Albert Nađ za MONDO: Zamalo da ubijem Jarnija! (VIDEO)

"Pogledaj, naježio sam se dok to pričaš", izgovara Adi Nađ, dok mu Neša Petrović, u novoj epizodi Mondo serijala "mojih Top 11", citira Valerija Gazajeva. O Artmediji: "Tuga i očaj. Momentalno mi dođe da zaplačem". Hteo da UBIJE Jarnija.

Albert Nađ za MONDO: Zamalo da ubijem Jarnija! (VIDEO) Foto: MONDO

Da je u njegovo vreme bilo ove grafike koja uz pomoć crvenih tačkica označava svaki dodir sa loptom, teren bi ličio na telo prepuno malih boginja.

Svuda ga je bilo. Da doda, da preseče, da zatvori. Ukliza, skoči, udvoji. Zašto da ne, da se ubaci iz drugog plana i pogodi. Uostalom, kada je prvi put ušao u svlačionicu Partizana, drugovi su ga pitali "šta ti igraš". "Centarfora", odgovorio je prkosno i dva dana kasnije na utakmici sa Kolubarom postigao dva gola.

Dobrodošli u TOP 11 Alberta Nađa. Prve jugoslovenske ’šestice’ sa autonomnim pravom da obavlja posao "osmice" i "desetke".

Izvor: MONDO/Nebojša Petrović

...

Sistem 4-3-3.

"Sada će reći, evo ga kopira Gvardiolu. Za mene, sistemi služe isključivo televizijama zbog one grafike na početku utakmice. Fudbal je živa igra, igrači se kreću, mnogo je faktora koji utiču na pomeranje linija tima. Ja sam prošle nedelje vodio Rakovicu i primio gol u 38. sekundi meča. I sve ono što smo se dogovodili u svlačionici, palo je u vodu. Ili ti se desi povreda igrača u 5. minutu. Sistemi su relativna stvar. Pratim često košarkaške utakmice i trudim se da neke ideje sa parketa primenim na fudbalskom terenu. Konkretno, kada se traži prostor za neku kombinatoriku u fazi završnice akcije. Ovde ću se opredeliti za 4-3-3, isključivo razmišljajući o prvom imenu koje ću uskoro ispisati na tabli. Mada je taj igrač toliko dobar, da bi se snašao u bilo kojem sistemu igre".

Foto: MN Press

PARTIZAN (1992 - 1996)

"Mnogo je tu detalja za koje javnost nikada nije čula. Možda samo moji najbliži prijatelji. Raspad Jugoslavije je puno toga unazadio, u poljoprivrednom, ekonomskom, sportskom i svakom drugom smislu. Zvuči kontradiktorno, ali nama klincima sankcije su ubrzale razvojni put i širom otvorile vrata prvog tima. Stariji igrači su gledali što pre da pobegnu iz zemlje, a mi smo dobijali šansu da zaigramo na njihovim mestima. Verovatno bi u nekim drugim okolnostima morali da idemo zaobilaznim putem, bez obzira što smatram da smo imali kvalitet".

Skoro se na društvenim mrežama pojavila fotografija na kojoj "Partizanove bebe" sede u svlačionici, pognutih glava, zamišljeni i preplašeni.

 "Neko je napisao da je to mnogo skupa fotografija. I zaista je tako. Tu smo Ćira, Đole Tomić, Savo, Sale Stanojević, Vuk Rašović i ja. Sedimo u nekom ćošku, jer su ovi stariji imali svako svoje mesto. Kasnije, kada smo počeli da odlazimo u inostranstvo, cifre su dostizale neslućene visine. U današnjim razmerama, 25-30 miliona evra, koliko je klub profitirao od naših transfera. Tada se igrala Prva A i Prva B liga, sećam se da su nam na tom sastanku rekli da je cilj Partizana plasman među prvih šest. Pogledali smo se čudno, nije nam bilo jasno kako jedan od najtrofejnijih klubova u zemlji može da ima tako skromne ambicije. Ali, procena je bila da se sa toliko debitanata u seniorskom sastavu ne može već prve sezone do šampionske titule. Epilog je poznat. Posle četiri decenije čekanja, osvojena je 'dupla kruna' i tada smo svi mi, zajedno sa Tumbom, skrenuli pažnju javnosti i počeli da gradimo naše karijere".

Umalo da se karijera Adija Nađa završi pre nego što je i počela...

"Rodio sam se sa srčanom manom, a Teleoptik nije imao da plati preglede kako bi dobio dozvolu da me registruje za prvi tim. Igrao sam u mlađim kateogrijama na tuđe ime i da nije bilo Blagoja Paunovića, verovatno bih i odustao od fudbala. On je uzeo stvari u svoje ruke, doveo me u Partizan i rekao da će da reši probleme sa sertifikatom. Vukao me je po VMA, kardiovaskularnom, gde sve nije... na kraju smo došli do doktorke Jelice Kalinić, inače bivše reprezentativke Jugoslavije u košarci i ona je na svoju odgovornost stavila pečat i potpisala saglasnost da mogu profesionalno da se bavim sportom".

Brujala je cela Jugoslavija krajem osamdesetih o čudesnoj generaciji Partizanovih klinaca koja melje sve rivale u svojoj uzrasnoj kategoriji.

"Sećam se dobro jednog naslova u novinama. Buktao je onaj rat u Zalivu i nas su prozvali 'Pustinjska oluja'. Zaista smo delovali furiozno i nije bilo tima koji je mogao da nam pruži dostojan otpor. Nakon toga, za trenera prvog tima dolazi Ivica Osim, čovek koji ništa ne prepušta slučaju. Pratio je sve naše utakmice ili je slao svoje pomoćnike i zahtevao da mu podnose detaljne izveštaje. Često je organizovao duele između omladinskog i seniorskog tima i to je za nas bio poseban doživljaj. Pazi, igraš protiv Peđe, Jokana, Bogdanovića, Omerovića... Jednom smo ih dobili 1:0 na Vojnoj gimnaziji, Osim je bio toliko ljut da je za kaznu zakazao sutradan još jednu utakmicu. Mi opet pobedimo 1:0 i on posle toga uđe u našu svlačionicu i kaže 'spremite se, u nedelju svi igrate protiv Spartaka'. Gledali smo se zbunjeno, ne verujemo šta čujemo. Naravno da nismo igrali, ali je tim gestom poslao poruku prvotimcima da bi trebalo da se zamisle za svoj status. Ubrzo je nas petoricu priključio prvom timu, išli smo sa njima na pripreme i nije nam bilo ispod časti, kao ovima danas, da se vratimo među naše vršnjake i da igramo Omladinsku ligu Srbije".

