Potpuni beg iz anonime, sasvim preko noći... Prekidač je pritisnuo Svetislav Pešić. I reflektori su bljesnuli Nemanji Bjelici pravo u oči. Nisu ga zaslepeli, dobro se snašao...

"Iskreno, i dalje ne verujem da sam u Zvezdi, kod ovakvog trenera i ovakvih saigrača“, priča mladi košarkaš Crvene zvezde u intervjuu za MONDO. "Da li mi je drago? Šališ se... Srećan sam, i to mnogo“.

Nemanju nije znao gotovo niko na srpskim terenima. Za dva meseca, upoznali su ga svi.

Došao je iz Austrije na probu, ostao na Malom Kalemegdanu. Na startu sezone, pokazao je da ne samo da može da nosi crveno-belo, nego da može da bude jedan od najboljih. Kada su na Malom Kalemegdanu videli šta mali zna, logična je bila želja da ga zadrže.

"Potpisao sam letos jednogodišnji ugovor, uz klauzulu da klub može da mi se zahvali na saradnji već u decembru, ako ne zadovoljim. Ovih dana se dogovaramo oko novog ugovora, nadam se na tri-četiri godine. Znači, prošao sam...“

Vraćamo se na početak, u osnovnu školu...

"Počeo sam u kraju, sa sedam godina, u školi košarke kod Ace Janjića. Onda sam redom prošao sve mlađe selekcije Partizana, 2000. godine bio i na širem spisku pionirske reprezentacije. E, tu počinje zaplet...“

"Jedno veče, pre četiri-pet godina, vraćao sam se sa još dvojicom drugara sa treninga tamo kod nas, u blokovima. Napala nas je cela ekipa, njih petnaestak, i to iz čista mira. Bilo je to ono pubertetsko iživljavanje, baš su nas odvalili. Imao sam teške telesne povrede, slomili su mi lakat, napravili ogroman hematom na nozi. Morao sam da pauziram četiri meseca, a posle toga su me ’isekli’ u Partizanu. Klub je procenio da moje 1988. godište nije perspektivno pa su nas raspustili, odlučili se da forsiraju 1989“.

Kada si se oporavio?

"Otišao sam preko menadžera Bojana Tanjevića u Rimini, to je klub druge italijanske lige, ali nisam igrao jer su već imali dva stranca. Onda su me poslali u Austriju, gde sam dve godine igrao za klub koji se zove Arkadija. Prve sezone se nisam naigrao zbog problema sa papirima i vizom, ali sam prošlu sezonu otvorio odlično. Baš sam bio u formi, da bih u decembru teško povredio nogu, i to dan posle utakmice sa ovim Gmundenom koji sam sad izbacio iz Evrope sa Zvezdom. Na treningu su mi pukli ligamenti levog skočnog zgloba, pa sam opet morao da pauziram tri meseca“.

A onda - hrabro u Crvenu zvezdu.

"Letos sam tri meseca trenirao sa kondicionim trenerom Brankom Karalejićem. Dobro sam se spremio, pa me je menadžer poslao na probu kod Svetislava Pešića. Valjda sam mu se svideo, čim je je zadržao.“

I stavio te sa 209 santimetara na poziciju plejmejkera, što je jedinstven primer u Evropi.

"Nije mi problem da igram na poziciji broj jedan, jer razmišljam kao plejmejker. I u austrijskom plej-ofu sam imao tu ulogu. Kao klinac, stalno sam igrao beka i školovao se za spoljnu liniju. Uvek sam bio ’dvojka’, dok jednog leta za tri meseca nisam porastao 15 centimetara“.

Dobro se snalaziš, to se vidi, ali ti nije lako da sačuvaš protivničkog organizatora igre, obično je to mnogo niži i brži igrač.

"Visina u tim situacijama jeste problem, ali se trudim da dam maksimum. Ne mogu da sačuvam nekog ’ubicu’ od 185-190 cm, ali takve niko ne može da stopira“.

Jedan od glavnih kvaliteta je što razmišljaš na terenu.

"To je tačno. Fizički nisam dovoljno spreman za duele, ali to pokušavam da nadoknadim glavom. Inače, sa profesorom Milivojem Karalejićem radim na snazi i ’pumpam’ mišiće. Nadam se da ću za nekoliko meseci napraviti pomak na tom planu“.

Dešavalo se i da u ekipi Zvezde preuzimaš odgovornost u prelomnim momentima.

"Sa samopouzdanjem stvarno nemam problem. I u juniorskim ligama redovno sam imao ulogu lidera“.

Da li veruješ da ste dobili derbi, da je Zvezda konačno srušila Partizan?

"Lično nisam imao kompleks Partizana, jer sam tek došao među crveno-bele, a isto je sa većinom saigrača. Ušli smo u utakmicu normalno, sa željom da se borimo i da ih dobijemo. Koliko nam ta pobeda znači, nemate pojma... Pokazali smo da smo tim, da možemo da pariramo crno-belima u svim segmentima. Neverovatno sam se osećao, prvi put igram u tako složnoj ekipi. Baš smo bili srećni“.

Da li si postao popularan u kraju, šta kažu ortaci na to što igraš u Zvezdi?

"Ništa, sve je kao i pre. Kad god imam vremena, družimo se po našem bloku 70, odemo do bioskopa u Delta siti... Da, sada, kada me pitaju gde stanujem, više ne moram da govorim ’kod Kineza’, nego kažem ’kod Delta sitija’...“, uz osmeh završava Nemanja Bjelica, plejmejker i krilni centar Crvene zvezde ujedno.

(MONDO)