Top 11, Radmilo Mihajlović: Potrebni su Šajber i Arkan

Radmilo Mihajlović u razgovoru sa kolumnistom MONDA o čuvenom "Šajberovom kolu", kako je i zbog čega izabrao zagrebački Dinamo a ne Zvezdu za koju navija, zašto po lošem pamti Jupa Hajnkesa i Ivicu Osima... Izabrao je i svojih TOP 11.

Top 11, Radmilo Mihajlović: Potrebni su Šajber i Arkan Foto: MN Press/arhiva

Dok je bio u Željezničaru, želeo je po svaku cenu u Crvenu zvezdu. Završio je u Dinamu iz Zagreba.  Dok je tresao mreže u dresu ’modrih’, razmišljao je isključivo o Seriji A. Otišao je u Bundesligu. Posle je iz Šalkea hteo u Japan, ali je potpisao za Ajntraht iz Frankfurta.

Čovek bi rekao da u karijeri Radmila Mihajlovića ništa nije teklo željenim tokom. Greška. Velika greška.

U godini kada su Nemci postali prvaci sveta, on je bio vođa navale nemačkog šampiona. Pre toga, ljubimac Grbavice i Maksimira. Ne toliko Ivice Osima koji je imao druge favorite za mesto u špicu jugoslovenske reprezentacije.

Željo, Dinamo, Bajern, Šalke, Ajntraht. Plus šest nastupa za državni tim (SSSR 0:1, SR Nemačka 1:1, Švajcarska 2:0, Grčka 4:1 i Engleska 1:2).

Sasvim dovoljno za učešće u rubrici TOP 11.

Sastavljamo idealan tim od saigrača ubojitog napadača iz Foče. Ni lako ni jednostavno. Naročito zbog propozicija. Iz svakog kluba za koji je igrao, mora bar po jedan igrač. A iz reprezentacije sme - samo jedan.

Foto: Nebojša Petrović/MONDO



ŽELJEZNIČAR (1983 - 1988)

Krenimo redom. Od sezone kada je kod Ivice Osima osetio draž seniorskog fudbala.

"Debitovao sam protiv Osijeka 1983. godine. Tih pet sezona na Grbavici je najlepši period u mom životu. Strašna generacija, jedna od najboljih u istoriji Želje. Imali smo fantastičnu hemiju u ekipi, družili smo se, izlazili, delili sve što smo imali. Dešavalo se čak da 'šetamo' i iste devojke, nije bilo ljubomore".

Malo je nedostajalo da svoju prvu sezonu u profesionalnom fudbalu obeleži osvajanjem titule šampiona Jugoslavije:

"Vodila se žestoka borba do poslednjeg kola. Zvezda je prva prošla kroz cilj, ali je imala samo dva boda više od nas, Partizana i Rijeke. Neverovatan rasplet prvenstva. Platili smo ceh neiskustvu i nesposobnosti nekih ljudi unutar Upravnog odbora. Prosto su nam usadili gubitnički mentalitet. Bili smo kadri da u svaku utakmicu uđemo sa imperativom pobede, ali se često dešavalo da na gostovanja odlazimo sa ciljem da odigramo nerešeno. Recimo, u Beogradu smo uvek išli na nulu. Zašto?! Ja sam to naučio u Bundesligi, za koji god tim da igraš, nikada ne praviš strategiju na remi. Uvek ideš na pobedu, pa ako bude nerešeno, dobar je i bod".

Samo godinu dana kasnije, totalni bum sarajevskog fudbala. Sarajevo postaje šampion, a Željezničar u furioznom stilu stiže nadomak finala Kupa UEFA:

"Zvuči nepojmljivo da su komšije drugu titulu u klupskoj istoriji osvojile bez pomoći Safeta Sušića. Bili su veoma jaki, Jakov i Musemija u špicu (Jakovljević i Musemić, op. aut), Pašić levo, Janjoš desno, Milak, Kapetanović, Radeljaš... Ozbiljna ekipa. Nama iz ’plavog’ dela Sarajeva nije smetalo što je titula stigla na Koševo. Čak smo im pomogli spektakularnim remijem protiv Hajduka (4:4). Nije među nama bilo toliko netrpeljivosti kao u slučaju Zvezde i Partizana ili Dinama i Hajduka. Svakako da je pobeda u sarajevskom derbiju bila stvar prestiža, ali nismo se tukli i hvatali za gušu. Odgovor na njihovu titulu bio je naš bljesak u Kupu UEFA".

Sliven, Sion, Univerzitatea, Dinamo Minsk, Videoton. San se prekinuo kada je bilo najlepše. Na korak od velikog finala sa Real Madridom:

"Najteže je bilo sa Rumunima. Dao sam gol u revanšu gde smo briljantnom igrom nadoknadili dva gola minusa iz Krajove. Ostaje velika žal jer smo individualno bili za klasu bolji od Videotona. Ja sam dobio žuti karton u Mađarskoj i nisam imao pravo nastupa na Grbavici. Atmosfera je bila veličanstvena, bile su one dve drvene tribine, pa su navijači skaknjem i lupanjem stvarali stravičan pritisak. Sve je bilo kao u bajci, Ćurić je zauzeo moje mesto u špicu i dao gol, Bahtić nastavio svoj golgeterski niz i imali smo rezultat koji nas vodi u finale. I onda jedna nepažnja, sticaj okolnosti. Samardžija se okliznuo, Čilić ispao, iz potpuno bezazlene akcije posle duplog pasa, taj Ćuhai je savladao Škrbu i šokirao ceo stadion. Nikada neću prežaliti što nismo dobili priliku da se odmerimo sa Realom. Ne znam kako bismo prošli u Madridu, ali sam ubeđen da bi na Grbavici Željo imao šansu da sruši španskog velikana".

