mondo.rs

Najezda šakala u celoj Srbiji!

Autor:

Jednog šakala nedavno je udario automobil na autoputu kod Bežanijske kose. Nije retkost da su ulazili i u dvorišta kuća. Iako su stalno na nišanu, broj šakala u okolini Beograda drastično raste.

Najezda šakala u celoj Srbiji! Foto: Youtube/screenshot/baobab3ful


Širenje populacije šakala se karakteriše kao brza i snažna ekspanzija sa verovatno najvećom gustinom u Evropi. To se može objasniti načinom ishrane ove vrste koja je strvinar i vešt predator, što je čini jedinstvenom i vrlo uspešnom vrstom u prirodi.

Direktor Prirodnjačkog muzeja, dr Milan Paunović, koji se posvetio istraživanju šakala, gostujući u Jutarnjem programu RTS navodi da broj šakala raste ne samo u okolini gradova već u celoj Srbiji.

OSOBINE ŠAKALA

Šakal je životinja veoma slična vuku. Ima šiljatu njušku, duže uši i kraći, debeo rep. Pokriven je kratkom, crvenkasto-smeđom dlakom. Veoma dobro i istrajno trči, prevaljujući velike udaljenosti, pa je velika opasnost za divljač, ali i za neke domaće životinje.

„Šakala ima tamo gde nema vuka. Šakal je u kompeticiji sa vukom, odnosno, vuk rado jede šakala, tako da su te zone preklapanja u brdskim krajevima, a niziju je potpuno osvojio šakal. Pošto su veliki gradovi većinom u nizijama, onda i šakala ima oko njih“, objašnjava dr Paunović.

"Naš odnos prema prirodi u mnogome je odgovoran za to što šakala toliko ima. Šakal je sisar koji se oportunistički hrani. Jede sve što može da se pojede, a mi ostavljamo hranu svuda oko nas. Imamo otvorena đubrišta i deponije smeća na koje se baca organski otpad, tako da šakal nalazi veliku količinu hrane. Kada životinja ima dovoljno hrane, onda se brzo i mnogo razmnožava, tako da broj raste", dodaje gost Jutarnjeg programa.

„Postoji i jedan paradoks. Šakal je nezaštićena vrsta, može da se lovi u neograničenim količinama, međutim, uprkos tome što raste lovni pritisak, što se ostreljuje sve više i više životinja, mi imamo procene da i njihova brojnost raste. Znači da taj odstrel ne utiče na njihovu brojnost“, naglašava dr Paunović.

Oni ulaze u gradove, ali samo na perifernim delovima i ne treba očekivati da ćemo ih videti u centru grada, jer se inače klone čoveka, ali se rado hrani ostacima koje čovek ostavlja. Zato strahovanje od napada šakala nije opravdano. Do sada nije zabeležen nijedan napad na čoveka. Ulaze u kokošinjce, u torove sa ovcama, ali retko. Šakal se uglavnom hrani organskim otpadom, ističe direktor Prirodnjačkog muzeja.

„Šakal je indikator stanja životne sredine kod nas. Odavno znamo da naša đubrišta nisu ograđena, da nisu onakva kakva treba da budu, ali vreme teče, a priroda neće da nas čeka, tako da je šakal dokaz za tako nešto i stalni podsetnik šta treba da uradimo u prirodi“, dodaje gost.

Teško je proceniti kolika je populacija šakala u Srbiji, ali siguno je da nije manja od 15.000 primeraka. Treba imati u vidu da taj broj raste i da je potrebno što hitnije preduzeti mere da se đubrišta uklone i pravilno saniraju.

„Kolege sa Biološkog fakulteta su nedavno čipovale jednog mladog šakala, koga su nazvali Joka, da bi utvrdili način kretanja, odnosno upotrebe prostora šakala. Znamo da retko žive pojedinačno, ređe u parovima, a najčešće u grupama od šest do 12 primeraka. Imali smo utisak da su teritorijalni, da se drže jedne teritorije. Međutim, neka novija saznanja to opovrgavaju. Prema nekim saznanjima iz Slovenije, jedan primerak je prešao preko 200 kilometara za veoma kratko vreme", kaže dr Paunović.

Biološki fakultet i Prirodnjački muzej su uradili istraživanje ishrane šakala. Utvrđeno je da u zimskom periodu preko 80 odsto sadržaja želuca odstreljenih šakala čine svinjske kože. Sve pregledane životinje su bile u punoj kondiciji, sa puno sala, što znači da su sposobne za normalan život i razmnožavanje.

Šakal je noćna životinja i retko ćemo imati priliku da ga vidimo. Sve više ih ima pored puteva stradalih od automobila, ali ne treba ih se plašiti jer neće da povrede, već će samo doći tamo gde ima dovoljno hrane.

Šakal može da prenese besnilo, kao i lisica, i to je jedna od opasnosti povećanog broja takvih vrsta životinja u prirodi i zbog toga je neophodna kontrola njihove brojnosti.

„Ta kontrola brojnosti se ne sme sprovoditi trovanjem, što je inače i zabranjeno u Srbiji, ali treba povećati monitoring populacije i treba vršiti redovan odstrel. Nije lepo reći, ali je korisno u ovakvoj situaciji. Naravno, ne treba ih istrebiti jer oni su i dežurni sanitarci, već kontrolisati“, zaključuje dr Milan Paunović na kraju gostovanja u Jutarnjem programu.

Povezano

Sve vesti