mondo.rs

Njemu majmunski krici, Srbima da su CIGANI, zašto?!

Autor:

U poznatoj rubrici "The players' tribune", fudbaler Napolija otvorio je dušu i pričao o rasizmu i jednakosti.

Njemu majmunski krici, Srbima da su CIGANI, zašto?! Foto: Guliver/Getty images/Francesco Pecoraro

Reprezentativac Senegala priključio se brojnim saigračima koji su u prošlosti pisali kolumne za "The players' tribune", a u svojoj priči osvrnuo se na svoju karijeru, probleme i lepe stvari koje su mu se dešavale tokom života.

On je apostrofirao problem rasizma u Italiji, svestan da u profesionalnom sportu ne bi trebalo da bude mesta za takve ispade. U nastavku možete pročitati veći deo njegovog autorskog teksta, a čitavu kolumnu na engleskom možete pronaći OVDE.

Kalidu Kulibali: Svi smo mi braća

Mislim da deca razumeju svet bolje od odraslih, pogotovo kada je u pitanju odnos sa drugim ljudima.

Ponekad me ljudi u intervjuima upitaju veoma teško pitanje: "Kuli, kako se osećaš kada navijači uzvikuju rasističke povike? Da li ti to smeta? Kako rešiti taj problem?".

Napoli, Kulibali Foto: Guliver/Getty images/Francesco Pecoraro


Mislim da dok ne proživite nešto slično, ne možete zapravo da razumete kakav je osećaj. To je veoma ružna stvar, i o njoj je teško pričati, ali ja ću probati da vam objasnim kako je, jer postoji važna poruka koju želim da razume svako dete koje ovo čita. Pre nego što završim, reći ću vam najvažniju lekciju koju sam naučio u životu.

Ali, prvo moramo da popričamo o mržnji.

Prvi put kada sam "iskusio" rasizam u fudbalu bio je na utakmici sa Lacijom pre nekoliko sezona. Svaki put kada bih dobio loptu čuo bih povike navijača. Ali nisam bio siguran da li je sve to oko mene stvarno ili sam samo umislio. Kada lopta nije bila u igri, prilazio sam saigračima i pitao ih: "Da li oni to viču samo meni?".

Meč se nastavio, a ja sam shvatio da je neka grupa navijača Lacija pravila majmunske krike kad god ja dodirnem loptu. Bilo je nemoguće naći pravi odgovor u tom trenutku. Bilo je momenata kada sam samo hteo da odšetam sa terena kako bih dokazao poentu, ali tada sam rekao sebi da bi to značilo da radim tačno ono što oni žele.

Sećam se da sam se pitao zbog čega to rade - da li zato što sam crn, da li je normalno biti crne puti na ovom svetu?

Vi samo igrate igru koju volite, kao što ste to radili i hiljadu puta pre toga. Ali onda se osetite povređeno i uvređeno. Iskreno, došlo je do tačke u kojoj sam se praktično stideo samog sebe.

Posle nekog vremena, sudija Irati je prekinuo susret. Dotrčao je do mene i rekao: "Kalidu, uz tebe sam, ne brini. Hajde da zaustavimo ova skandiranja – ako ne želiš da završiš meč, samo mi reci".

Smatrao sam da je to veoma hrabro s njegove strane, ali sam mu rekao da želim da igram do kraja. Zvanični spiker je zamolio navijače da prestanu i posle tri minuta je nastavljeno sa igrom.

Ali, povici nisu prestali.

Nakon poslednjeg zvižduka hodao sam ka tunelu i bio veoma, veoma ljut, ali sam se setio nečega važnog. Pre utakmice sa mnom je na teren izašao dečak koji me je držao za ruku i zamolio me je da mu poklonim dres.

Napoli, Kulibali Foto: Guliver/Getty images/Francesco Pecoraro


Obećao sam da ću mu ga dati nakon utakmice, pa sam se okrenuo i potražio ga. Našao sam ga na tribinama i poklonio mu dres. Znate šta je bila prva stvar koju mi je rekao?

"Veoma mi je žao zbog svega što se dogodilo".

To me je mnogo pogodilo – taj mali dečak mi se izvinjavao zbog gomile odraslih ljudi. I prvo što je pomislio bilo je kako se ja osećam...

Rekao sam mu: "Nije važno. Hvala ti. Ćao".

