Neša Petrović

TOP 11, Milko Đurovski: Opet bih prešao u Partizan

Nestašni dečko jugoslovenskog fudbala, veliki majstor. Milko Đurovski i anegdote iz karijere - pročitajte s kim je prespavao u zatvorskoj ćeliji, gde je otišao posle potpisa za Partizan, čega se plašio Nenad Bjeković...

TOP 11, Milko Đurovski: Opet bih prešao u Partizan Foto: MONDO/Nebojša Petrović

Pitali su ga svojevremeno zašto ulazi u konflikte sa trenerima.

Odgovorio je: "Treneri stalno nešto kombinuju... zanose se crtanjem taktike na tabli... to nema veze sa fudbalom. Igraču niko ne može da nacrta kako da igra, ako on to jednostavno ne ume. Ko zna, zna. Ko ne zna, nikada neće ni naučiti".

Jedni su ga obožavali, drugi prezirali. Jedne je razočarao, druge opčinio. Jednima se svetio, sa drugima inatio. I jednima i drugima se izvinio i poklonio. Ne rečima. Već golovima i majstorijama. A svaka je ta majstorija podsećala na čaroliju. Jer on nije bio običan fudbaler. Stručnjaci kažu jedan od najtalentovanijih svih vremena. I nema onih koji se ne slažu. Jedni potvrdno klimaju glavom, drugi ćute. A šta je ćutanje nego znak odobravanja.

Dobrodošli u TOP 11 najnestašnijeg dečka jugoslovenskog fudbala i jednog od najpopularnijih igrača u istoriji Crvene zvezde i Partizana - Milka Đurovskog.

"Posle toliko godina ljudi me i dalje zaustavljaju na ulici i govore da sam bio strašan igrač. Ja to nisam tako shvatao. Meni je fudbal bio zabava. Nisam brojao golove i trofeje, nije me zanimalo kada će plata, zašto nema premija... Samo mi je bilo važno da stadion bude pun i da igramo protiv atraktivnog rivala. Prijala mi je popularnost, ne krijem. Prepoznaju te na ulici, niko te ne dira... Druga su vremena bila. Danas se gleda ko je više zaradio, a ne ko je najbolji igrač. Jedno je sigurno, ako me navijači i dalje hvale, verovatno sam nešto i znao (smeh)", počinje Milko priču za Mondovu rubriku "Mojih TOP 11".

Sistem: 3-1-3-3

"Danas su od fudbala napravili nauku. Nije to toliko komplikovano. Igra se 10 na 10 i imaš dvojicu golmana. Sistemi postoje samo na papiru, kada počne utakmica igrači se postavljaju u zavisnosti od situacije na terenu. Baš me zanima šta će da izmisle u narednih 10 godina. Evo, opet se vraćaju na 3-5-2. Ja sam u Holandiji naučio da igram sa trojicom pozadi i kada sam postao trener forsirao sam 3-4-3. Ali u rombu na sredini terena, po uzoru na Zakeronija. Taj zadnji vezni se nekada zvao libero i igrao je između dva centarhalfa. Ne volim da govorim o sistemima. Zamisli, igraš protiv Barse i treba da se baviš sistemom. Koji, bre, sistem... kad te dohvate u mašinu, ne znaš gde je levo...".

CRVENA ZVEZDA (1978 - 1986)

Klinac iz Tetova je sa namerom krenuo u veliki grad...

"Zvezda nije bila mnogo zainteresovana, iako je Boško već uveliko bio član omladinskog tima. Nama je stric živeo u Beogradu i stalno je govorio da u Makedoniji ima još jednog sinovca. Sticajem okolnosti, Teteks je igrao onaj čuveni 'Prvomajski turnir' u Zemunu i ja sam protiv Vardara dao dva gola. Bora Kostić je pratio utakmicu i nije bio oduševljen. U fazonu 'dobar je mali, ali nije za Zvezdu'. Pazi, ja nisam mnogo trčao, ali sam bio strašno brz. Onako odmoran, kada dobijem loptu u noge i dam sebi for, niko nije mogao da me zaustavi".

Neće ga Zvezda, bože moj. Šetnja Knez Mihajlovom, pa nazad za Tetovo...

"Ne. Pošto je bio praznik, ostao sam još dva dana u Beogradu i otišao na trening da gledam Boška. Tada je Bata Đora vodio kadete, a Steva Ostojić pionire. Sedeo sam na onom betončetu između tunela i svlačionice kada je Bata Steva prošao i pitao me: 'Šta radiš tu?'. Znao je, verovatno da me je Bora već gledao u Zemunu i rekao je čika Milisavu - ekonomu, da mi da opremu i da me pripremi za trening. Izašli smo na onu šljaku, podelio nas je na dva gola i ja sam dao 7, 8 golova za svoju ekipu. Kako primim loptu, pobegnem i gol. Odmah je rekao: 'Mali ostaje'. Vrlo brzo sam prešao u kadete i već sa 16 i po godina debitovao za prvi tim".

Mnogi i dalje imaju dilemu... za koga je Milko Đurovski navijao pre dolaska u Beograd.