Sankcije. Teška vremena. Nije bilo evropskih utakmica. Dva derbija u toku sezone i to je sve od fudbalskog spektakla.

"Ja sam prvu utakmicu u Evropi za Partizan odgirao tek druge sezone po povratku u Srbiju. Onu protiv Đurgardena. Zato su utakmice sa Zvezdom bile nešto posebno i pobede su se dugo pamtile i prepričavale. Recimo, ona 1:0, golom Branka Brnovića u poslednjem minutu. Čurović je šutirao, ovamo prema jugu, lopta pogođa prečku, eno je trese se i dan danas, Miloje izleće u prazno, a Brna skače i postiže gol. Bila je to klasična 'sveća' što bi treneri rekli, nikome u prvom trenutku nije bilo jasno čime je Brnović zahvatio loptu, potiljkom, ramenom ili leđima. U svakom slučaju, jedna od mojih najslađih pobeda u Partizanu, osvojili smo tri boda i definitivno obezbedili titulu. Par dana kasnije, igrali smo i onu čuvenu utakmicu u polufinalu Kupa, kada je Peđa Vasiljević pogodio iz velike daljine i kada je došlo do opšte tuče. Spartak je bio lak plen u finalu, dali smo im devet komada i overili 'duplu krunu'.

Kandidati iz Partizana I:

Golmani: Goran Pandurović, Nikola Damjanac

Odbrana: Vujadin Stanojković, Nebojša Gudelj, Budimir Vujačić, Gordan Petrić, Vuk Rašović, Bratislav Mijalković, Zoran Mirković, Mladen Krstajić, Predrag Pažin, Niša Saveljić

Vezni red: Slaviša Jokanović, Petar Vasiljević, Goran Bogdanović, Zlatko Zahović, Dragan Ćirić, Branko Brnović, Slobodan Krčmarević, Ivan Tomić, Dejan Rađenović, Saša Ćurčić, Darko Tešović, Đorđe Tomić, Dražen Bolić, Niša Saveljić, Dejan Vukićević, Viktor Trenevski

Napad: Ljubomir Vorkapić, Savo Milošević, Dejan Čurović, Nenad Bjeković jr, Goce Hristov, Damir Čakar

Foto: MN Press

TOP 11 - Dragan ĆIRIĆ (vezni red)

"Vrlo kratko i jasno. Najveći genijalac sa kojim sam igrao u karijeri. Bez premca, u svakom segmentu igre. Mnogo ga je teško bilo shvatiti. Iskreno, mislim da ni on sam u pojedinim momentima nije znao šta će da uradi sa loptom. Zato je i bio nezgodan za čuvanje. Bukvalno mu nisi mogao ništa. Čak i da znaš šta će da izvede, kreneš na tu stranu, ispružiš nogu, ali ne vredi. Bio je lukav i nepredvidiv. To što je Ćira znao da izmisli na terenu, ja sam video samo kod Mesija i nikoga više. Čika Paun je njega i mene isti dan uveo u svlačionicu i nikada neću zaboraviti našu reakciju kada su nas drugari pitali na kojoj poziciji igramo. Ja kažem 'centarfora', Ćira onako stidljiv, jedva je izustio 'polutku'. Njih dvojica, trojica, samo su odmahnuli rukom i rekli 'ne može, to mi igramo'. Ja pomislim 'šta sam koji đavo dolazio u Partizan, vraćam se u Teleoptik, tamo bar mogu da igram ono što želim'. Međutim, već u prvoj prijateljskoj utakmici, pobedimo Kolubaru 3:2, Ćira da jedan, ja dva gola. Tu smo se 'zgotivili' i postali nerazdojni drugari. Stvarno, neko ko ga ne poznaje, rekao bi da je tuta-muta. Naprotiv, Ćira je jedna vrlo inteligentna i jako kvalitetna osoba. Zna šta hoće u životu i oduvek je znao šta želi od fudbala. Njemu je bilo važno da se zabavi. Ne dovodim u pitanje njegov profesionalni odnos, ali ako bi se desilo da dođe kući nezadovoljan, smatrao je da se tog dana utakmica nije ni igrala. Takav je i danas. Organizovao se fenomenalno, vodi taj svoj restoran u Zemunu i uživa u životu. Jedino mi je žao što nije napravio bolju karijeru u inostranstvu, jer je zaista imao sve predispozicije. Doduše, Barselona je za mnoge asove svetskog formata ostala nedokučiva destinacija. A Ćira je već na prvom treningu oduševio sve one vedete koje su u to vreme igrale na Nou Kampu. Mnogo je anegdota o Dragančetu. Pse je obožavao. Jednog dana, nije se uopšte pojavio na treningu. Nije ga bilo ni sutradan, ni cele te nedelje. Niko nije znao gde je i šta se dešava. Tek smo posle saznali da mu je kuče u Jakovu izletelo pod autobus, da se dugo mučilo i na kraju uginulo. On je bio toliko potresen da mu nije bilo do fudbala. To dovoljno govori o njemu kao čoveku".

BETIS (1996 - 1998)

"U Jugoslaviji smo tada igrali za 100 maraka. Ok, to je bila solidna cifra ako se ima u vidu hiperinflacija. Ljudi su radili za plate od 3 do 5 maraka, ali je litar goriva koštao 10 maraka. Svi smo vozili automobile, kupiš 10 litara i onda do kraja meseca grickaš nokte za večeru. Nismo imali menadžere i nisu nam bili ni potrebni. Nenada (Bjekovića) smo smatrali za drugog oca, znali smo da će svaka odluka kluba biti u isto vreme i u našem interesu. Bili smo tako vaspitani da nam je igranje za Partizan i reprezentaciju predstavljalo vrhunac zadovoljstva. Danas se neki ljute i neće da igraju za Srbiju. To je za mene neshvatljivo. Svi smo se mi prodali zahvaljujući nastupima za nacionalni tim. Čim nisi na spisku selektora, pada ti cena i nisi više nikome interesantan".

Nije bilo menadžera, agenata i posrednika. Kako su se onda širile informacije o interesovanju inostranih klubova.