To je dečiji duh, to je ono što nedostaje svetu. Znam da se ovakvi incidenti ne događaju samo zbog boje kože, čujem i kada prozivaju neke moje saigrače na osnovu drugih stvari takođe. Srpske fudbalere nazivaju "ciganima", a Lorenca Insinjea "napolitanskim g**nom".

Moramo da nastojimo da budemo bolji i da bolje postupamo u ovakvim situacijama. Kada se nezgoda dogodi, klubovi izdaju samo saopštenje, i onda se ona ponovo desi. Možemo da posvedočimo kako su rešili ove probleme u Engleskoj. Kada identifikuju osobu koja je pravila problem – dobije zabranu ulaska na stadion zauvek.

Nadam se da će jednog dana tako biti i u Italiji. Takođe, razmišljam i o ljudima koji to rade. Kako ih promeniti? Kako dopreti do njihovog srca?

Napoli, Kulibali Foto: Guliver/Getty images/Francesco Pecoraro


Nemam odgovore na ova pitanja. Sve što mogu je da ispričam svoju priču.

Svojim prijateljima često kažem: "Ako me gledate samo kao fudbalera, a ne kao "Malog Kulija", svog prijatelja, onda nisam uspeo u životu".

Odrastao sam u malom gradu Sen Di u Francuskoj, punom emigranata iz Senegala, Maroka i Turske. Mi smo stigli iz Senegala, otac je izbegao u Pariz i radio sedam dana nedeljno kako bi skupio dovoljno novca da dovede i moju majku u Francusku.

Prvi put sam otišao u Senegal kada sam imao šest godina i bilo je veoma čudno videti kako žive ljudi u drugim delovima sveta. Sećam se da sam molio majku da svoj deci kupimo patike kako bismo mogli svi zajedno da igramo fudbal.

Ali, ona mi je rekla: "Kalidu, skini svoje patike, i igraj isto kao i oni". Na kraju sam to i uradio i tako je počela moja fudbalska priča.

U Francuskoj smo svakog dana igrali u parku pored naše kuće na improvizovanom terenu. Prekidali su nas automobili koji su prolazili, a u mom kraju je bilo jako mnogo imigranata, pa smo svakog dana igrali naše malo "Svetsko prvenstvo" – Senegal i Maroko, Turska i Francuska,  Turska i Senegal...

Bilo je to naselje u kojem smo svi bili složni. Ako je majci nešto bilo potrebno, pošalje te kod komšija, ne u prodavnicu. Nije bilo zatvorenih vrata, razumete?

Kada bih otišao kod prijatelja i upitao: "Da li je Mohamed kod kuće", njegova majka bi rekla: "Nije, izašao je napolje, ali ako ti se igra plejstešn, slobodno uđi".

Igrao sam kao da sam u svojoj kući, i odmarao kao da sam u svojoj kući, a ako bi me zamolila da odem da kupim hleb, ja bih to i uradio kao da me je moja majka zamolila.

U ovakvom okruženju, svakog prijatelja smatraš za brata. Bilo nas je crnih, belih, Arapa, Afrikanaca, Muslimana, Hrišćana, da – ali svi smo bili Francuzi. Ako smo bili gladni svi smo zajedno jeli turske obroke, ili smo odlazili na večeru kod mene kući da jedemo tradicionalnu senegalsku hranu...

Da, razlikujemo se, ali smo jednaki.

Kalidu Kulibali Senegal Foto: Guliver/Sebastian Frej/MB Media/Getty Images


Kada je Senegal pobedio Francusku na SP 2002. Senegalci su se radovali, ali su bili toliko srećni da su u isto vreme sa njima slavili i Turci, pa čak i Francuzi. To je ostalo u mom sećanju, to je draž fudbala, i to je bio način na koji je naš komšiluk funkcionisao.

Možeš imati sve u životu – novac, skupa kola, ali ničim ne možeš kupiti prijateljstvo, porodicu i spokoj.


Iz Meca sam otišao u belgijski Genk, a zatim i u Napoli u Italiji i naučio sam mnoge jezike i upoznao različite ljude. "Kada znaš sve jezike, možeš da otvoriš sva vrata".

Pre nego što sam stigao u Napulj veoma sam se plašio jer nisam znao jezik i čuo sam da ljudi pričaju o mafiji i kriminalu koji su tamo prisutni. Nikad nisam bio tamo pa nisam znao da li govore istinu.

Kada sam bio u Genku, moj prijatelj Ahmed mi je jednom došao u posetuna nekoliko dana. Čekao sam ga na železničkoj stanici i u jednom trenutku mi je zazvonio telefon. Zvao me je nepoznat broj.