"Ma, ja sam od malih nogu okoreli 'zvezdaš'. Hajde i to da razrešimo jednom za sva vremena. Osećam se neprijatno kada me ljudi pitaju za koga navijam. Meni je tata bio veliki 'zvezdaš', Boška i mene je odmah po rođenju učlanio u klub, nosili smo dresove i šalove Zvezde, uvek bili protiv Partizana... Ja sam i danas 'zvezdaš'. Ali kad kažem 'zvezdaš' mislim na onu staru Zvezdu. Ovo posle '95 nije više isto. Volim da pobedi... da osvoji titulu... uđe u Ligu šampiona... Ali radujem se i uspesima Partizana. U Humskoj sam sazreo kao čovek i odatle otišao u inostranstvo. Društvo je bilo fenomenalno... sa Đelmašem, Ušketom, Vermezom... Nenom kao trenerom...".

husref musemić musemic milko đurovski djurovski crvena zvezda Foto: MN Press



Obični talenti debituju na prijateljskim utakmicama. Oni kvalitetniji u prvenstvu ili Kupu. A samo vanserijski u polufinalu Kupa UEFA.

"Ušao sam protiv Herte umesto Dušana Lukića, nekih 15-ak minuta pre kraja utakmica. Atmosfera je bila veličanstvena, pun stadion, blizu 100.000 ljudi, vodili smo 1:0... Dule i Pižon su mi prišli i rekli: 'Mali, ne boj se'. Ja sam se kao dete divio Duletu Saviću i Zoranu Filipoviću i odjednom dolazim u situaciju da zajedno sa svojim idolom predvodim napad u jednoj od najvažnijih utakmica u istoriji Zvezde. Imali smo poštovanje prema tim starijim igračima, nije nam smetalo da sedimo na klupi i čekamo šansu. Upijao sam savete Janjanina, Repčića, Krmpote, Šeleta, Miletovića... Ušao sam malo i protiv Vasko da Game na 'Beogradskom turniru' i svaki taj minut je imao posebnu draž i ogroman uticaj na moje samopouzdanje".

Usledili su i prvi minuti u domaćem prvenstvu. Prva utakmica protiv Radničkog iz Niša, prvi gol protiv Borca iz Banjaluke.

"Ne sećam se ni jedne, ni druge (smeh). Mnogo sam rano debitovao protiv Herte i ovo drugo je brzo palo u zaborav".

1980/81 - prva prava sezona u Zvezdinom dresu. I odmah titula...

"Titula kao titula za mene nije imala nikakvu vrednost. Draži su mi bili golovi protiv Partizana, Dinama, Hajduka... A titula? Šta ja imam od toga. To su obične brojke, kada umrem da mogu da kažu: 'Eto, Milko je osvojio to i to'. Ne govorim o lovi, isto tako mislim i o medalji sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu, za koju sam bar dobio penziju od Makedonije. OK, imali smo mi premije i za plasman od prvog do sedmog mesta u prvenstvu. Pa ako si prvi, dobiješ 100 odsto. Ali za Zvezdu je bilo normalno da osvoji prvo mesto, iako je konkurencija u toj jugoslovenskoj ligi bila žestoka. Zato kažem da na titule nisam gledao kao na neki naročiti podvig".

Nije mu trebalo puno vremena da se oslobodi i namesti nišan. Zvezda je izgubila na Kantridi, ali mediji bruje o dvostrukom strelcu Milku Đurovskom.

"Uff, to je interesantna utakmica. Igrala se tri dana posle onog revanša sa Interom kada sam odbio da putujem u Milano. Zamislite, ja klinac i neću da idem sa ekipom jer mi je trener rekao da ću biti prekobrojan. Strašno. Pa neko bi išao peške i molio boga da sedi na klupi. Ja kažem: 'Nema šansi' i ostanem u Beogradu. I pazi sada reakciju Branka Stankovića. Ne znam, možda mu je Bata Steva rekao da 'iskulira' ali je činjenica da Stane nije bio zlopamtilo. Neko drugi bi me izbacio iz tima, možda čak i najurio iz kluba... on me tri dana kasnije stavi na desno krilo protiv Rijeke i ja dam dva gola. I treći promašim sa pola metra. Ma kakvih pola metra. To sam promašio tada i jednom u Prištini. Nije ni pola metra. Prazan gol, ja je 'dunem'; i ona ode u aut. Samo nedelju dana kasnije, dam opet dva gola protiv Olimpije. Bata Stane je bio trenerski genije".

1981/82 - Zvezda je druga, iza Dinama. Milko trese mrežu u oba "večita derbija" i postaje specijalista za duele dva najpopularnija srpska kluba.