Ostaje u sećanju i čuveno ’Šajberovo kolo’ u sezoni 1985/86. Željo se sa Sarajevom utrkivao ko će da primi više golova od Partizana, odnosno Crvene zvezde:

"Najiskrenije, mi mlađi nismo znali za dogovor. Borili smo se za plasman u Kup UEFA, Partizan za titulu. Kada sam dao gol u prvom poluvremenu i otišao van terena da se radujem, sudija Beriša Šinasi mi je pokazao žuti karton i rekao: 'Gol ne važi, šta se praviš lud, zar ne znaš?’. Ja u čudu. Znam da sam krenuo sa svoje polovine, nema govora o ofsajdu. Tada sam shvatio da nisu čista posla. U poluvremenu smo ušli revoltirani u svlačionicu, u jednom trenutku nismo hteli ni da nastavimo utakmicu. Uprava je zapretila da moramo da izađemo. Sećam se da sam sa Smajom Verlaševićem koji je te sezone došao kod nas iz Tuzle, sklopio dogovor da izginemo na terenu i da im svima pokvarimo planove. Nažalost, sve je već bilo rešeno. Kako bi pao gol na JNA, tako je padao i na Koševu. Posle su me dodatno iznervirali zbog te nove utakmice. Izmaltretirali su nas da dođemo sa mora i da uhvatimo čarter za Beograd, da bi nas na stadionu sačekale prazne tribine i protivnik koji nije želeo da izađe na teren. Besmisleno".

"Velika četvorka" je vazda imala poseban tretman u jugoslovenskom fudbalu.

"Žao mi je što su se neke stvari rešavale daleko od terena za igru. Tako je i danas. 'Mali' se bukvalno ni za šta ne pitaju. Dok je Arkan bio na čelu Obilića, Zvezda je na svojoj koži osetila šta znači kada ti neko ne dopušta da budeš šampion. Izgleda da su nam potrebni novi Šajber i novi Arkan, pa da neko treći osvoji titulu. Ja sam zvezdaš od malena, sin mi je ponikao u Zvezdi, nije mi ni Partizan mrzak, navijam i za jedne i za druge kada igraju u Evropi, ali ne vidim smisao u tome da svake sezone ta dva kluba imaju tapiju na prvo mesto".

Poslednje dve sezone u Želji nije prišao ni blizu čela tabele, ali se, za utehu, nadavao golova i već tada skrenuo pažnju bogatijih klubova:

"Igrali smo lep i atraktivan fudbal, iako je Švabo važio za trenera kome je suština bila važnija od estetike. Igrali smo 3-5-2 ili 4-4-2 u zavisnosti od protivnika, ali smo insistirali na posedu, na pas igri i situacijama ’jedan na jedan’. Danas nema dva igrača u Superligi Srbije koji su dovoljno ’drski’ da krenu u dribling i naprave višak. Kod nas je svako imao slobodu i bilo je pravilo ’čim pređeš pola, pokušaj’. Zato me i čudi da je Osim kasnije imao problema sa Dejom. Bili smo moćni po bokovima, gde su bekovi i krila često menjali pozicije, unosili pometnju i slali ogroman broj opasnih centaršuteva ka nama napadačima. Tako sam i došao do 23 pogotka u sezoni 1986/87 i do trofeja za najboljeg strelca prvenstva".

Radmilo u tom periodu ne silazi sa naslovnih strana sportske štampe.

"Neću da se guram sa Borom i Husrefom" - piše u Tempu, ali između redova provejava želja da što pre stigne na "Marakanu":

"Željo je specifična sredina. Igrači su ostajali i pored mnogo boljih ponuda iz drugih sredina. Slično je bilo i sa Veležom. Meni je takođe bilo lepo, ali sam znao da to nije dovoljno za iskorak u karijeri. Da bih
se ustalio u reprezentaciji i napao neki veliki evropski klub, morao sam da obučem dres kluba iz 'Velike četvorke'. Predsednik Eso Ibrahimbegović je ispao korektan i rekao: ’Radmilo, ne možemo da ti platimo ni blizu ovoga što nude Zvezda i Dinamo, bilo bi najpoštenije da se rastanemo’. Ekipa se ionako rasula, Bahtić, Paprica i Nikić su otišli u Grčku, Meha u Francusku, Šaban u Zvezdu, Čapljić u Partizan. Ostali smo samo Baljić i ja iz te ’evropske’ generacije i bilo je očekivano da i mi uskoro potražimo nove izazove“.

Kandidati iz Željezničara:

Golmani: Dragan Škrba i Slobodan Janjuš;
Odbrana: Vlado Komšić, Mirsad Baljić, Refik Šabanadžović, Vlado Čapljić, Branislav Berjan...
Srednji red: Mehmed Baždarević, Mladen Janković, Edin Ćurić, Amar Osim...
Napad: Edin Bahtić, Nikola Nikić, Milomir Odović, Rade Paprica Zoran Samardžija, Haris Škoro, Zoran Slišković, Rade Bogdanović...