"Spremali smo se da krenemo na pripreme u Lepenski Vir i već sam bio u autobusu kada je Mića Radović ušao i rekao 'Adi, brzo kod Zeke'. Kod Zeke se nije išlo tek tako, znao sam da je nešto ozbiljno. Ja tamo, on pita 'je l' imaš pasoš'. Naravno da sam imao pasoš, ali nisam znao ni gde je, ni da li je istekao. Onda sam čuo te famozne reči koje mi i dalje odzvanjaju u ušima - 'ideš za Madrid'. Kad se nisam srušio. Prva pomisao je bila Real Madrid. Kad ono 'moša'. Šalim se, naravno, ali Betis je u to vreme bio nepoznanica za naše ljubitelje fudbala. Tek sam kasnije saznao da se radi o klubu velike tradicije i da posle Reala i Barse ima najviše navijača jer je mnogo Andalužana za vreme Frankove vladavine otišlo za Kataloniju koja se najbrže razvijala u privrednom i ekonomskom smislu.

Ponuda Betisa nije bila jedina na stolu Nenada Bjekovića.

"Bila je varijanta da zajedno sa Baticom odem u Atalantu, ali su uslovi bili neprihvatljivi. Javljali su se Saragosa i Sampdorija, sve je išlo preko kluba. Meni je to skroz korektno i mislim da i danas treba tako da se radi. Dobro, nije baš da nije bilo menažera. Sećam se telefonskog poziva sat vremena pre mog polaska na potpisivanje ugovora sa Betisom. Zvao me je Ćalasan i rekao mi da nigde ne mrdam jer se pojavilo interesovanje Arsenala. Venger je tada stigao iz Nagoje i bio je oduševljen mojim nastupom za reprezentaciju na turniru u Japanu. Čak sam i sa Piksijem imao razgovor na tu temu, ali nije bilo šansi da se pogazi obećanje koje smo Partizan i ja dali čelnicima Betisa. Čalasan je dan kasnije pokušao još jednim pozivom, tada sam mu rekao da se nalazim u hotelu u Sevilji i da može samo da mi čestita jer sam upravo postao član jednog velikog španskog kluba".

U tom trenutku, jedna titula (daleke 1934/35) i jedan Kup kralja (1976/77). Ali, armija navijača i ambiciozna uprava koja nije štedela novac u želji da se što pre dopuni trofejna sala na Benito Viljamarinu.

"Te godine imali smo izuzetno dobru ekipu i odličnog trenera, Lorenca Seru Ferera, koji je danas sportski direktor Betisa. Liga je bila strahovito jaka, pošto su svi klubovi u periodu od 31. decembra do 31. januara dobijali po 12 miliona maraka od TV prava i mogli su da dovode zvučna pojačanja. Real je imao Šukera, Mijata, Raula, Sančiza, Redonda, Roberta Karlosa... Barsa sa Gvardiolom, Nadalom, Abelardom, pravim Ronaldom, De la Penjom, Amorom... jaka Saragosa, moćna Valensija... Sećam se svog debija protiv Bilbaa, počeo sam sa klupe, ubacio me u drugom poluvremenu i prva lopta koju sam dobio, ja je nešto odložim u stranu, ali nisam video Goikoečeu. Kada me je udario iz sve snage i u punom trku, pomislio sam 'auuu, šta je ovo'. Kao brzi voz. I to mene koji sam u srpskom fudbalu važio za nekoga ko je jak u duelu i koga je vrlo teško izbaciti iz ravnoteže".

U tako žestokoj konkurenciji, Betis je sa Adijem Nađom kao polugom na sredini terena odigrao jednu od najboljih sezona u svojoj istoriji. U La Ligi četvrto mesto, iza Real Madrida i Barselone, a sa istim brojem bodova kao trećeplasirani Deportivo. U Kupu na korak do trofeja, što bi ih smestilo rame uz rame sa slavnom generacijom iz sedamdesetih koju je predvodio holandski as Geri Miren.

"Dodao bih i da je Alfonso Perez sa 24 gola bio drugi strelac lige iza Ronalda. Sa Real Madridom smo u obe utakmice ostali neporaženi (2:2 i 1:1). Žao mi je zbog tog kupa, Figo nam je u produžecima dao gol i Barsa je slavila sa 3:2. Rekao sam da je Dragan Ćirić najbolji igrač sa kojim sam bio u istoj ekipi, ali je Ronaldo najbolji i najveći protiv koga sam igrao tokom karijere. Kada je raspoložen, ne ostavlja ti nikakvu mogućnost da ga zaustaviš. Imali smo sreću da je Barselona te sezone osvojila 'duplu krunu', pa je Betis kao finalista kupa otišao u Kup pobednika kupova".

Kandidati iz Betisa:

Golmani: Toni Prats, Pedro Haro, Hoze Manuel Pinto

Odbrana: Haime, Luis Fernandez, Huan Antonio Urenja, Huan Merino, Roberto Rios, Robert Jarni, Huan Redondo, Fernando Varela, Solozabal, Risto Vidaković, Olias

Vezni red: Nenad Bjelica, Kapi, Aleksis Truhiljo, Huan Hoze Kanjas, Otero

Napad: Alfonso, Huan Sabas, Pjer, Vojček Kovalčik, Finidi Džordž, Kueljar, Ivan Perez, Oli

"Prvih mesec dana je bio i Vlada Stošić. Veoma sam ga cenio kao igrača još iz perioda dok je nosio dres Crvene zvezde. Neposredno pred početak prvenstva, napustio je Betis i otišao za Meksiko. Toni Prats je bio dosta čudan golman. Umeo je da zahvati loptu ramenom i da pošalje precizan pas na 30-40 metara od svog gola. Nogom, bez problema s peterca na peterac".

Foto: MN Press

TOP 11 - Robert JARNI (vezni red)

"U životu nisam sreo igrača sa tako ubitačnim centaršutem iz punog trka. Uvek sam se pitao kako je moguće da iz svake pozicije uputi loptu koja te bukvalno pogodi u trepavicu. Bili smo cimeri na putovanjima, jednom sam ga pitao gde je naučio tako da centrira. Rekao je da je sve stvar vežbe i napornog rada na treninzima. Pomenuo mi je ime trenera u Hajduku koji mu je otkrio tajne vrhunskog centaršuta, ali sam zaboravio ime. Ostajali su po dva sata posle treninga, ovaj mu je samo gurao loptu u prostor, a Robert bi centrirao do besvesti. Nije ni čudo što je taj element igre doveo do savršenstva".