"Zanimljivo je da sam u obe utakmice dao gol u istom minutu. Pobedonosni na Marakani za 1:0 i vodeći na JNA kada smo ih dobili 4:1. Oba u petom minutu. Taj prvi je bio sumnjiv, ali su dokazali da nije iz ofsajda. Drugi na asistenciju Duleta Savića, centrirao mi je po zemlji, ja sam je zakucao na drugoj stativi. Žao mi je što u Kupu šampiona nismo dalje dogurali. Povredio sam se u Briselu i odigrao samo pola sata protiv Anderlehta. Udario me je onaj Verkauteren što nam je posle u Beogradu dao gol. Mislim da bismo ih razbili. Trener im je bio Tomislav Ivić i stalno je igrao na ofsajd. Stisnuo sam zube i odigrao ono čuveno finale Kupa protiv Dinama. Imao sam dve sjajne šanse, ali sam od straha loše šutirao. Sećam se da mi je Borovnica rekao: 'Šutni je, bre, i daj gol, makar te izneli sa terena'. Uzeli smo trofej i odmah posle meča sam otišao na operaciju meniskusa".

1982/83 - sezona za zaborav. Partizan je šampion, Zvezda tek peta, ali Milko daje prve golove na evropskoj sceni.

"Dobili smo Lilestrem u revanšu 3:0, dao sam dva komada. Posle smo išli na Barsu. Dijego nam je već u prvom poluvremenu objasnio kako stoje stvari. Kakav igrač! Šteta što je dozvolio da mu droga uništi karijeru. Šta da se radi, lova je čudo. Za mene je Maradona najbolji igrač svih vremena. Kako uopšte možemo da poredimo njega i Mesija. Prvo, igrači su danas zaštićeni jer se svaki oštriji start kažnjava žutim ili crvenim kartonom. Dijega su provocirali, tukli, 'ubijali'... i sudije ih nisu ni opominjale. Setite se starta onog Goikoečee iz Bilbaa. Kada Mesi bude osvojio nešto van Barselone, možemo da govorimo o poređenju sa Maradonom".

maradona Foto: MN Press arhiva Maradona u dresu Barselone na utakmici u Beogradu



Legendarni lob je ispratio sa klupe i u nastavku meča ušao u igru.

"Zamenio sam Duleta i odigrao poslednjih pola sata. Znaš kako, ja sam mogao da igram mnogo više na početku karijere, ali nisam hteo da budem 'devojka za sve'. Mene su gurali i na centarhalfa, jer sam bio brz i nijedan napadač nije mogao da me pretrči. Dešavalo se da počnem kao libero i u toku igre odem napred, a Đora i Steva skoče sa klupe i razderu se 'gde ćeš gore'. Ja se kao uhvatim za glavu i kažem 'uff, zaneo sam se' (smeh). Da sam pristao na defanzivne uloge, možda bih se i ranije izborio za minutažu. Znao sam da Dule Savić ima još četiri godine do odlaska u inostranstvo i da se neću mnogo naigrati, ali sam svesno prihvatio rizik".

1983/84 - sezona počinje "tripletom" u Vinkovcima. Nastavlja se simultankom braće Đurovski protiv Hajduka. Milkova serija bez kraja... dva u Tuzli, po jedan Olimpiji, Vardaru, Prištini, Dinamu... opet Hajduku na Poljudu i opet dva Vinkovcima u kanonadi od 7:1.

"Eto, Vinkovcima pet komada, a ne sećam se nijednog. Teško je bilo svuda - u Osijeku, Rijeci, Tuzli... Slobodi sam dao jedan od najlepših golova u karijeri, lobovao sam golmana. Boško i ja smo bili strelci i protiv Verone. On je počeo kao desno krilo, kasnije su ga treneri vratili u odbranu. Imao je strašan osećaj da se ubaci iz drugog plana i uđe u šansu. Tako je i dao gol Real Madridu u Kupu šampiona. Slabo pamtim većinu svojih golova iz tog perioda. Ponekad mi neki prijatelj pošalje snimak, pa se podsetim. Tada je bio samo 'Sportski pregled' i ako propustiš emisiju, nema više gde da pogledaš detalje sa utakmice".

1984/85 - Zvezda nije odbranila titulu. Sarajevo je šampion, ali Milko nastavlja rafalom protiv Partizana.

"Savladao sam Omerovića u obe utakmice, mada su nas na JNA dobili 2:1. Tu sam ublažio poraz, Boško je promašio loptu, ja je dočekao i glavom poslao u mrežu. Bilo je i tu nekih spornih ofsajda. Mene je krasio fantastičan start iz mesta. Zato su sudije često dizale zastavicu, iako nisu ni videle momenat kada sam pojurio za loptom".

1985/86 - čuvena Šajberova sezona. Milko u poslednjem kolu torpeduje Sarajevo na Koševu. Ali, kako njegova lopta završi u mreži, tako i Partizan postigne gol protiv Željezničara.

"Ja pričam onako kako jeste, jer nikada u životu nisam lagao. Moj transfer u Partizan je završen i pre te utakmice sa Sarajevom. Ali, ako sam obukao dres Zvezde, pošteno je da izginem na terenu da moja ekipa pobedi. Igrali smo punim intezitetom, a to da li je Sarajevo izvelo najjači tim, nije bilo do nas. Meni lično, niko nije rekao da je namešteno. Čak su me posle iz Partizana prozivali, u fazonu 'šta si se raspucao, valjda je bolje da mi budemo prvi i da igraš Kup šampiona'. Moj odgovor je bio logičan, dok sam u Zvezdi, ne mogu da radim protiv Zvezde".