...
TOP 11: Mirsad BALJIĆ (levi bek)

"Iz Želje biram Baljića. To je prototip fudbalskog univerzalca. U omladincima je igrao zadnjeg veznog, posle na krilu, visoko gore, ponekad i špica. Švabo ga je često slao u srce napada kada ekipi ne ide i kada se juri rezultat. Onako visok, besprekorne tehnike, izuzetno brz. Prvi je počeo sa onim ’biciklom’, a radio je fintu sa obe noge. Obično igrač radi ’bicikl’ na jednu stranu, gde desnom nogom pređe preko lopte, pa je levom odnese na centaršut. On je to radio sa obe noge, što je dodatno bunilo njegove rivale i činilo ga nepredvidivim. Igrao sam sa mnogo vrhunskih bočnih defanzivaca tokom karijere, ali Mirsad je definitivno najkompletniji igrač".
...
DINAMO ZAGREB (1988 - 1989)

Grbavica je postala tesna za golgetera Radmilovog renomea. Svestan svojih kvaliteta, zauzima kategoričan stav tokom prelaznog roka i ne popušta pod pritiskom Zvezde i Hajduka koji na sve načine žele da obore cenu. Presudila je želja jedinog čoveka koji je u tom periodu svojom harizmom i sposobnostima mogao da parira fudbalskom "establišmentu" iz Beograda.

"Ćiro Blažević je posebna ličnost. Ostavio je ogroman pečat na moju karijeru, iako se ispostavilo da nismo sarađivali ni mesec dana u Dinamu. Obavio sam dva razgovora sa Džajićem, Zvezda mi je tada nudila 250.000 maraka i stan u Bloku 45. Ćiro je rekao: ’Imaš sve to, puta dva’. Dao mi je pola miliona maraka i da biram stan na bilo kojoj lokaciji u Zagrebu. Verovao sam mu bezuslovno jer mi je moj najbolji drug Haris Škoro pričao hvalospeve o Ćirinim stručnim i ljudskim kvalitetima. Nisam se dvoumio nijednog trenutka, mada je moja želja oduvek bila da obučem dres Crvene zvezde".

Proveo je predivnih godinu dana na Maksimiru i ušao u anale kao prvi i poslednji Srbin sa kapitenskom trakom u najpopularnijem hrvatskom klubu:

"Joška Skoblar je nasledio Ćiru Blaževića i ukazao mi tu privilegiju baš u derbiju sa Partizanom. Ostaće mi zauvek u sećanju golovi u Kupu UEFA. Izbacili smo Bešiktaš i posle ispali od Štutgarta. ’Švabe’ su u to vreme bile strahovito jaka ekipa, imali su Klinsmana, Buhvalda, Gaudinja, Kataneca, Frica Valtera... Upravo smo Valter i ja bili strelci u revanšu kada je završeno 1:1, ali smo ispali zbog poraza na Maksimiru od 3:1. Turcima sam dao oba gola u velikoj pobedi od 2:0, kada smo nadoknadili njihov minimalan trijumf iz Istanbula".

Na domaćoj sceni nije bilo očekivanog rezultata. Dinamo ne samo da je izgubio trku sa Vojvodinom, Zvezdom i Hajdukom (uz težak poraz na Poljudu od 4:1) već je po završetku prvenstva gledao u leđa i beogradskom Radu.

"Zvezda je u to vreme stvarala tim za osvajanje Kupa šampiona, mi smo imali smenu generacija. Škoro je otišao u Torino, Zvijezdan Cvetković u Manhajm. Borili smo se koliko smo mogli, ali realno, nismo imali kvalitet za titulu. Bilo je igrača koji su tek kasnije eksplodirali i napravili velike karijere. Poput Zvonimira Solda. Kod nas je bio nekako nedorečen, vrlo hladan tip, sa onom igrom u laganom ritmu, otpozadi, slično Slaviši Jokanoviću. Nisam mogao ni da pretpostavim da će se razviti u igrača koji je kasnije bio nosilac igre u Štutgartu i hrvatskoj reprezentaciji. Za mene, zaista veliko iznenađenje, mada ga neću staviti u TOP 11“.
...

Kandidati iz Dinama:
Golman: Dražen Ladić;
Odbrana: Vlado Čapljić, Željko Cupan, Andrej Panadić, Damir Lesjak, Dubravko Pavličić, Vlado Kasalo...
Srednji red: Dražen Besek, Zvone Boban, Zoran "Čava" Dimitrijević, Krunoslav Jurčić, Fabijan Komljenović, Draženko Prskalo, Zoran Škerjanc, Zvonimir Soldo...
Napad: Stjepan Deverić, Mustafa Agić, Nedeljko Topić...
...
TOP 11: Zvonimir BOBAN (centralni vezni)

"Dočekao je tu sezonu sa oreolom omladinskog šampiona sveta i već je bilo jasno da se radi o igraču vrhunske klase. Imali smo peh da je zbog odlaska u vojsku propustio veći deo prvenstva, što nas je i koštalo slabijeg plasmana na tabeli. Izvlačili smo ga iz uniforme samo za neke bitnije utakmice. Napravio je kasnije fantastičnu karijeru u Italiji i jedno vreme važio za najboljeg veznog igrača u Evropi. Razmišljao sam o Uveu Bajnu iz Bajerna i Džej-Džeju Okoči iz Ajntrahta, ali Zvone je ipak imao nešto više i zaslužio je mesto kreatora igre u mom idealnom timu".
...
BAJERN MINHEN (1989 - 1990)

Radmilo Mihajlović Foto: MN Press/arhiva


U Dinamu su začuđeno listali ponude brojnih evropskih klubova. Pari Sen Žermen, Sporting, Benfika, Monako... Otkud toliko interesovanje za igrača koji je tek stigao na Maksimir i ima pred sobom još tri godine ugovora:

"Bilo je čak 15 konkretnih ponuda iz inostranstva i moram da priznam da sam i ja bio zatečen. Svi su me lepo prihvatili u Zagrebu, od navijača do ljudi iz kluba, nisam osetio nikakva politička previranja i nije bilo razloga da razmišljam o odlasku iz zemlje. Oduvek sam želeo da se oprobam u Italiji i za mene u tom trenutku nijedna druga opcija nije dolazila u obzir. Znao sam da je konkurencija paklena jer su u Seriji A mogla samo dva stranca na teren i treći na klupu. Milan je imao Gulita i Van Bastena, Napoli Maradonu i Kareku, Inter Mateusa i Klinsmana, Roma Rudija Felera i Alemaa... Imao sam kombinaciju za Lacio i Aca Trifunović me zvao u Askoli, ali to nisu bile sredine koje su zadovoljavale moje ambicije. Najiskrenije, hteo sam u neki top klub".

Da bi aspiracije prema Apeninima bar malo splasnule, čekala se neka bombastična ponuda nekog kluba bombastičnog imena. Može li bombastičnije od Bajerna iz Minhena?!

"Ma nisam ja hteo ni u Bajern. Velimir Zajec je tada postavljen za direktora Dinama i od njega sam saznao da su Bavarci došli da me gledaju. Kažem: ’Zeko, mene Bundesliga ne interesuje’. On me pogledao čudno i pomislio da se šalim. Kaže: ’Da li si ti normalan, znaš li ko sve tamo igra, ja bih dušu dao da sam umesto Grčke mogao u Nemačku’. I tako me zaintrigirao. Ubrzo sam se sastao sa Jupom Hajnkesom i saznao da su njegovi saradnici bili već nekoliko puta u Zagrebu i pažljivo pratili moje treninge i utakmice. Tada je Bajern u svakom prelaznom roku imao po 15 imena na listi želja, a uzimali su samo dvojicu napadača. Za mene je ogromna čast što su tog leta u konkurenciji Bebeta i Protasova, izabrali mene i Alana Mekinalija iz Aston Vile. Pozvali su me da zajedno sa Zajecom budem njihov specijalni gost u Minhenu i da posle toga donesem odluku. Naravno da su znali šta rade. Kada sam se na licu mesta uverio u veličinu kluba, nisam više imao ni najmanju dilemu“.

Bajern je takav. Kada se zauzme za nekog igrača, okrenuće svet da bi realizovao transfer.

"To je trebalo da bude kruna moje karijere. Međutim, prvi put se susrećem sa činjenicom da nisam neprikosnoveni starter u timu. Hajnkes je rotirao u zavisnosti od situacije i meni je bilo čudno da posle dve dobro odigrane utakmice moram na klupu. Onda se dogodi detalj u Marseju, neko je nešto dobacio u poluvremenu, on je odmah optužio mene i rekao da sam neozbiljan. Puk’o mi je film i zatražio sam dam odem iz Bajerna. Uli Henes me je nekoliko puta izgurivao iz kancelarije i molio me da stišam tenzije. Iz mene je prosto kuljalo nezadovoljstvo, stalno mi je nešto zamerao. Krenem u dribling, on kritikuje. Okrznem loptu čelom da bih je poslao u suprotan ugao, on prekine trening i drži mi predavanje pred svima kako se lopta udara glavom. Promašim dve šanse u prvom poluvremenu, on me odmah menja. Bila je situacija u Hamburgu, sedeo sam na klupi, Volfart je dao gol i svi su mu potrčali u zagrljaj, osim mene. Hajnkes je održao sastanak, rekao da je to nedostatak respekta prema ekipi i kaznio me novčano. Nisam više mogao da izdržim, odgovorio sam mu svašta i poručio da ja nisam ljubomoran na Volfarta jer nisam takav tip. Kaznu sam platio, ali mu nisam dozvolio da me posvađa sa
saigračima sa kojima sam imao fenomenalan odnos. Naročito sa onima iz špica".

Još jedan evropski pohod Radmila Mihajlovića zaustavio se na pretposlednjem stepeniku. Bajern je u polufinalu Kupa šampiona položio oružje pred Sakijevim Milanom:

"Izbacili smo Rendžers, Tiranu i PSV Ajndhoven. Bio sam dvostruki strelac u Minhenu protiv albanskog tima. Italijani su te sezone branili trofej i imali su moćnu ekipu. Pokojni Borgonovo nam je dao gol iz sumnjive pozicije u nekom 100. minutu igre i ispali smo tek posle produžetaka. Slično kao sa Željom, minuti su me delili od evropskog finala. Bajern je nastavio da jača tim, doveli su Laudrupa iz Irdingena i Efenberga iz Menhengladbaha i godinu dana kasnije ponovo dogurali do polufinala Kupa šampiona i onih čuvenih duela sa Crvenom zvezdom. Ali, ja sam se u jeku te sezone definitivno rastao sa Hajnkesom".
...
Kandidati iz Bajerna:
Golman: Rajmond Auman
Odbrana: Hans Fligler, Štefan Rojter, Roland Grahamer, Klaus Augentaler, Jirgen Koler;
Srednji red: Manfred Švabl, Tomas Štrunc, Olaf Ton, Manfred Bender, Štefan Efenberg, Tomas Kastenmajer.
Napad: Alan Mekinali, Roland Volfart, Brajan Laudrup.
...
TOP 11: Jirgen KOLER (štoper)