Bata Mirković Foto: MONDO/gif

OVIJEDO (1998 - 2002)

"Ostali smo obe sezone u Primeri, što je bio primaran cilj kluba. Prvo sa Fernandom Vaskezom, a posle i sa Luisom Aragonesom. Te druge sezone, iz lige su ispali Betis, Atletiko Madrid i Sevilja. Čisto da vam dočaram koliko je špansko prvenstvo u to vreme bilo zahtevno i konkurentno. Nažalost, godinu dana kasnije, ni Ovijedu nije bilo spasa. Ispali smo u Segundu, mada sam ja na polusezoni napustio klub i otišao u Elče. Trener je bio Radomir Antić, igrali su Đole Tomić i Milan Martinović, a mimoišao sam se sa Veljkom Paunovićem koji je baš tog decembra stigao u Ovijedo. Navijači su gajili velike ambicije, rukovodstvo je uložilo mnogo novca na kvalitetna pojačanja, čak je i start prvenstva bio vrlo dobar. Pad je usledio posle božićnih praznika. Šta pad? Raspad i katastrofa. Nanizali su šest poraza i našli se u opasnoj zoni. Namestio se i očajan raspored u poslednja četiri kola. Sve dueli protiv timova iz vrha tabele, Real Madrida, Barse, Deportiva i Majorke. Čak su dobili Barsu na Nou Kampu, ali je Osasuna u poslednjem kolu slavila protiv Real Sosijedada i Ovijedu ni pobeda protiv Majorke ne bi donela opstanak".

Kandidati iz Ovijeda:

Golmani: Esteban Andres Suarez, Luis Mora, Unzue, Doronsoro

Odbrana: Viktor Onopko, Frank Rabarivoni, Cezar Martin, Džojsi Moreno, Savedra, Rivas, Boris, Gamboa, Mateo Korbo, Frederik Danžu, Oskar Alvarez, Anhel Luis, Guručaga, Paredes, Raul Garsija, Tomas

Vezni red: Manel, Paulo Bento, Roberto Pompei, Eskurza, Ivan Anija, Haime, Ivan Iglesijas, Bango, Idrisa Kejta, Berto, Gert Klasens, Oskar Perez, Pablo Dijaz, Ruben Rejes, Đorđe Tomić

Napad: Deli Valdes, Peter Dubovski, Piter Meler-Nilsen, Fabio Pinto, Amijeva, Huan Gonzalez, Geni, Losada, Ruben Suarez, Oli, Santamarija

"Stavio sam Ćiru i šteta što nemam mesta na poziciji pleja za još jednog fantastičnog igrača. Zvao se Peter Dubovski. Nažalost, nije više među nama. Nastradao je tokom letovanja na Tajlandu. Stao je iznad jedne kaskade da se fotografiše, noga mu je proklizala i pao je u provaliju od 40 metara. Užasna tragedija, imao je samo 28 godina. Mi smo po toj desnoj strani imali Ivana Aniju i Fabija Pinta. Ali, pre svega Tita Pompeja, fantastičnog momka, vrele argentinske krvi. Dok sam bio u upravi Partizana, sreli smo se u Buenos Ajresu i dogovorili dolazak Boke juniors u Humsku. Znate i sami šta bi za naše ljubitelje fudbala značio jedan takav spektakl u Beogradu. Za mene je Boka ubedljivo najveći klub na svetu. Ipak, nisam naišao na razumevanje ljudi koji su u tom momentu rukovodili Partizanom“.

TOP 11 - Hulio Cezar DELI VALDES (napad)

"Uvek me podsećao na Husrefa Musemića, bio je strahovito jak u skok igri. Imao je brata, ličili su kao jaje jajetu, iako nisu bili blizanci. Došao mu je jednom u posetu, baš u trenutku kada je Deli kuburio sa povredom noge. Mi napravimo foru i dan uoči važne utakmice, pošaljemo brata na pregled kod klupskog lekara. Ovaj ga položi na sto, odradi sve što treba i onako u čudu kaže 'pa tebi bre nije ništa, ajde blago meni sutra na teren'. Kada se okrenuo da nešto zapiše, Deli uleti u ambulantu i legne pored brata. Doktoru je trebalo pola sata da identifikuje pravog Delija Valdesa. Tek se kasnije setio da Deli ima veliki ožiljak na glavi“.

ELČE (2001)

Golman: Injaki

Odbrana: Redondo, Ajtor Aregi, Havi Navaro, Benja, Ivan Roča, Marselo Manusovič, Karmelo, Aleho

Vezni red: Denis Serban, Pako Garsija, Dani Boregero, Huan Karlos Sokoro, Viskaino, Mazinjo, Pari, Solaun, Balaš Molnar, Ino, Zuniga, Isak, Izrael

Napad: Nino, Čangui, Nano, Ćavi Himenez, Delgado, Pablo Guede

"Nisam se našao sa gospodinom Radomirom. Jednostavno, nismo imali iste poglede na fudbal i doneo sam odluku da na polusezoni odem u Elče. Želeo sam da igram i nije me uopšte zanimalo gde će to biti. Pojavila se i opcija sa Marsejom. Prošao sam preglede, potpisao pozajmicu na šest meseci i kada sam se pojavio na prvom treningu, trener Klemente me je odvojio na stranu i rekao mi da je došlo do zastoja na relaciji Marsej-Ovijedo, jer su Španci tražili više nego što je u prvom momentu dogovoreno. Bio je poslednji dan prelaznog roka, nisam smeo više da čekam i prihvatio sam odlazak u Drugu ligu Španije".

Segunda ništa slabija od Primere. Betis se te sezone vraća u elitu, ruku pod ruku sa gradskim rivalom Seviljom. A Nađov Elče završava na 18. mestu, prvom iznad crte koja garantuje opstanak u ligi.

"Spasili smo se u poslednjim sekundama poslednje utakmice. Jurili smo bod protiv Kompostele za koju je igrao Vladimir Gudelj i koja se takođe borila za goli život. Njima je igrala isključivo pobeda. Stadion krcat, mi u 10. minutu gubimo 2:0 i meni je u glavi samo to da neću skoro nazad u Primeru. Ok, Elče ispada u Treću ligu, ja se vraćam sa pozajmice u Ovijedo, ali u tom trenutku i Ovijedo gubi na Majorci 3:0 i ispada u Segundu. Srećom, smognemo snage da smanjimo na 2:1 i u 90. minutu, onaj Ivan Roča, bio je pomalo glavat ali strašan defanzivac, iz neke gužve postigne drugi gol i spase nas sunovrata među amatere".

TOP 11 - Denis SERBAN (napad)

"On je bio kreator tog preokreta u meču sa Kompostelom. Smanjio je rezultat u finišu prvog poluvremena i asistirao za izjednačujući gol. Stigao je u Španiju kao velika nada rumunskog fudbala, ali u Valensiji nije dobio šansu koju zaslužuje. Zato je potražio sreću u Viljarealu i Elčeu. Kod nas je te sezone eksplodirao i sa 11 golova bio prvi strelac ekipe. Možda ga se sećate sa jedne prijateljske utakmice protiv Jugoslavije krajem 2000. godine, dao je vodeći gol u pobedi Rumuna u Bukureštu".