Čuvena je Šajberova izjava po završetku poslednjeg kola: "Sve je regularno, što nije neregularno. I obrnuto".

"Meni je neshvatljivo da neko uđe u svlačionicu i kaže igraču da je utakmica nameštena. Sećam se jedne protiv Borca iz Banjaluke, ali nije bilo klasične 'režije'. Mislim da su se igrači između sebe dogovorili da se ne tuku, jer smo posle toga igrali neku važnu utakmicu u Evropi. Ja sam ušao sa klupe i mislim da mi je Pižon rekao: 'Mali, polako'. Ili Dule, nisam siguran. Meni je to bilo čudno. Igrao sam punom snagom, ali mi oni nisu davali pravovremene lopte (smeh). Završilo se 0:0 i sećam se da je Stane sutradan kaznio celu ekipu sa treningom u 6 sati ujutru".

Milko Đurovski Foto: MONDO/Nebojša Petrović



Tokom cele te sezone, Milko flertuje sa Partizanom. Na pripremama reprezentacije za meč sa DDR-om, prilazi mu radio-reporter Marko Marković i kaže: "Milko, imam klub za tebe... Partizan". A Milko mu ne ostaje dužan: "Marko, imam i ja sjajan prenos za Vas... treba da mi se prenese kauč iz sobe na terasu".

"Hahahahaha... jeste... bilo je tako... sećam se. Ja sam bio takav. Šeret. Sretao sam se u reprezentaciji sa Šoškićem koji je bio član stručnog štaba i sa Radanovićem... i oni su me stalno ubeđivali da dođem u Partizan. Mene je Zvezda razočarala samo iz jednog razloga. Imao sam dvoje dece, a jedini sam iz tima koji je bio podstanar u stanu Zorana Filipovića. Nije bilo u mom maniru da kažem: 'Doveli ste Musemića i dali ste mu stan... doveli ste Halilovića i dali ste mu stan, doveli ste... šta znam... Krdževića i dali ste mu stan'. Ne. Svako se dogovara za svoje uslove kako najbolje ume. Ko je meni kriv što sam potpisao na pet godina i nisam uključio nikakve klauzule. Ali, ugovor se bližio kraju i red je bio da i ja dobijem krov nad glavom".

Ne može prostije... stotinak kvadrata i pakao od igrača ostaje u Ljutice Bogdana.

"Poručili su mi da ne brinem i da ću dobiti stan. Kada sam pitao gde je, odveli su me na Novi Beograd i rekl: 'Eto, tu ćeš ti da živiš jednog dana'. Ja gledam ispred sebe i ne vidim ništa. Samo njiva. Navodno, čim potpišem ugovor, počinje gradnja i ja ću se već za godinu dana useliti u novu zgradu. Ma da. Ko meni da garantuje da će to zaista biti tako? Doduše, Mrkela je kasnije dobio taj stan... odnosno, dupleks na dva sprata. Zvali su me tada iz Dinama i nudili mi kuću u elitnom kraju Zagreba, tamo gde je živela Milka Planinc. Zvao me Đora u Sutjesku... zvala me Priština. Ali mene je zanimao isključivo ostanak u Beogradu. To je grad koji je imao dušu i u kojem se i dan danas osećam kao kod kuće".

Ostanak u Beogradu sigurno nije značio prelazak u Zemun, Rad ili OFK Beograd...

"Novinar Miki Ivanović je ugovorio sastanak u zgradi 'Borbe' i ja sam se našao sa Zekom (Žarko Zečević, prim. aut.) na nekom međuspratu... nasred hodnika... da nas niko ne bi video. Boško je pokušavao da me odgovori, ali je znao kakav sam i da kad nešto naumim, teram do kraja. Šta god da se desi, ja sam taj koji snosi odgovornost. I niko drugi. Čak je i on jedno vreme pregovarao sa Partizanom, jer je posle mog odlaska imao mnogo problema u Zvezdi. Uzeli su ga na zub, skinuli mu traku i proglasili Piksija za kapitena... Boško je stariji od mene i logično je bilo da se brine i da me uzima u zaštitu. Ali mi smo totalno različiti karakteri. Često sam umeo da mu kažem: 'Bole, opusti se, znam šta radim'".

Pričalo se da Milko i Husref ne mogu zajedno u špicu. Da se guše. I da je Milko zato pobegao u Partizan.

"To su gluposti. Ja sam jedan od retkih koji tvrdi da Mesi i Ronaldo mogu da budu fenomenalan tandem. Muske i ja smo bili dva različita tipa napadača. On je važio za klasičnog centarfora, sidraša. Zato su i forsirali Mrkelu da bi mu nabacivao lopte i stvarao šanse. Ja sam bio upotrebljiv na više pozicija, mogao sam i na krilu i iza špica. Bilo je utakmica na kojima smo obojica blistali i tresli mreže. Recimo ona na Grbavici, pregazili smo Želju 5:2, on i ja smo bili dvostruki strelci. Pokušavali su na razne načine da nas posvađaju, izmišljali afere, okretali izjave... Kao, ja sam se naljutio na Husrefa jer mi je oteo 'devetku'. Smešno. Meni je bilo svejedno koji broj nosim na dresu".