Javio sam se na engleskom jeziku i rekao: "Halo, ko je to?", a glas je rekao: "Zdravo, ovde je Rafa Benitez". Rekao sam mu: "Ahmede, nemoj da me za****vaš. Čekam te na stanici", a zatim sam prekinuo.

Ponovo me je zvao, a ja sam se već iznervirao. Rekao sam: "Ahmede, prekini. Čekam te, kada stižeš?".

On je opet rekao: "Halo, Rafa Benitez je kraj telefona". Ponovo sam mu prekinuo vezu.

Nedugo nakon toga pozvao me je moj menadžer, upitao me je kako sam i da li sam se čuo sa Rafom Benitezom iz Napolija i obavestio me je da će me ovaj nazvati.

Začuđeno sam pitao: "Molim?! Šališ se sa mnom? Mislim da me je upravo zvao, a ja sam mislio da je to moj prijatelj koji se šali sa mnom"...

Nakon toga je moj menadžer nazvao Beniteza, rekao mu šta se zapravo desilo i Rafa me je ponovo nazvao, a ja sam se javio kao da se ništa nije desilo. Postavio mi je brojna pitanja: o gradu, devojci, životu, igračima... Počeli smo razgovor na engleskom, a završili na francuskom.

Rekao sam mu da znam Hamšika, a istina je da nisam znao ništa o gradu niti igračima, ali sam znao ko je Rafa Benitez i bio sam impresioniran svime što je rekao.

Odmah nakon toga sam nazvao agenta i rekao mu da uradi šta god samo da potpišem ugovor sa Napolijem. To je bilo na zimu i nije bilo dovoljno vremena da potpišem do kraja prelaznog roka, pa sam morao da sačekam leto kako bih prešao u Italiju.

Kada sam došao u klub, Rafa me je odmah izveo na večeru. Pokupio je vinske čaše sa svih stolova i počeo da ih vrti naokolo kako bi mi objasnio taktiku koju igra njegov tim.

Nakon što je sve to ispričao, rekao mi je: "Sada ćeš morati brzo da naučiš taktiku i jezik".

Nekoliko nedelja nakon toga odveo me je u sobu za video-analizu i pustio mi snimke mojih najboljih poteza. Pitao sam ga: "Dopada Vam se to?", a on mi je rekao: "Nemoj više nikad ovo da radiš".

Zbunio sam se i rekao: "Ali, uzeo sam mu loptu!"

Teško je prevesti sledeće što mi je rekao, ali to je bilo manje-više sledeće: "Ovo je s**nje! Uzeo si je zbog svoje snage, a da je protivnik bio pametniji, bio bi u nevolji". Zatim mi je pokazao snimak sa jednostavnim potezima, to me je zbunilo, ali on mi je rekao da to treba da radim kako bih bio bolji igrač.

Od dolaska u Napoli sam to i postao, naučio sam taktike svetske klase i sazreo kao fudbaler, i što je još važnije – kao čovek.

Kalidu Kulibali Napoli Fabian Ruiz Foto: Guliver/Paolo Bruno/Getty Images


Sada kada se vratim kući u Francusku, prijatelji me ne zovu "Senegalac" ili "Francuz", već kažu: "O, pa evo ga Napolitanac".

Napulj je grad pun ljubavi, podseća me na Afriku po svojoj "toplini". Ljudi žele da pričaju s tobom, da te dotaknu. Nije samo da te poštuju, već te i vole. Otkad sam ovde, promenio sam se kao čovek i uživam u miru koji imam.

Sada me možda poznajete malo bolje. Da, ja sam fudbaler. Da, ja sam crni fudbaler. Ali ja nisam samo to.

Ja sam Musliman, Senegalac, Fracuz. Ja sam Napolitanac.

Ja sam otac.

Bio sam u svim krajevima sveta, naučio brojne jezike i otvorio mnoga vrata. Imao sam dovoljno sreće da zaradim mnogo novca, ali podsetiću vas na najvažniju lekciju koju sam naučio u životu.

Postoje tri stvari na svetu koje novac ne može da kupi: prijateljstvo, porodica i spokoj.

To sam shvatio još kao dete u Sen Diju, a to je i stvar koju želim da razume moj sin. Nadam se da će me ljudi pamtiti kao takvog jednoga dana.

Da, možda jesmo različiti. Ali, svi smo mi braća.

Povezano

Sve vesti