Foto: MN Press

PARTIZAN (2002 - 2007)

"Nikada u životu nisam imao 45 dana slobode. Ovijedo je zapao u finansijske probleme i raskinuo ugovore sa većinom igrača. Odjednom sam se našao u situaciji da ne znam šta ću sa sobom. Vratio sam se u Beograd i održavao formu na treninzima Partizana. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bi tu moglo da dođe do neke kombinacije. Jednog dana, Nenad se pojavio sasvim slučajno i cela priča je počela spontano – 'gde si Adi, šta ima, kako je'. Ja kažem 'tu sam, nemam ništa u planu, čekam da vidim šta i kako'. On mi otvoreno kaže da imaju ideju da vrate par starijih igrača i da napadnu Ligu šampiona. Kako je pomenuo Ligu šampiona, mene to toliko zagolica da sam narednih dana samo o tome razmišljao".

Lampica se upalila. Voljeni klub je izrazio želju, tu više nema prostora za dvoumljenje. U Ovijedo po stvari, pa pravac u svoju kuću.

"Nisam imao pravo nastupa u mečevima sa Sportingom. Gledao sam iz lože onaj evropski debi Kristijana Ronalda pred praznim tribinama u Humskoj. Zamenio je Tonjita, nekih 15 minuta pre kraja utakmice. I danas imam utisak da su se oni tada zbunili kada je Partizan smanjio na 3:2 i da nisu imali pojma da ih još jedan gol vodi u naredno kolo".

Propustio je Bajern i Ronalda, ali se godinu dana kasnije upisao u istoriju Partizana kao član prve generacije koja je dospela u krem evropskog fudbala.

"Nismo zaslužili poraz ni u prvoj utakmici sa Njukaslom. Samo je Stojanoski četiri puta izlazio sam ispred Givena. Solano je dao gol iz njihove jedine prave akcije. Mnogi su uoči revanša očekivali novi debakl Partizana, naročito naše komšije kojima se osladilo da prisustvuju evropskim petardama crno-belih. Čak su me i moji drugari zvezdaši stalno podsećali na Slaviju i praški brodolom iz prethodne sezone. Sećam se scene sa aerodroma u Beogradu, ukrcavamo se za Njukasl i vaš kolega Strajnić mi priđe i pita 'je li Adi, šta misliš'. Ja mu kažem 'nema šta da mislim, pobeđujemo sutra i idemo u Ligu šampiona'. On se na to nonšalantno nasmeje i odmahne glavom. Mene je ta njegova reakcija toliko pogodila da sam hteo da puknem od besa. Uozbiljim se i kažem mu 'šta se smeješ! Vidi, ako uđemo u Ligu šampiona, kupuješ piće za ceo avion. Ako ispadnemo, ja častim'. Možda sada zvuči čudno, ali ja sam zaista u tom trenutku bio ubeđen da prolazimo Njukasla".

Više od 120 minuta drame na Sent Džejms Parku. Gol Ilijeva, ples Saleta Ilića, bravure Ivice Kralja. "Ajmo, Milivojeeeee... Partizan je u Ligi šampiona..."

"Neki kažu da nas je sreća poslužila prilikom penala. Jeste, ali smo u regularnom toku pocepali Njukasl. Tačno je da su i oni imali zicer u poslednjem minutu, kada je Ivica nogom zaustavio pokušaj Širera. Pa onda silni promašaji na početku penal serije, Širer, Malbaša, Dajer... tek sam ja razbio maler na kraju druge serije. I tu smo, kao protiv Artmedije, prokockali penal za pobedu. Mnogo je nerava pokidano dok nismo dogurali do cilja. Posle nas je Bog nagradio da igramo protiv jednog od najkvalitetnijih timova u istoriji Real Madrida. Beograd ne pamti da je ikada ugostio toliki broj 'galaktikosa' u jednoj zvanićnoj utakmici. Pa Murinjov Porto koji te sezone osvaja Ligu šampiona. Pa Marsej sa Drogbom i Midom, koji te sezone igra finale Lige UEFA. Mislim da smo se dostojno držali protiv gorostasa evropskog fudbala i priuštili našim navijačima poslastice koje će pamtiti celog života. Rekao sam Strajni, 'opusti se, ja častim'. U tom momentu, piće za ceo avion je bio najmanji problem".

Posle Lige šampiona, novi bljesak na evropskoj sceni. Pobede protiv Ocelula i Dinama i ulazak u Ligu Evrope. Krasa je u ovoj istoj rubrici rekao da je trener CSKA Valerij Gazajev bio impresioniran kvalitetom igrača Partizana i da je od svih rivala sa kojima su Rusi te sezone igrali u Evropi, najviše vremena potrošio na analizu i pripremu meča u Beogradu.

"Pogledaj, naježio sam se dok to pričaš. Sa Vermezom smo takođe igrali izuzetno dobar fudbal. Ivica na golu, Batica pozadi, Sale na sredini... tu je bio Ivan Tomić, pun iskustva i znanja, čovek sa Alavesom igrao finale kupa UEFA protiv Liverpula... Neša Brnović se takođe sjajno uklopio... jedino smo napred bili za nijansu tanji. Imali smo Boju i Mocu Radonjića. Simon Vukčević se pokazao kao veoma korisno rešenje u mnogim fazama igre. Delovali smo zaista zrelo i moćno. Pazite, mi smo te sezone osvojili titulu sa 20 odsto snage. Odemo u Podgoricu, Budućnost četvrta na tabeli, atmosfera dovedena do usijanja, frka celu noć, navijači nam lupaju ispred hotela... Mi izađemo na teren i rešimo utakmicu u prvih 15 minuta. Ja se nisam ni oznojio. Na ishod duela sa CSKA je uticalo mnogo faktora. Bili smo oslabljeni, Sale je dobio crveni karton u Dnjepropetrovsku, ja sam imao dva žuta, neki su bili van stroja zbog povrede. U Beogradu je teren bio pod ledom, dva helikoptera su sušila travu da bi to ličilo na nešto. Akinfejev je branio kao lud, mislim da se posle naše utakmice lansirala priča o njemu kao čudu od golmana. Revanš je igran u Krasnodaru zbog mraza u Moskvi. I tu nam je Vagner Lav dao gol iz jednog šuta u prvom poluvremenu. Izašli smo u nastavku visoko, na sve ili ništa, ali nam Paparesta ne svira čist penal nad malim Grubješićem. U finišu nam daju drugi i zatvore utakmicu. Šteta, velika šteta".