Dugo se kuvalo... kuvalo... kuvalo... i onda je prekipelo na utakmici protiv Atletiko Madrida.

"E, tu sam ja doneo odluku da odem iz Zvezde. Baš posle te utakmice. Dobio sam crveni karton na prilično naivan način. Sudio je Anjolin i prvo mi je dao žuti jer sam šutnuo loptu posle njegovog zvižduka, a odmah zatim i crveni jer sam mu aplaudirao. Shvatio je to kao provokaciju. I onda se ceo 'zapad' obrušio na mene. Gađali su me čime su stigli, najviše grudvama. Jedna me je pogodila u potiljak, pa je Stole ekonom dotrčao i podigao trenerku da me zaštiti. Posle toga nikada više nisam pozdravio 'zapad'. Ta je tribina uvek važila za... šta znam... onako, gospoda... zanima ih igra, ne samo rezultat... Svašta su mi dobacivali, u fazonu 'šta glumiš, igraj fudbal'. A 'sever' je uvek bio na mojoj strani. Dok sam napuštao teren, orilo se 'Milko Đurovski'. Skinuo sam dres i doneo odluku da je gotovo sa Zvezdom. Tata je zaplakao na tribini. Svi su plakali".

Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Živan Ljukovčan, Dragan Simeunović, Aleksandar Stojanović, Tomislav Ivković;
Odbrana: Mile Jovin, Ivan Jurišić, Slavko Radovanović, Slavoljub Muslin, Zoran Jelikić, Zlatko Krmpotić, Marko Elzner, Miodrag Krivokapić, Zlatko Krdžević, Zoran Dimitrijević, Milan Ivanović, Miroslav Šugar;
Vezni red: Srebrenko Repčić, Cvijetin Blagojević, Vladimir Petrović, Boško Đurovski, Rajko Janjanin, Milan Janković, Dragan Miletović, Ranko Đorđić, Đorđe Milovanović, Goran Milojević, Žarko Đurović, Miralem Zjajo;
Napad: Zoran Filipović, Dule Savić, Zdravko Borovnica, Miloš Šestić, Radomir Savić, Nedeljko Milosavljević, Husref Musemić, Zoran Pavlović.

TOP 11 - Vladimir PETROVIĆ (vezni red)

"Zakačio sam mnogo tih starijih asova, ali Pižon je bio istinski majstor fudbala. Ne znam da li je bilo talentovanijeg igrača u Zvezdi od njega. Možda samo Srba Stamenković, ali sa njim nisam odigrao mnogo utakmica. Sve je znao sa loptom. Možda je fizički bio inferioran i možda iz tog razloga nije uspeo u Engleskoj, ali sve ostalo... Pas, dribling, pregled igre, slobodan udarac... Glava uvek gore i sve vidi. Ovako van terena, bio je u nekom svom svetu. Kapiten, lider, pojam za nas mlađe igrače. Nisam ja ni mogao nešto puno sa njim da se družim. Veoma sam ga poštovao i bilo mi je dovoljno da budem u njegovoj blizini. On je živeo sportski, ja sam voleo da lutam i da se provodim. Da je bio otvoreniji i bezobrazniji, možda bi napravio još bolju karijeru".

TOP 11 - Živan LJUKOVČAN (golman)

"U jednoj anketi lista 'Politika Ekspres' birali su 'fudbalera godine' i ja sam glasao za Zlatka Vujovića. Ispostavilo se da je Ljukovčan pobedio i onda su to iskoristili kao dokaz da nisam u dobrim odnosima sa saigračima iz Zvezde. Ja kažem, pitali su me ko je najbolji igrač, a ne ko je najbolji golman. Za mene golman nikako ne može da bude 'fudbaler godine'. Uvek sam govorio šta mislim i nisam vodio računa da li će moj stav nekoga da uvredi. Zlatko Vujović je u tom trenutku zaista bio najbolji igrač Jugoslavije. O njemu mogu da misle ovako i onako, da pričaju kako mu je trebalo sto šansi da bi dao gol... ali Zlatko je trčao, borio se, osvajao lopte, sam sebi stvarao šanse... pa može neku i da promaši. Ako je Zlatko najbolji, nema veze što sam dobar sa Ljukom ili što mi je Dule idol. Glasam za Zlatka i tačka. Ljuka se nije ljutio i sada ću da mu se odužim tako štu ću ga staviti u tim (smeh). Ne, šalu na stranu. Bio je fenomenalan golman. Branio je ono što treba da se brani. Ako ide u rašlje, bože moj. Šta da mu zameriš kad nije kriv. Strašno siguran i pouzdan golman. Imaš ove koji hvataju nemoguće lopte, a onda prime gol kroz noge. Ljuka Seljak. Tako smo ga zvali, ali iz milošte. Mnogo ga poštujem".