"Iz Bajerna moram nekoliko igrača. Pre svega, sjajnog Kolera na poziciju centralnog beka. Stigli smo u istom prelaznom roku, ja iz Dinama, on iz Kelna. Vrlo neprijatan igrač za svakog napadača, fokusiran i koncentrisan do perfekcije. Toliko je bio grub da smo na treninzima često ulazili u sukobe. Desila se jedna akcija, ja sam se gradio, proturio mu kroz noge i pao, on je prošao i namerno me zgazio dok sam ležao na zemlji. Hitro sam se podigao i šutnuo ga iz sve snage u zadnjicu. Hajnkes je bio izbezumljen. Momentalno je prepustio trening svojim asistentima, a nas dvojicu odveo u svlačionicu i rekao nam da tako nešto nije doživeo u svojoj karijeri. Pitao nas je da li imamo kod sebe po 5.000 maraka, kada smo rekli da nemamo, poslao nas je u najbližu banku da podignemo novac i uplatimo u klupsku kasu. Jirgena je naterao da mi se izvini što me je zgazio, a ja sam pružio ruku i priznao da sam prenaglio sa reakcijom. U Bajernu je svaki trening bio našpanovan do maksimuma. Borba za mesto, nema šale. Čak je i ševa bila stimulisana kaznama. Recimo, mi smo u Želji radili ševu ’pet-dva’, gde bukvalno lopta nije mogla da se uzme. U Bajernu smo radili ’sedam-dva’ i posle svakih 40 dodira ovi unutra su plaćali po 20 maraka. Ako bi im lopta tokom ševe prošla kroz noge, iznosi su duplirani. Koler je bio vrhunski profesionalac i beskrupulozni defanzivac. Nismo kasnije imali nijedan konflikt".

TOP 11: Klaus AUGENTALER (štoper)

"Pravi kapiten. Izuzetna skok igra, osećaj za poziciju, duge lopte iz zadnje linije... Nije se bojao da preuzme odgovornost, da iznese loptu, odigra pas, uđe u ’jedan na jedan’. Da ne govorim o šutevima sa velike daljine. U Glazgovu je dao gol sa preko 40 metara. Imao je onaj udarac punom, kada je zahvati iz prve, ona ide pravo u rašlje. Umeo je čak sa svoje polovine da stavi golmane na velike muke. Ovde ga pamtimo po nespretnoj intervenciji protiv Zvezde u Kupu šampiona, ali Auge je bio stravično dobar igrač. Dešavalo se i na treninzima da mu lopta pređe preko noge, ali nije patio od kompleksa. Pogreši, pa nastavi dalje. Jedan borac na terenu kakav se retko viđa. Zakačio je nekoliko generacija i doneo je Bajernu mnogo trofeja. Mi smo ga gledali kao u boga".

TOP 11: Štefan ROJTER (desni bek)

"Čisto da kompletiramo defanzivnu liniju. Jedan fanatik. Špartao je desnom stranom kao da je na motoru. Nije imao tehnički kvalitet poput Marsela, ali je plenio brzinom i borbenošću. Nemcima je to dovoljno. Bitno je da on nju primi, da dobije duel i krene napred. Mogao je po sto puta da se ponnovi po boku, da izađe, išprinta, zavrne i iscentrira. Vešto je zauzimao prostor, onako uporan, žilav, prgav, niko nije mogao lako da ga predribla. Najbolji desni bek sa kojim sam igrao tokom karijere".

ŠALKE (1990 - 1993)

Radmilo Mihajlović Foto: MN Press/arhiva


Titula i polufinale Kupa šampiona. Nije loše za prvu bundesligašku sezonu. I odlična uvertira za drugu, ali...

"Nisam više mogao sa Hajnkesom i klub mi je dozvolio da potražim novu sredinu. Opet je bilo mnogo ponuda. Tomica Ivković me je zvao u Sporting, a Pape Sušić, Zlatko Vujović i trener Ivić u PSŽ. Dok sam se dvoumio, pojavio se Aleksandar Ristić i prosto me odvukao u Šalke. Klub je tada bio u Drugoj ligi, ali sa ozbiljnim projektom i jakom finansijskom konstrukcijom. Meni se, po običaju, nije išlo i kada su me pitali koliko tražim, odvalio sam cifru samo da ih odbijem. Iste večeri je predsednik došao kod mene u hotel i rekao da prihvata sve moje uslove. Šalke je posebna sredina, imaju fanatične navijače, ali nikako da osvoje neki značajniji trofej. To ni sa ove vremenske distance ne mogu da objasnim. Uzeli su taj Kup UEFA, ali imajući u vidu potencijal i infrastrukturu, trebalo bi svake godine da budu glavni konkurent Bajernu za titulu. Mi smo u toj prvoj sezoni izborili plasman u Bundesligu i kasnije bez problema opstali u društvu najboljih".
...
Kandidati iz Šalkea:
Golman: Jens Leman
Odbrana: Ginter Gitler, Ričard Mademan, Ditmar Šaht, Mihael Prus, Verner Rutman, Iv Ajgenrauh, Tomas Linke;
srednji red: Jirgen Luginger, Ingo Anderbrige, Ginter Šliper, Mihael Kroninger, Egon Flad, Tomas Zehel, Torsten Vorsdorfer, Zigmar Biber, Andreas Miler, Štefan Frojnd;
Napad: Aleksandar Borođuk, Volodimir Ljutij, Piter Sendšajd, Bent Kristensen, Rajner Borgmajer