Sa Adijem Nađom možete o svemu i svačemu. Uz jedan topli savet. Nikada, ali NIKADA, ne spominjite ime jednog kluba – Artmedija Bratislava.

"Tuga i očaj. Momentalno mi dođe da zaplačem. Zamišljam šta bi se dogodilo da smo povezali još jednu Ligu šampiona. Partizan bi na račun tog kontinuiteta i dan danas vladao našim fudbalom. To mi je najteži i najbolniji poraz u karijeri. Svi oni koji objektivno posmatraju stvari, svesni su da je to bio udarac i za kompletan srpski fudbal. Bili smo na korak od dobijanja još jednog mesta u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Muka mi je pri samoj pomisli na te proklete penale. Opet sam se uhvatio za loptu, ne zato što sam bio neki strašan penaldžija, nego zato što je retko ko imao snage da u tom trenutku preuzme odgovornost. Posle Artmedije sve je puklo, nadovezao se fijasko protiv Petah Tikve i klub je krenuo u sasvim suprotnom smeru".

Kandidati iz Partizana II:

Golmani: Radovan Radaković, Radiša Ilić, Đorđe Pantić, Ivica Kralj

Odbrana: Milivoje Ćirković, Dejan Ognjanović, Milan Stojanoski, Nikola Malbaša, Taribo Vest, Branko Savić, Branimir Bajić, Nenad Đorđević, Tomaš Žonsa, Ifeani Emeghara, Niša Saveljić, Antonio Rukavina, Marko Lomić, Ivan Obradović

Vezni red: Igor Duljaj, Goran Trobok, Zvone Vukić, Saša Ilić, Vladimir Ivić, Simon Vukčević, Ljubinko Drulović, Mire Radović, Stefan Babović, Dragan Ćirić, Ivan Tomić, Miralem Sulajmeni

Napad: Damir Čakar, Andrija Delibašić, Ivica Ilijev, Danko Lazović, Pjer Boja, Obijore Odita, Stevan Jovetić, Žarko Lazetić

"Taribo je imao neku energiju koju je ulivao svima koji bi se našli u njegovoj blizini. Svašta se pričalo, vudu-magija, kikice, ovo-ono, ali niko ne može da ospori da je bio ključna figura u našem pohodu ka Ligi šampiona. Nisam se dugo čuo sa njim, ne znam ni gde je u ovom trenutku. Sećam se one kese koju je stalno vukao sa sobom u avion, nije nam dao da pogledamo šta se u njoj nalazi. Znam samo da je imao šest pasoša, nalepljenih jedan na drugi".

Foto: MN Press

TOP 11 - Saša ILIĆ (vezni red)

"Neka ga zdravlje posluži i neka izdrži još koju sezonu. To je tragedija da je Sale i u 42. godini života ubedljivo najbolji fudbaler Partizana. Videlo se i u poslednjih nekoliko utakmica, on je taj koji pokreće ekipu i koji rešava situacije u prelomnim trenucima. Čitam razne komentare, tipa 'starac, dokle više, uzima pare dok sedi na klupi...'. Ja im svima poručujem, dajte Saletu loptu i pustite ga da igra. Onaj ko zna, ne zaboravlja. Taj igra i rešava".

ROSTOV (2007 - 2008)

Golmani: Roman Gerus, Ivica Kralj

Odbrana: Oleg Leščikov, Ivan Živanović, Pavel Mogilevski, Sergej Omeljančuk, Anton Rogočij, Ildar Šabajev, Miloš Kruščić

Vezni red: Ilja Kalašnjikov, Denis Kirilenko, Aleksandar Kulčij, Konstantin Mihajlov, Mihail Osinov, Konstantin Zujev

Napad: Maksim Astafijev, Esau Kanjenda, Mihail Kozlov, Mihajlo Pjanović, Dmitrij Tkačev

"U Rusiji se igralo od marta do novembra, mene su doveli pred kraj prvenstva da pokušamo da se spasemo ispadanja iz Premijer lige. Stigao sam da odigram svega sedam utakmica, protiv Kubana, Rubina, CSKA, Lokomotive, Himkija, Spartak Naljčika i Dinama iz Moskve. Nismo imali neki naročiti tim i opstanak je bio nerealan domet".

TOP 11 - Ivica KRALJ (golman)

"Taman da iskoristim bonus, da bih mogao posle nekog drugog iz reprezentacije. Prosto mi je nepojmljivo da mu u Rostovu nisu dali nijednu priliku da stane na gol. Tokom celog prvenstva branio je Roman Gerus, iako su Ivicu doveli kao veliko pojačanje. Inače, nas dvojica se oslovljavamo sa 'Brus'. Priča je totalno luda. Tih devedesetih godina, Partizan je imao par navijača koji su posle svakog treninga čekali igrače i tražili za pivo i tako te stvari. Ok, Miša Tumbas je jedan jedini i neponovljiv. Ali bio je i jedan koji je Ivicu stalno zvao 'Brus'. Nikada nam nije bilo jasno zašto baš 'Brus', ali eto, ostalo je tako. Meni i dan danas u memoriji telefona ne piše 'Ivica Kralj', nego samo 'Brus'".

ČUKARIČKI (2008 - 2009)

Golmani: Budimir Janošević, Milan Lukač

Odbrana: Danijel Morariju, Dražen Okuka, Tomislav Pajović, Perica Stančeski, Milan Vilotić, Bojan Zavišić, Nenad Višnjić

Vezni red: Miloš Bosančić, Vil Džon, Nenad Kiso, Ivan Kaličanin, Saša Marjanović, Miroslav Petronijević

Napad: Rudolf Bester, Milan Bojović, Judžin Sepuja, Marko Rajić

"Stalno sam govorio da ću ostaviti fudbal onog trenutka kada više ne budem imao želju da odlazim na treninge. Tako je i bilo. Predsednik Čukaričkog Saša Mihajlović je imao problema sa svojom privatnom firmom i to se odrazilo na vođenje kluba. Dešavalo se da moji saigrači nemaju šta da jedu, da ih izbacuju iz stana zbog neplaćene kirije, nije im bilo ni do života, a kamoli do fudbala... Nisam to mogao da podnesem i povukao sam se pre isteka ugovora. U poslednjem kolu jesenje polusezone, zamolio sam trenera Stepanovića da me poštedi nastupa protiv Partizana. Nisam želeo da se dogodi neka slučajna greška na terenu, pa da neko posumnja u moje poštenje. Čak nisam išao ni da gledam tu utakmicu. Na proleće, potpuno druga situacija. Hteo sam svim srcem da se oprostim od fudbala baš na meču protiv svog voljenog kluba. Ako se sećate, poslednja tri minuta sam zamenio dresove i dodavao se sa igračima Partizana. Bilo je čudno, ali sam ispunio san da poslednje sekunde u karijeri odigram u dresu koji je za mene uvek bio svetinja".