TOP 11 - Sulejman HALILOVIĆ (napad)

"Razmišljao sam o Repčiću, ali sa Halilom sam igrao duže i od njega sam najviše naučio. Bili smo nerazdvojni, delili dobro i zlo... Jednom prilikom i zatvorsku ćeliju (smeh). Ispraćali smo Šestića u Olimpijakos, zapili se tamo na Sajmištu i zajedno sa Krdževićem krenuli dalje u grad. Halil je vozio bez dozvole i neko nas je prijavio. Zaustavili su nas u Kneza Miloša, mi ostavimo auto nasred ulice, izađemo i počnemo da se svađamo sa onim policajcima. Smeste nas u 'maricu', onu čuvenu 'Zastavu 101' i odvedu nas na Bežanijsku kosu. Mi tamo odbijemo da damo krv, oni lisice na ruke, pa pravac '29. novembar'. Tamo na kružnom toku kod Merkatora, padne nam na pamet još veća glupost. Kako smo sedeli pozadi u autu, dohvatimo policajce za vrat sa onim lisicama i počnemo da ih davimo. Oni se nekako oslobode, pozovu pojačanje i jedva nas odvuku do stanice. Krdžu su odmah pustili jer nije pravio probleme, a nas dvojicu pravo iza rešetaka. Načelnik policije koji je bio 'partizanovac' čim nas je video kaže: 'Njih dole u podrum'. A ćelija, priča za sebe. Neki drveni kreveti sa rubovima, nigde jastuka. Kada smo se malo otreznili, počnemo da molimo onog stražara da nam donese sok. On neće. Ja mu kažem: 'Hoćeš da nabodem Halila, pa da kažemo kako si ga ti tukao?'. Stražar popusti, skokne preko puta i donese nam onaj Nektarov đus. Bljak. I sad mi je muka kad se setim. Uzmem gutljaj, ispovraćam se tamo u WC-u i pitam Halila je l'i njemu muka. On ćuti. Ja još jednom, on ćuti. Ja pogledam u ćeliju, a Halil stavio jaknu pod glavu i zaspao (SMEH). Sutradan je došao Voja Kis i nekako nas izvukao. Morali smo kod sudije za prekršaje, ženska neka... priznali smo šta je bilo i taman da nas puste, kaže Halil: 'Ja ću da vas tužim'. Gledam ga i ne verujem, nije normalan. Zapeo i ne odustaje: 'Milko, maltretirali su nas, moramo da ih tužimo'. Posle su nas jurili svaki put kad bi primetili da se spuštamo niz Ljutice Bogdana. Ja viknem 'beži', a Halil na gas, pa u one uličice iza Autokomande. Sakrijemo se i čekamo da odu".

PARTIZAN (1986 - 1990)

Osveta. Veleizdaja. Senzacija. Svako je imao svoju tačku gledišta. I svako je na svoj način komentarisao transfer decenije.

"Odužilo se to leto. Zbog Šajbera su odložili prelazni rok, ja sam pobegao mesec dana u Češku, pa sam skoknuo do Osijeka i prošetao Titovim lovištima... A po povratku u Beograd, otišao sam na 'Marakanu' da se pozdravim sa svima. Cvele (Vladimir Svetković, prim. aut.) me je uveo u kancelariju i ponudio mi duplu lovu da ostanem u Zvezdi. Ja naravno odbijem, a on kaže: 'Dobio bi duplo, ali u lažnjacima' (smeh). Takav je bio kad se iznervira. Dara Zec je zaplakala kad sam je poljubio. Ovi iz Partizana su me jurili, slali policiju, nisu znali gde sam. Posle im je neko javio da sam kod Rokija Nikolića, mačevaoca i mog velikog prijatelja. Bojali su se da se ne predomislim".

Nije bilo razloga za brigu. Milko je dao reč i to je vrednije od bilo kakvog ugovora.

"U početku niko nije verovao, posle je sve došlo na svoje mesto. 'Partizanovci' su me brzo zavoleli jer sam njihove 'neprijatelje' ujeo za srce. Kad god je sudija svirao penal, orilo se: 'Milko, Milko, Milko...'. Stigli su i prvi golovi, asistencije... na kraju i prva titula u crno-belom. Sećam se i tog famoznog Derbija, moja premijera u dresu Partizana. Zagrevali smo se ispod 'severa' i ja sam u jednom trenutku otišao do korner zastavice. Kada sam pogledao ka 'severu', imao sam osećaj da hoće da me zadave. Jezivo".

Tim Partizana 1986/87. Foto: MN Press Tim Partizana 1986/87.



Penal nad Milkom, ori se: "Milko, Milko, Milko, "OJ, cigani, je l' vam žao...". Mali Dika brani Vokrijev šut. Smajić 1:0. Još jedan penal za Partizan... opet grmi: "Milko, Milko, Milko". Neće valjda ponovo Vokri... Možda Čapljić? Ili Katanec... Neeee... Nije moguće! "Sever" očima ne veruje. Zar mora baš On? Zašto sad? Rane su sveže... Nemoj Milko... Neeee!

