Ivan Bogunović

Neslavan kraj KLS, ili "šta bi uradio Robi Fauler"?

Zvezdina peta uzastopna titula prvaka Srbije pamtiće se, nažalost, najviše po koracima Bilija Berona i neverovatnom previdu sudijske trojke. Naravno da to nije dobro, ni za koga.

Neslavan kraj KLS, ili "šta bi uradio Robi Fauler"? Foto: MN Press

Normalan, regularan, gospodski završetak košarkaške lige - može li i to da se dogodi na ovim prostorima?

Može, ali samo ako je razlika u kvalitetu između finalista toliko velika, da jedan tim unapred zna da u seriji do tri pobede teško može i do jednog, počasnog trijumfa, pa unapred ima pripremljenu onu čuvenu izjavu: "Za nas je sam plasman u finale ogroman uspeh!"

Takva su bila prethodna dva finala KLS Superlige, između Crvene zvezde i FMP, ili finale ABA lige 2016. godine, Zvezda - Mega.

Čim su ekipe manje-više ujednačene i podjednako im je stalo do trofeja (i mesta u Evroligi, ako pričamo o regionalnom takmičenju), možete se kladiti da će biti ne jednog, nego nekoliko događaja (incidenata) koji će baciti senku na tu finalnu seriju.


Finala Zvezde i Budućnosti već dve sezone se odvijaju pod neverovatnim pritiskom i uz mnoštvo ružnih situacija nevezanih za samu igru, zbog čega je i dalje postojanje ABA lige maltene dovedeno u pitanje.

U prvoj utakmici finala KLS 2014. Partizan se prvo povukao sa terena, nezadovoljan suđenjem, a zatim je posle tuče Nikole Milutinova i Demarkusa Nelsona isključeno 11 igrača. Na parketu su ostala petorica košarkaša Zvezde naspram trojice Partizanovih, a zbog ličnih grešaka je do kraja "ispao" po jedan na obe strane, pa se meč završio pri brojčanom stanju "četiri-dva".

Četiri godine ranije u Vršcu, Hemofarm i Partizan su u finišu druge finalne utakmice igrali "tri na tri", pošto je pesničenje Raška Katića i Aleksa Marića preraslo u opštu tuču igrača, čak i onih koji su bili u civilu. Dva dana kasnije, treći meč je Partizan dobio službenim rezultatom 20:0, jer Vrščani zbog "straha za bezbednost ekipe i neujednačenog sudijskog kriterijuma" nisu ni doputovali u Beograd.

O navijačkim incidentima, prekidima, policijskim intervencijama, kojih je takođe bilo napretek, nećemo ovom prilikom...

I u "staroj" Jugoslaviji se ponekada prvenstvo završavalo na neslavan način.

Partizan je 1989. godine u Splitu otišao u svlačionicu pre kraja meča protiv Jugoplastike i to finale je dobilo epilog za "zelenim stolom". Šibenka je 1983. postala prvak, pa je "majstorica" protiv Bosne poništena jer je utvrđeno da je faul nad Draženom Petrovićem sviran po isteku vremena. Ponovljena "majstorica" na neutralnom terenu u Novom Sadu nije odigrana, pošto se Šibenka tamo nije pojavila...

Takve stvari u Evropi su se događale i događaju se valjda samo još u Grčkoj, gde čitava liga služi kao poligon za ispoljavanje bolesne netrpeljivosti između Olimpijakosa i Panatinaikosa.

Ovogodišnje finale KLS, Zvezda - Partizan, proteklo je pre svega u znaku neregularnih uslova u dvorani "Aleksandar Nikolić", gde je sistem za rashlađivanje vazduha u kvaru, pa su se i ekipe i publika osećali kao u amazonskoj džungli.

Tokom četvrte utakmice, u ponedeljak uveče, čak je i krov počeo da prokišnjava...

Ipak, nebo se posle oko pola sata "smilovalo", parket je nekako doveden u normalno stanje i kada se činilo da će utakmica biti privedena kraju bez dodatnih neprijatnosti, na scenu su stupile - sudije!

Košarka je sport u kome mnogo toga zavisi od subjektivne procene arbitara i njihovog integriteta. Mnogo puta je bilo pritužbi na sudijski kriterijum, polemisalo se oko spornih situacija (npr. ko je napravio faul u duelu Renfro - Čović, u poslednjem finalu Kupa Koraća), ali teško je setiti se kada je pred očima trojice sudija i kompletnog auditorijuma jedna utakmica rešena nakon očigledne greške u koracima, kakvu je pre pobedonosnog koša napravio Bili Beron.

Pošto je u pitanju bila četvrta utakmica serije, pri Zvezdinom vođstvu od 2:1, ispalo je da se čitava sezona završila neregularnim košem i da je novi prvak države odlučen nedopustivim sudijskim previdom.

Izvor: MONDO


Partizan se nije pojavio na dodeli medalja i pehara, pošto je uložio žalbu, koja nema nikakvih šansi da bude usvojena, jer sudijske greške ovog tipa ne spadaju u "materijalnu povredu pravila" (niti mogu da se proveravaju pregledom TV snimka i preinačuju dok traje utakmica).

Epilog smo, manje-više, videli već u kasnim satima ponedeljka.

Trener crno-belih Andrea Trinkijeri na konferenciji za novinare je izjavio da u Srbiji "(košarkaški) sistem ne funkcioniše" i najavio utapanje tuge u dobrom vinu, a na Malom Kalemegdanu se koji sat kasnije slavila titula uz pesmu "Tri koraka hoću ja, neću jedan, neću dva".

Niko u crveno-belom taboru nije pokazao da saoseća sa poraženima u izjednačenoj i iscrpljujućoj borbi vođenoj tokom osam dana i 160 minuta ovog finala.

Jednostavno, odnosi "večitih" već godinama su na toliko niskom nivou, da se nekadašnje rivalstvo za ponos Beograda i Srbije najbolje može definisati parolama "Pobeda po svaku cenu" i "Ko koga prevari".

Borba za uticaj na sudije i organizaciju takmičenja važna je bar koliko i teren, ako ne i više.

U svemu tome juna 2019. je bilo i nečega pozitivnog, a to je odnos igrača dva tima na terenu. Iako pod velikim umorom i tenzijom, nijednog trenutka nisu dozvolili da želja za pobedom preraste u nešto negativno, pa da opet dođemo u situaciju da se igra "pet na tri". Gotovo da nije bilo ni nesportskih ličnih grešaka.

Očigledno je u ovdašnjim uslovima previše očekivati da Bili Beron, ili sutra neko drugi, postupi kao nekada Robi Fauler, koji je ubeđivao sudiju da penal nad njim nije postojao i onda izveo taj penal tako da ga golman lagano odbrani.

A i kada bi uradio tako nešto, da li bi time inicirao suštinsku promenu ili samo postao heroj za jedan dan u očima šire javnosti i budala u očima mnogih navijača svog kluba? Jer, "znaš kad bi neko njihov tako priznao?!".

Od nečega će ipak morati da se počne. Nekad...

Povezano

Sve vesti