TOP 11 - Milan BOJOVIĆ (napad)

"Sada je u lučanskoj Mladosti. I dalje trese mreže i potvrđuje svoj neosporni kvalitet. On je dete Partizana. U Čuku je stigao zajedno sa Bosančićem i braćom Marinković. Bili su deca u to vreme i osećao sam se kao 'penzioner' u njihovom društvu. Zato su mi i priredili onu scenu sa foteljom na centru igrališta po završetku poslednje utakmice u prvenstvu".

Foto: MN Press

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE/SCG (1994 - 2006)

Golmani: Ivica Kralj, Goran Pandurović, Aleksandar Kocić

Odbrana: Zoran Mirković, Miroslav Đukić, Goran Đorović, Siniša Mihajlović, Goran Gavrančić, Nemanja Vidić, Aleksandar Luković, Mladen Krstajić, Ivica Dragutinović, Milivoje Ćirković

Vezni red: Slaviša Jokanović, Dragan Stojković, Dejan Savićević, Dejan Govedarica, Jovan Stanković, Dejan Stanković, Ljubinko Drulović, Branko Brnović, Milinko Pantić, Zvone Vukić, Predrag Đorđević, Dragan Mladenović, Igor Duljaj, Ognjen Koroman, Ivan Ergić

Napad: Peđa Mijatović, Darko Kovačević, Nikola Žigić, Mateja Kežman, Savo Milošević, Danijel Ljuboja

Nekako je sudbinski vezan za Savu Miloševića. Ne samo da su fudbalski odrasli pod istim krovom, nego su i reprezentativnu karijeru gradili ruku pod ruku. Oba puta kada je Nađ tresao mrežu za nacionalni tim, u strelce se upisao i aktuelni trener Partizana.

"Protiv Hong Konga, Savo dva, ja jedan. Protiv Malte, obrnuto. Ja dva, Savo jedan. Odigrao sam 45 utakmica, ali sam mogao i morao mnogo više. Bilo je perioda kada sam igrao sjajno u svom klubu, a nisam bio pozivan. Ok, ne ljutim se. Najviše mi je krivo zbog Svetskog prvenstva u Francuskoj. Poturio sam leđa i cele te kvalifikacije igrao levog beka, poziciju koju niko drugi nije hteo da pokrije. Imali smo nekoliko klasičnih bekova u tom momentu, pre svega Sinišu Mihajlovića i Dejana Stefanovića. Meni je bilo bitno samo da sam tu, zna se koliko ima registrovanih fudbalera u Srbiji i velika je čast biti među 20 odabranih. A to koji ću broj nositi na dresu je potpuno svejedno. U Češkoj sam bio među najboljima na terenu i verovao sam da mi je tim nastupom zacementirano mesto na Mundijalu. Kada se približio baraž sa Mađarima, osetio sam da nešto nije u redu. Petko je prvi prišao i rekao mi 'Adi, nešto se sprema'. Nije mi bilo ni na kraj pameti da žele skroz da me se reše. Na kraju krajeva, nisam ni morao da igram tu prvu u Budimpešti, ali fer je bio da bar u revanšu dobijem pet minuta. Da osetim pred punom Marakanom šta znači kada se reprezentacija ispraća na Svetsko prvenstvo. Valjda sam toliko zaslužio".

Ništa ga više nije pogodilo kao Santračeva opaska 'mlad si, ima vremena za tebe'.

"Jesam bio mlad, ali šta to znači. Kada vam je bilo u procepu, molili ste Nađa da igra beka. Sada kad je sve bajno i sjajno, ajde da ide neko drugi. Doduše, ja sam pred utakmicu sa Nigerijom najiskrenije rekao da ne želim više da igram beka. Računao sam, nije sramota ako sediš na klupi i čekaš šansu pored Juge i Jokana. Otišli smo u 'Nikolas' da probamo odela za Svetsko prvenstvo i tu sam i dalje verovao da sam siguran putnik za Francusku. Vraćam se kući i zove me Vrbica iz Sporta i pita 'Adi, kako komentarišeš odluku selektora da te skine sa spiska'. Razumete? Ja sam preko medija saznao da sam prekobrojan. Sutradan me Savelja, onako namazano, pita da li sam bio kod Pivketa da potpišem papire. Pošto su se popunjavali neki formulari za pripreme u Švajcarskoj. Ja kod Pivketa, on me pogleda, spusti glavu i promumla 'a, ti ne putuješ'. Boli me način na koji su to uradili, niko nije imao hrabrosti da mi u lice kaže ono što je bilo evidentno. Prenoćio sam u Hajatu i čekao da selektor ili neko iz rukovodstva Saveza pokuca na moja vrata i nađe za shodno da me ljudski obavesti o skidanju sa spiska. Sutradan, kada sam video Sanija da silazi sporednim stepenicama, znao sam da od toga nema ništa. Spakovao sam kofere, pozvao ženu i otišli smo na more".

Slede kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji i čuveni maksimirski duel sa drugarom iz Betisa.

"Svi znamo koliko je bilo tenzije uoči te utakmice. Rezultat od krucijalnog značaja za plasman, mi ili oni, visok rizik, naelektrisana atmosfera. Bukvalno je falila iskrica, da sve eksplodira i poprimi neželjene razmere. Jarnijeva reakcija nije nikako išla u prilog smirivanju strasti. Iscenirao je faul, skočio na Batu i opsovao mu sve i svašta. U tom trenutku, na bilo koga drugog da je udario, došlo bi do incidenta. Možda se ne bi dogodilo ono što je Mirković uradio, ali bi svakako izazvalo gužvu i haos na terenu. Dobro je poznat Baticin i moj temperament, kada se Aranda mašio za džep i izvadio crveni karton, pojurio sam ka njemu i počeo da ga molim da promeni odluku. On mi kaže 'kako da mu dam žuti, kad sam video šta je uradio'. Ja i dalje uporan 'ma nisi ništa video'. Ali, nije vredelo. Ostali smo sa deset igrača i do kraja utakmice vodili divovsku borbu protiv brojčano jačeg protivnika".

