloga – da se oslobodi frustracije, da se zaštiti u "svađi" oko igračke ili zato što se oseća ugroženo. U svakom slučaju, deca ujedaju u nekim situacijama jer mozak još nije dovoljno razvijen da bi umeli nekako drugačije da odreaguju.

Autorka kaže da ćete vikanjem dete samo izložiti dodatnom stresu, a umesto toga savetuje da detetu jasno kažete da je takvo ponašanje neprihvatljivo. "Ne, to nije lepo. Možeš da bude ljut/a, ali ne smeš nikoga ujedaš ili udaraš".

Takođe, savetuje da nakon takvog incidenta sa detetom porazgovarate o tome šta je moglo drugačije da uradi. Tako će vremenom naučiti da razumom nadvlada impulsivno ponašanje.

To je moje!

Vaše dete odbija da deli igračku sa drugarom, uprkos tome što ga učite drugačije.

Vaše dete misli: "Ovo je moja kuća i sve ovde pripada meni".

Studije pokazuju da su deca manje sklona da dele stvari sa drugima ako im kažete da moraju. Nemojte da uzmete detetu igračku kao kaznu jer će ono postati još posesivnije. Predložite detetu da usreći drugara tako što će mu dati da se igra igračkom, a svom detetu odvucite pažnju nekom drugom igračkom.

Još jedno od rešenja je da, pre nego što dođu drugari na igranje, predložite detetu da zajedno sklonite igračke koje ne želi da druga deca diraju.