TOP 11: Jens LEMAN (golman)

"Razmišljao sam o Tomasu Linkeu za mesto levog neka, ali je Balja ipak bio kompletniji igrač. Tu je i Štefan Frojnd, izuzetan defanzivac. Šteta što smo popunili mesta u zadnjoj liniji. Danac Kristensen je tresao mreže kao od šale i takođe zaslužuje pažnju. Ali, ja bih iz Šalkea uzeo golmana. Leman je jedan od najboljih čuvara mreže koji se pojavio u Nemačkoj u poslednje dve-tri decenije. Nije mi u početku delovalo da će dostići top nivo. Sećam se kada je Enver Marić stigao u stručni štab Šalkea, Jens se vrlo bezobrazno ponašao. Napucavao je lopte onako bez ikakvog smisla i radio po svome. Pošto sam imao određeni kredibilitet u ekipi, priđem i kažem ’Maro, nemoj mu to dozvoljavati’. Srećom, Enver je umeo sa takvima. Samo bi produžio trening i naterao ga da izbije bubice iz glave. Kasnije se uozbiljio i postao pravi profesionalac. Čak je lično insistirao na dodatnom radu i dužim treninzima. Napravio je strašnu karijeru u Milanu, Dortmundu i Arsenalu. Nije mi bilo lako da se opredelim za golmana. Imao sam Škrbu i Janjuša u Želji, Ladića u Dinamu, Aumana u Bajernu... Čak se namestilo da se u tih mojih šest nastupa za reprezentaciju, izređaju čak četvorica golmana: Ravnić, Ivković, Radača i Leković. Ipak, jedan je Jens Leman".

AJNTRAHT FRANKFURT (1993 - 1994)

Život je takav. Insistira na odlukama. A one ponekad znaju da budu pogrešne.

"Nikada sebi neću oprostiti što nisam otišao u Japan. U to vreme je krenula invazija, nogu je prvi povukao Lineker, pa za njim Bebeto, Buhvald, Bajn, Dunga... kasnije i Piksi. Dobio sam strašnu ponudu koja je i za današnje uslove bila basnoslavna. Umesto da rešim egzistenciju, prihvatio sam izazov i potpisao za Ajntraht. Sećam se da su direktor Holcenbajn i trener Topmeler došli na razgovor u Dizeldorf i rekli mi da prave tim za šampionsku titulu. Tu su bili Okoča, Jeboa, Furtok, Uli Štajn, Veber, Manfred Binc... Stigao sam rovit, vrlo brzo sam obnovio povredu i uverio se koliko fudbal ume da bude surov. Odmah posle preloma skočnog zgloba, ljudi iz Ajntrahta su mi uručili cveće i angažovali novog centarfora. Mnogi su nas videli kao prvog favorita za titulu, ali smo završili tek peti, iza Bajerna,
Kajzerslauterna, Leverkuzena i Dortmunda".
...
Kandidati iz Ajntrahta:
Golmani: Tomas Ernst i Uli Štajn;
Odbrana: Uve Bindevald, Manfred Binc, Ditmar Rot, Ralf Veber, Slobodan Komljenović;
Srednji red: Mihael Aničić, Uve Bajn, Rudi Bomer, Tomas Dol, Ralf Falkenmajer, Mauricio Gaudinjo, Frank Meler, Džej-Džej Okoča, Tomas Rajs, Dirk Volf;
Napad: Matijas Beker, Jan Furtok, Entoni Jeboa

TOP 11: Entoni JEBOA (špic)

"Ima tu nekoliko kandidata. Gaudinjo je osećao igru i uvek imao pravo rešenje, znao sam ga još iz onih duela Dinama i Štutgarta u Kupu UEFA. Tomas Dol, vešt dribler po desnoj strani, proslavio se i u Laciju. Pa Uve Bajn, izuzetna leva noga, delio je strašne lopte po zemlji, njegova dodavanja su u isto vreme bila neobjašnjiva i precizna. Bio je nekako mekan, tankih nogu, niko ne bi rekao da je sposoban da dobije duel. A on je u deliću sekunde gazio protivnika i dolazio u situaciju da gurne loptu u prostor ili postigne efektan gol. Ipak, iz Ajntrahta biram Jebou. Pakao od špica. Jak, našpanovan, neumoljiv. Čista snaga prirode. Ne znaš da li će da šutne, da odloži, da krene u dribling... bukvalno nepredvidiv. Postizao je golove iz svih pozicija. Sa Stepijem je napravio bum one sezone kada su za dlaku ostali bez titule. Prozivali su ga zbog viška kilograma, a on je prosto odnosio rivale u duelima i redovno prelamao velike utakmice“"

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1986 - 1989)

Radmilo Mihajlović Foto: MN Press/arhiva


Respekt među igračima se u staroj Jugi nikada nije dovodio u pitanje. Bez obzira na ogromnu konkurenciju i konstantno nezadovoljstvo onih koji bi zbog famoznog "ključa" bili izostavljeni sa spiska selektora:

"Sećam se svog i Dejinog debija za reprezentaciju. Igrali smo u Splitu protiv Turske. Veoma čudna i neprijatna atmosfera, pobedili smo 4:0, a ceo Poljud je zviždao Osimu jer nije pozvao Baku Sliškovića. Mnogo je igrača koji u to vreme nisu dobili šansu, jer su neki drugi morali da igraju na njihovim mestima. Recimo, Švabo je forsirao Zlatka Vujovića, iako sam ja u to vreme bio u boljoj formi i davao neuporedivo više golova. Protiv Švajcarske u Lucernu zatresem mrežu glavom, on me posle 15 minuta izvuče iz igre. Zlatka izuzetno cenim, takav profesionalac se rađa jednom u 50 godina, ali je u tom periodu bilo mnogo boljih špiceva u Jugoslaviji. Milko Đurovski, Pančev, Jakovljević, Škoro, Deverić, Predrag Jurić... Osim je uvek birao igrače u koje je imao neograničeno poverenje i za koje je znao da ga nikada neće izdati. Čini mi se da je meni davao šansu samo zato što je morao, iako sam uvek bio maksimalno korektan prema njemu, ostavljao srce na terenu i redovno bio među najboljima u ekipi. Zato sam i rekao u dokumentarnom filmu o Osimu da se tada suviše vodilo računa da svaka republika bude zastupljena sa određenim brojem igrača. Jedan Slovenac, dva Makedonca, eventualno neki Albanac i Crnogorac i ostatak tima iz Srbije, Hrvatske i Bosne. To je stvaralo negativnu atmosferu u javnosti i uvek je bilo kivnih igrača".

Nije bilo lako sastaviti ekipu za običnu prijateljsku utakmicu, a zamislite Osimove muke dok je kratio spisak putnika za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine:

"To me najviše boli i ne znam da li ću ikada biti u stanju da mu oprostim što me nije poveo. Imali smo poslednju proveru na Vembliju protiv Engleske i već tada sam mogao da naslutim šta se
sprema. Sedeo sam u holu hotela sa Farukom, Mešom, Pape Sušićem i Škorom kada nam je prišao i zamerio nam da previše vremena provodimo zajedno i da bi to njemu moglo da napravi problem u Beogradu. Odgovorili smo: 'Pa šefe i Beograđani se drže zajedno, to je sasvim normalno’. Priznajem, tada do mene nije dopiralo kakav je to pritisak sa kojim se on nosio jer su ga stalno prozivali da protežira igrače iz Sarajeva. Ipak, najviše mu zameram što nijednom nije došao u Minhen da me gleda uživo, a išao je nekoliko puta kod Meše i Faruka u Sošo ili kod Vulića na Majorku. To nije u redu. Par godina kasnije, sreli smo se na nekim pripremama, ja sa Šalkeom, on sa Panatinaikosom i pitao sam ga zašto se tako poneo prema meni. Rekao sam mu: ’Šefe, nisam ja više onaj Radmilo iz Foče, mogli ste bar da mi dozvolite da Vas ugostim u Minhenu i da Vas upoznam sa ljudima iz Bajerna’. Njegovo objašnjenje je bilo da bi mu Škoro i ja pravili probleme ukoliko nas ne bi stavljao u startnu postavu i da mu je bilo lakše da nas uopšte ne povede na Svetsko prvenstvo. Taj odgovor ne mogu da prihvatim, smatram da je za mene kao člana šampionskog tima Bajerna bilo mesta u avionu za Italiju. Ali ok, oprostio sam mu, mada ću celog života patiti što nisam dobio šansu da branim boje svoje države na tako značajnom turniru".
...
Kandidati iz reprezentacije:
Golmani: Mauro Ravnić, Tomislav Ivković, Dragoje Leković, Vladan Radača;
Odbrana: Vujadin Stanojković, Predrag Spasić, Zoran Vulić, Faruk Hadžibegić, Gordan Petrić, Zoran Vujović, Miodrag Krivokapić, Davor Jozić, Slobodan Marović, Čedo Janevski, Marko Elsner;
Srednji red: Dragoljub Brnović, Safet Sušić, Dragan Stojković, Robert Prosinečki, Boško Đurovski, Srećko Katanec, Admir Smajić, Dejan Savićević, Marko Mlinarić, Milan Janković;
Napad: Haris Škoro, Toni Savevski, Dragan Jakovljević, Semir Tuce, Vladislav Đukić, Fadilj Vokri.
...
TOP 11: Safet SUŠIĆ (vezni red)

"Svaka čast Deji i Piksiju, ali Pape je ubedljivo najjači igrač sa kojim sam igrao tokom karijere. Ovi mlađi ne znaju, ali to što je Sušić umeo sa loptom, ja u svom životu nisam video. Sećam se nekih priprema u Foči, bio sam dete, on došao sa reprezentacijom i ide jednom stranom ulice, ja ga pratim sa druge strane i ne skidam pogled. Posle kad smo zaigrali zajedno, ja mu kažem: ’Pape, nekada sam ti se divio, a sada smo u istoj ekipi’. On se postideo i prosto mu je bilo neprijatno, kaže: ’'Ajde, bre, nemoj zezati’. Bio je jako skroman i prizeman. Ali na terenu, pakao od igrača. Leva, desna, spoljna, puna, dribling, pregled igre... Izuzetno stamen, jake noge, jak na lopti, kad mu je dodaš znaš da je kao u sefu. Imao je onaj plasiran šut unutrašnjom sa 25 metara, postizao je golove kao od šale. Nismo mi puno igrali zajedno, ali na tih par treninga i nekoliko utakmica, osećaj je bio fantastičan. Samo mi kaže ’mali, ne gledaj uopšte u mom pravcu, samo mi kretanjem daj do znanja šta hoćeš i lopta će ti stići tamo gde treba. I stvarno, kako bih potrčao u prostor, usledio bi pas sa mnogo felša, kao teledirigovano, mogao sam da zažmurim i eto je ispred mene. Ostalo bi mi samo da je ponesem i završim posao. Jedan genijalac".

