Neslavan kraj Partizanove bajke

Jedna loša utakmica, ma koliko bila loša, ne briše skor 12-5 u ABA ligi od dolaska Andree Trinkijerija, ni seriju od sedam pobeda u januaru i februaru, uključujući onu protiv evroligaša Budućnosti.

Jedan meč u kome je Partizan uglavnom delovao kao razbijena, obezglavljena i uplašena vojska, ne devalvira osvajanje Kupa Radivoja Koraća (drugu godinu zaredom) i ne može da ospori činjenicu da je Partizan protiv Crvene zvezde odigrao četiri uzastopne utakmice "na jednu loptu" i da je u polufinalu ABA plej-ofa ozbiljno uzdrmao "večitog" rivala, ekipu koja je u ligaškom delu bila ubedljivo prva, sa skorom 21-1.

Ali, subotnja "majstorica" pokazuje da se u ovoj seriji sve vreme "pitala" Zvezda.

Ishod i trajanje polufinala zavisili su najviše od toga da li će crveno-beli odigrati onako kako mogu, ili će "crvom sumnje" u sopstvene mogućnosti, objektivnim problemima i teško razumljivim držanjem na klupi dinamitnog Ognjena Dobrića, pomoći crno-belima da urade nešto što se pre par meseci niko ne bi usudio ni da pomisli.

Tim Partizana u najvažnijoj utakmici sezone jednostavno nije uspeo da parira energiji, snazi, taktičkim rešenjima i samouverenosti protivnika, koji je na svojoj strani imao ono čime se obično "hrane" crno-beli, a to su podrška i pritisak sa tribina.

Iskusni trener Andrea Trinkijeri upao je u zamku - pitanje je ko ne bi - pomislivši da je njegova ekipa posle nekoliko meseci rada i uz nekoliko solidnih pojačanja, došla do nivoa da utakmicu "biti ili ne biti" protiv Crvene zvezde, u atmosferi "vrućeg" gostovanja, odigra prsa u prsa, otvoreno i bez taktiziranja.

Kao da umesto Renfroa, Pejdža i Zagorca ima Karija, Tompsona i Durenta. Kao da je u pitanju meč protiv Cibone u Zagrebu, ili Mege u Sremskoj Mitrovici. A, pre samo tri nedelje se videlo da postojeći kvalitet ne garantuje ni pobedu nad FMP, odnosno "Zvezdom B" u Železniku.

Partizan je loše počeo sve tri polufinalne utakmice, postigavši 11, 13 i 13 poena u prvim četvrtinama. U prvom meču se brzo vratio iz dvocifrenog zaostatka, u drugom je loš napad "ispeglao" odbranom. U "majstorici" mu je to polazilo za rukom jedva pet minuta.

Zvezda je već u trećem minutu izašla iz bonusa. Kapiten Branko Lazić kao da se svesno žrtvovao, kako bi dao primer saigračima da u ovakvoj utakmici protivniku ništa ne sme da bude poklonjeno. Ne računajući nekoliko polaganja Zagorca i Marinkovića, kada su koristili kašnjenja Odža i Cirbesa, ili pogađali preko njihovih ruku, tako je i bilo.

Crno-beli nisu mogli ništa da ubace spolja, a kada su pokušavali da priđu košu, čekao ih je "zid", pa su i iz takvih situacija promašivali ili bili naterani da zarade poene sa linije za slobodna bacanja. A, na takav način je nemoguće uhvatiti bilo kakav ritam.

Kako su šutirali ta bacanja, posebna je priča - ukupno 20/31, od toga bekovi Zagorac, Marinković i Jaramaz 9/17. Da poslovično nesigurni Nikola Janković nije briljirao sa 8/10, konačni bilans bio bi mnogo gori. Da li na visokom nivou košarke pamtite da su dva spoljna igrača nakon faula i tehničke greške promašila sva četiri slobodna bacanja? Ne? Ali i to se crno-belima desilo u subotu.

Po šutu za tri (20 odsto, 5/25), za dva poena (41 odsto, 14/34) i po realizaciji slobodnih bacanja, partija iz treće polufinalne utakmice staje u red sa najslabijim izdanjima Partizana ove sezone u ABA ligi. Zbirno gledano je i najslabija.

Ako na toliko promašaja nemate ofanzivni skok, a crno-beli su u prvom poluvremenu imali samo jedan, tek onda ste osuđeni na propast. Zvezda u prve dve utakmice gotovo da nije imala nikakav učinak iz tranzicije, dok su u "majstorici" Dejan Davidovac i Ognjen Dobrić napravili Partizanu haos.

Aleks Renfro i Džok Lendejl, koji svakako spadaju u ključne igrače, kao i Bandža Si, od koga se uvek očekuje da nešto "iščeprka" i pogodi neki otvoreni šut, za 53 minuta zajedno nisu ubacili nijedan jedini poen (šut 0/12).

Renfro je neprimetno došao do osam asistencija, Si (za koga se može čuti da je igrao povređen) udario je dve blokade, a Lendejl pored Odža nije uspeo da zabeleži nijedan skok. Trinkijeri ga je tokom ove serije maksimalno štedeo od duela sa gorostasnim Nigerijcem, ali u subotu nije imao gde da se sakrije od činjenice da fizički nije u stanju da se izbori sa najsnažnijim "peticama".

Čemu da se nadate ako od člana idealne petorke ABA lige u meču odluke ne dobijete baš ništa?

Kada dodamo da Novica Veličković nije uspeo da se nametne u igri sa niskog posta protiv Fajea i Simanića, da je Stratos Perperoglu "zidao" Marinkovića i Sija i dolazio do poena iz reketa kao na rekreaciji, da je nekoliko lopti poklonjeno ispadanjem iz ruku bez čuvara "na leđima", da je odbrana na strani pomoći, odakle su Faje i Simanić rešetali trojkama koš crno-belih, uglavnom bila nepostojeća, sa pravom se može postaviti pitanje da li su Trinkijerijevi puleni bilo šta uradili onako kako je zahtevao značaj utakmice.

Nisu. Jednostavno su se "raspali" i izgubili veru. Prvi su primili udarac i nisu bili kadri da uzvrate.

Čak i kada im je Zvezda nekim "praznim" minutima pružala nadu u povratak, Cirbes i Dobrić su se ofanzivnim skokovima postarali da razlika ode na 17-18, umesto na 12-13 poena.

"Tačka na i" bio je prodor Filipa Čovića za 78:43. Pet minuta pre kraja, samo osam poena je falilo da Zvezda ima duplo veći napadački učinak od crno-belih, a tih "minus 35" su najviše što je Partizan zaostajao u nekom trenutku derbija u poslednjih 40-50 godina!

Trinkijeri je tada pozvao tajm-aut i uz vapaj svojim igračima da pokažu poštovanje prema sebi i poslu kojim se bave, nazvao Zvezdinog plejmejkera "midžetom", odnosno "kepecom". Time je zaokružio veče koga će se i ekipa i navijači nekadašnjeg prvaka Evrope nerado sećati dugi niz godina...

Doduše, proizveo je i neki pozitivan efekat. Konačnih 84:63 za Zvezdu će u košarkaškim almanasima izgledati mnogo podnošljivije od 118:77 u korist Partizana, koliko je bilo u derbiju aprila 2011. Ali, ako se uzme u obzir kakav je objektivno bio odnos kvaliteta dve ekipe tada i sada, razlike ustvari i nema.