Petogodišnja pauza, pa povratak pod nacionalnu zastavu. Pokazao se kao kec iz rukava Ilije Petkovića u dve odlučujuće utakmice protiv Litvanije i Bosne i Hercegovine. Pečatirao je vizu za Nemačku i nije bilo tog dobrovoljca koji bi smeo da mu kaže da će propustiti još jedno Svetsko prvenstvo.

"Odigrao sam celu protiv Holandije, poluvreme protiv Argentine i pola sata protiv Obale Slonovače. Tu je puklo mnogo pre prve utakmice u Lajpcigu".

Puklo je u momentu kada je selektor pozvao sina u reprezentaciju umesto povređenog Mirka Vučinića.

"Ne! Još pre toga. Puklo je već tokom priprema na Paliću. Bolje da vam ne pričam šta se sve tamo dešavalo. Pa onda, ceo ambijent oko reprezentacije... ovaj ne može da igra prve dve utakmice, onaj nije tu... nas 15 na treningu... mi pravimo taktiku... ma sve je puklo mnogo ranije. Jeste bilo specifično što je Petko pozvao Duleta, ali znate kako ja gledam na te stvari? On je naš drug, dok je tu, to je kao da zajedno idemo u rat. Ako treba, izginuću za njega. Tek ako preživimo, sešćemo i razmisliti gde je načinjena greška. Sramota je kako smo se ponašali prema Duletu Petkoviću. Kao što je Albert Nađ dobio poziv, kao što su Vidić, Krstajić, Kežman dobili poziv, isto se tako i on našao tu jer je dobio poziv. I morali smo svi da stanemo uz njega. Tu me je malo zabolela reakcija Save i Dekija, jer su oni prvi kao kapiteni morali da ga uzmu u zaštitu".

Razočaran i revoltiran, Adi ulazi u igru protiv Obale Slonovače i posle pola sata dobija crveni karton. Mnogi kažu, svesno i sa namerom.

"Ne! I to je laž. Nikada to sebi ne bih dopustio. Ušao sam umesto Krstajića i opet su me stavili na levog beka. Sve mi se smučilo i znao sam da je to moja poslednja utakmica u reprezentaciji. Rekao sam 'ooooruk i cepaj'. Ali, daleko od toga da sam namerno zaradio isključenje. Ušao sam muški u duel, ne razmišljajući da već imam žuti karton. Taj prvi sam dobio zbog nekog pomeranja lopte kod njihovog prekida. Ali, nebitno. Već je bio raspad sistema. Na tom Mundijalu, kako sam se nadao, dobro sam se udao".

TOP 11 - Zoran MIRKOVIĆ (desni bek)

"Za njega sam bio spreman da ubijem, što se može dokazati na primeru Roberta Jarnija (smeh). Ružno je što to kažem, ali mi je bukvalno došlo da ga zadavim. Šta mu sve nisam rekao na terenu. I oca i majku... Jednostavno, u tom trenutku nisam znao za sebe. Zanimljiva scena dogodila se dva dana posle utakmice na aerodormu u Frankfurtu. Pošto ni Zagreb ni Beograd nisu imali direktne linije za Sevilju, išli smo preko Nemačke i u jednom trenutku zapazim Roberta kako gura kofer i ide ka meni. Kada je podigao glavu i ugledao me, počeli smo obojica da se smejemo. Tada sam mu još jednom rekao 'jesi mi drug, ali sam u tom trenutku hteo da te likvidiram'. I pored svega, ja sam se na toj utakmici osećao sigurnije, nego na onoj prvoj kada je nestalo struje u Beogradu. Verujem da Batica i posle ovoga sa Partizanom, može da bude dobar trener. Ima pobednički mentalitet, disciplinu i privrženost poslu. A da su nas potrošili, potrošili su. Da su nas obrisali gumicom kao netačnu jednačinu, jesu. Mada veliki deo krivice snosimo i mi sami, jer smo verovali u neke ljude i očekivali više poverenja".

Zatvorili smo krug. Nedostaje skoro kompletna zadnja linija. Dva štopera i levi bek.

TOP 11 - Viktor ONOPKO (štoper)

"Strašan igrač. Neprimetan, a završava posao. Miran na lopti, a tempirana bomba u duelu. Beskompromisan, prava ruska škola".

TOP 11 - Mladen KRSTAJIĆ (levi bek)

"Gurnuo sam Jarnija suviše ofanzivno, sada mi treba neko ko će da mu pokriva leđa. Pada mi na pamet Neša Gudelj, koji nije napravio neku veliku ino-karijeru, ali je bio bitan igrač u toj ekipi koja je osvojila 'duplu krunu'. Ipak, staviću aktuelnog selektora, pošto Krle kada je došao u Partizan, igrao je uz levu aut liniju. Kasnije se pomerio na štopera i u onom kvalifikacionom ciklusu kod Ilije Petkovića, zajedno sa Vidićem, Dragutinovićem i Krstajićem, bio član bedema koji je na 10 utakmica kapitulirao samo protiv Španije u Madridu".

TOP 11 - Niša SAVELJIĆ (štoper)

"Sigurno će se mnogi iznenaditi otkud Savelja u mom idealnom timu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog karaktera i ratničkog duha. Sigurno je bilo boljih igrača, ali on je čovek u koga sam mogao da se zakunem. Neko ko mi je, poput Batice Mirkovića, ulivao ogromno poverenje, neko ko je bio spreman da izgine za mene i za ekipu".

Trener: Luis ARAGONES

"Kornjača, bez konkurencije. Možda će se neko uvrediti, ali donosim odluku na osnovu niz detalja koje sam uzeo u obzir. Osim je takođe bio trenerska klasa, ali se nije dugo zadržao u Partizanu. Aragones, vrhunski stručnjak. Tvorac moderne Španije koja je osvojila dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo. Treba li dodati nešto više od toga. Nisam uspeo da saznam zašto su ga zvali Kornjača".

TOP 11 Alberta Nađa:

Kralj - Mirković, Onopko, Saveljić, Krstajić - S.Ilić, Ćirić, Jarni - Serban, Deli Valdes, Bojović.

"Možda tu fali malo mišića na sredini terena, ali sam išao na klasu i talenat. Osporavali su Barsinu ekipu sa Mesijem, Ćavijem i Inijestom, govorili kako niko od njih ne može da dohvati jogurt sa stola... a na terenu im niko nije mogao ništa. Valjda bi i ovaj moj tim umeo da zapleše u ritmu 'tiki-taka'".
----------------------------------

SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEŠE PETROVIĆA

Povezano

Sve vesti