"Zvezda je pala na psihološkom planu. Piksi i Boško su pretili da će nam dati pet komada, a centar nisu prešli. To je jedini Derbi u kojem jedan tim nije šutnuo na gol. Promašili smo penal, imali gomilu  zicera, ja sam dva.-tri puta izlazio sam na Stojanovića... Nikada pre i posle toga nisam osetio toliku energiju kod svih u Partizanu. Znaš kako, igrao sam za oba kluba i mogu da uporedim. Dok sam bio u Zvezdi, pa igramo sa Partizanom, mi kažemo: 'Idemo da ih pobedimo, šta oni..'. A u Partizanu je uvek bila tenzija. Uvek ono 'šta ako izgubimo?', kao da se boje Zvezde".

Milko je neumoljiv. Zakucava loptu iza Stojanovića i rešava pitanje pobednika. U tom šutu sve kipti od besa. Delirijum na JNA, "jug" je dobio novog heroja.

"Mnogima je delovalo da sam tek tada postao svestan da nisam više igrač Crvene zvezde. Ne. Otkriću ti kad sam prvi put osetio šta sam uradio. Čim sam potpisao ugovor, otišao sam kod bivše žene u Zemun i legao da se odmorim. Napolju je pržilo sunce, ali su njeni imali kuću i unutra je bilo prilično sveže. Pošto prethodne noći oka nisam sklopio, zaspao sam oko dva i probudio se pred kraj onog drugog Dnevnika na televiziji. Otvaram oči i vidim svoju sliku na ekranu. Piše 'Milko Đurovski potpisao za Partizan'. Tek tada sam rekao 'jaaaooooooo, istina je'. Sve pre toga je bilo nezvanično. Frka, napetost, neizvesnost... ali sam još  bio Zvezdin igrač. Dok ne staviš paraf na papir, uvek postoji šansa da se predomisliš. Međutim, sada... sada je gotovo. Nema više nazad".

1986/87 - Piksi o Milku: "Nemojte da me stavljate u isti rang sa Milkom. On je svetska klasa, a ja tek početnik u Zvezdi. Milka upoređuju sa Gerdom Milerom, ja sam za njega fudbalski anonimus. Ne pamtim utakmicu na kojoj nije dao gol, nema tog fudbalskog razgovora u kojem on nije centralna tema. O njegovoj popularnosti van fudbala neću ni da govorim. Svuda je rado viđen gost, porodičan čovek, uzoran sin i dobar brat".

"Piksi je došao u Zvezdu jer sam ja otišao u Partizan. Oni su morali nekako da se iskupe pred navijačima i doveli su najtalentovanijeg jugoslovenskog fudbalera. Zato je i potpisao u 'minut do 12'. Ma koji minut, potpisao je u 4 sata iza ponoći. Uzeo im je dobru lovu, ali je stvarno bio fenomenalan igrač. Rano su ga uveli u reprezentaciju, Miljan je imao te fore da poziva igrače iz Druge lige. Tako je i Spasić postao reprezentativac. Piksi čak u Radničkom nije ni bio standardan prvotimac. Nije se te prve sezone prilagodio na Zvezdu, ali posle je eksplodirao i ostavio neizbrisiv trag. Ipak, ne možemo da poredimo njega i Pižona. Nema šanse".

Milko debituje protiv Spartaka i odmah gol. Naredna protiv Budućnosti, opet gol. Hajduku, Vinkovcima, Veležu i Radničkom po dva. Slobodi tri. Rafal! Dovoljno za novo šampionsko slavlje.

"Presudila je pobeda protiv Veleža od 3:0, tri kola pre kraja. Imali smo strašan tim, prosto ne znam koju trojicu da izvučem za TOP 11. Nena (Bjeković) je bio trener i sa njim ima puno anegdota. On je tip koji se užasno plaši aviona i koji je izuzetno sujeveran. Ako smo prethodne godine dobili Zvezdu, on insistira da se na novi Derbi krene potpuno istim putem. Išli smo iz Novog Sada ka Beogradu i kada smo stigli pred stadion, Đelmaš mi šapne foru i ja kažem: 'Neno, što smo menjali rutu kad je prošle godine sve bilo kako treba?'. On skoči sa sedišta: 'Molim!?!?! Zaustavljaj autobus, moramo nazad'. Nas dvojica za stomak: 'Ne bre, šalili smo se' (SMEH). Ili kad smo leteli za Rumuniju... onim malim avionom... ja odem u pilotsku kabinu, sednem pored pilota i počnem neku priču... krenu turbulencije, a Đelmaš kaže Neni: 'Vidi ga onaj Milko budala, uzeo da vozi avion'. Bjeković iskolačio oči i hoće da pukne od besa: 'Pa sve ću da vas pobijem, da li ste normalni!!!' (SMEH)".

Milko Đurovski 1986 Foto: MN Press Milko Đurovski 1986



1987/88 - Milko je ubedljivo najbolji strelac i najpopularniji igrač Partizana, ali već kolaju priče o njegovom povratku na "Marakanu". Navodno, ne može bez svoje Zvezde i svaki slobodan trenutak koristi da ode na kafu sa bivšim klupskim drugovima.