"Sušić, Sušić, Sušić, Sušić, Sušić... i svi su oni Sušići" (TV komentator iz Crne Gore Milorad Đurković, tokom prenosa utakmice Jugoslavija - Španija na SP 1990).

"Sa Piksijem i Dejom sam generacija, znamo se od pionira i omladinaca. Neka mi ne zamere. Jednostavno, Pape je imao klasu više. Piksi je takođe bio svestran, nepredvidiv sa prekidima i driblinzima. Dejo više individualac, nekako specifičan tip. Trebalo ga je istrpeti, što su Italijani i uradili te prve sezone. Znate kada bi mu u Nemačkoj dozvolili da proda četiri lopte za poluvreme, odmah bi ga stavili na transfer listu! Umeo je da bude indolentan, da ga za 90 minuta ne vidiš na terenu. A Sušić ne, Sušić je stalno bio prisutan, nudio se, preuzimao odgovornost u najtežim trenucima. Recimo, protiv Argentine na Marakani, dao je tri komada i igrao se sa njima kao sa decom. Pa na Koševu protiv Hamburga. I to onog Hamburga sa Kalcom, Magatom, Hrubešom... Ovo što sada radi Mesi, to je Pape radio Nemcima na toj utakmici. Poigravao se sa njima kao na ulici. Ili ode sa Sarajevom u Beograd i presliša Zvezdu 4:1. Simultanka. Nastupali smo zajedno za Tim sveta u Udinama kada se Ziko opraštao od fudbala. Zamislite kada su se Brazilci divili njegovim majstorijama. Definitivno, jedan jedini. Neponovljiv".
...
Leman, Rojter, Augentaler, Koler, Baljić, Boban, Sušić, Jeboa. Fale nam dva u vezi u jedan u špicu.

"U špicu neka bude Brajan Laudrup. Izuzetan momak i sjajan igrač. Sličan Deji, ali još brži i eksplozivniji. Tehnički perfektan, sa onim pozitivnim bezobrazlukom. Proba dribling, pa ako ne može, onda dupli pas. Napadači su obožavali da igraju sa njim u tandemu jer nije bio sebičan. Jedno mesto  na sredini terena za Mešu Baždarevića. On je u Želji bio naš Kante i Gatuzo. Osim ga je obožavao. Svestran igrač, nekad ’osmica’, nekad ’desetka’. Neumoran, vrhunskog pregleda igre, da stane na loptu, da je sačuva, promeni ritam... Kapiten za sva vremena. Možda bih mogao i Refika Šabanadžovića da dodam tu ispred zadnje linije, ali bih voleo da tim bude ofanzivniji i zato biram Štefana Efenberga. Specifičan momak, van terena zatvoren i tih, ali kad počne utakmica pretvarao se u zver. Imao je one duge noge i kada pusti korak, osvajao je teren za tili čas. Neviđen borac, meni se jako dopadao njegov stil igre, bez obzira na činjenicu da je ponekad gubio kompas zbog bubica u glavi".

Vrhunski tim. Kombinacija sarajevskog šmeka i nemačke upornosti.

Još samo da nađemo stručnjaka koji bi umeo da ih ’našpanuje’ i namesti. Kandidati: Osim, Bračulj i Bartić (Željo), Blažević i Skoblar (Dinamo), Hajnkes (Bajern), Ristić, Nojrurer i Latek (Šalke) i Topmeler (Ajntraht).

"Tu apsolutno nemam dilemu. Udo Latek je idealna ličnost. Kratko se zadržao u Šalkeu, ali je ostavio na mene fantastičan utisak. Pritom, nisam bio uopšte srećan kada su mi rekli da baš on dolazi umesto Ristića. Dok sam bio u Bajernu, Latek je radio kao komentator na jednoj televiziji i uvek je imao negativne opservacije na račun moje igre. Kada sam saznao da stiže za trenera, samo sam uzdahnuo ’ajoooj, kud baš on’. Tada sam shvatio da nikada ne treba suditi o čoveku na osnovu njegovog izgleda ili onoga što govori za medije. Pokazao se kao izuzetan stručnjak i vrhunski pedagog. Imao je, za to vreme, čudne metode. Nikada nije učestvovao u treningu. Recimo, Švabo je umeo da se skine i da zaigra sa nama ševu ili na dva gola. Latek ne. Samo je šetao oko terena i posmatrao. Ali je iz svakog igrača izvlačio maksimum. Mene je u poluvremenu jedne utakmice odvojio na stranu i najstrašnije izvređao ’kako te nije sramota, vidi ko te čuva, ti ni loptu nisi pipnuo’. Ja u nastavku dam dva gola, on mi priđe i kaže: 'Eto vidiš, morao sam nekako da te trgnem’. Imali smo neograničeno poverenje u njega. To je čovek koji uradi kompletnu analizu i kada ti nešto kaže na treningu, nemaš ni najmanju dilemu da li je u pravu".

Radmilo MIHAJLOVIĆ - TOP 11:

Leman - Rojter, Koler, Augentaler, Baljić - Efenberg, Baždarević, Boban, Sušić - Jeboa, B. Laudrup. Trener: Udo Latek.

Foto: Nebojša Petrović/MONDO


----------------------------
SVE KOLUMNE I INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA

Povezano

Sve vesti