"Ne krijem, stalno sam išao tamo. Šta sad. Da li može da se zaboravi neko ko ti je dao sve i ko te je svemu naučio? Zahvaljujući Zvezdi, postao sam neko i nešto. Ja i danas kada dođem u Beograd, odem u Zvezdu... ne odem u Partizan. Tamo je Stole ekonom, Džaja... tamo je i onaj portir... Zvezda je za mene... Zvezda. I uvek će biti tako. Ali, volim i Partizan. U Humskoj sam proveo predivne četiri godine, navijači su me obožavali. Možda me i danas više vole od ovih Zvezdinih koji ne mogu da mi oproste što sam im okrenuo leđa. Ali ja o Zvezdi nikada neću reći nijednu ružnu reč. Mogu da kažem da igra loše, da ovi igrači koji dolaze sa strane ne shvataju značaj Derbija, ali to nisu klevete. Svima onima koji me i dalje mrze zbog prelaska u Partizan, postavljam samo jedno pitanje: kada su čuli da sam bilo šta loše rekao o Crvenoj zvezdi? Nikada".

Jugoslavija bruji o povratku Milka Đurovskog, a Zvezdini igrači ga čekaju raširenih ruku. Slušajte Elznera:

"Milko nije ni ono što se o njemu priča, ni ono što se o njemu piše. Milko je drugarčina koju smo svi mi voleli i poštovali. Retko principijelan čovek". Ili Krdževića: "Da je Milko ostao u Zvezdi, mi bismo se šalili sa Real Madridom".

"Bilo je nekih kombinacija, ali Partizan me sigurno ne bi pustio da odem. Dogodio se i onaj sukob sa Jusufijem. On je došao iz Minhena i odmah je nametnuo neke nemačke principe. Nisam pravio problem, mislim da nikada u životu nisam toliko trenirao kao na tim pripremama na Tari. I po povratku u Beograd, on zakaže prijateljsku utakmicu u nekom selu. Ja mu kažem: 'Julka, ja ovo ne mogu da igram'. On ni da čuje: 'Moraš pa moraš'. Ja kažem: 'Vidi, počeću utakmicu, daću tri gola i izlazim napolje, je l' ok?'. On me gleda i ćuti. Ja ga pitam: 'Je l' smo se dogovorili?'. Kaže: 'Jesmo'. Počne utakmica, 15. minut, 3:0, ja sva tri gola. Krenem da izađem, on me vrati i kaže: 'Šta si ti umislio'. I tu smo se pokačili. Znači, ako se nešto dogovorimo, to je tako. Za mene je reč zakon. Evo, kada smo se ti i ja dogovorili za ovaj intervju? U 10h. Kad sam ja došao? U 9.45h".

Nema Milka, nema ni mašte u igri. Da je bar protiv Fljamurtarija bio duže na terenu...

"On je mene morao da stavi u tim, jer mu je verovatno neko naredio. Da li Lončar ili Zeka... ne znam... mislim da je Zeka bio protiv njega. Tada je bila borba za prevlast u Partizanu između vojske i policije. Zeka je bio policija i hteo je da skine Jusufija koji je bio Lončarov čovek. U revanšu je počeo sa mnom u ekipi, ali da je mogao, zamenio bi me posle 5 minuta. Izdržao je pola sata i ubacio Bajovića. Ja sam se posle izmene istuširao i otišao kući. Nisam video nijedan gol, niti sam znao konačan rezultat".

Za razliku od trenera, novinari su ga obožavali. Često je umeo da kaže: 'Ma, pišite šta hoćete'. A oni su pisali i šta jeste i šta nije...

"Ma slušaj, nisam ja ni sa trenerima ulazio u neke velike sukobe. To sa Julkom je rešeno tako što sam otišao u vojsku. Bilo je gafova i sa Gojkom Zecom, koji me je mnogo voleo. Ostavi mene i Boška na klupi protiv Budućnosti, ja uzmem loptu, stavim je pod glavu i legnem pored klupe. Gubimo 1:0, on me šalje na zagrevanje, ja kažem: 'Ne mogu boli me glava'. I ne uđem. Bilo je i novinara koji me nisu gotivili. Primim malo lošije loptu na grudi, Bobi Janković napiše: 'On to nikada nije ni znao'. I posle se sretnemo na ulici, sve najnormalnije. Verovatno je očekivao da ga pitam zašto mi je dao lošu ocenu, ali ja se pravim lud. Kao nisam čitao... a čitao sam, šta ima veze... to je njegovo mišljenje. Jovša me je voleo... iz 'Večernjih novosti'. Kaže: 'Ti čim kročiš na teren, dobiješ sedmicu. Ako daš gol, to je već osmica...'. Dešavalo se da mi da 'osam', a onaj dole u štampariji ispravi na 'devet'. Više sam se dopadao tim prelamačima, nego novinarima".

1988/89 - mora u vojsku i propušta spektakularno finale Kupa protiv Veleža. Nije želeo nikakve privilegije i odbio je da bude u fudbalskoj četi: "Ja sam vojnik u pravom smislu reči i svoj dug domovini odužujem poput hiljade vršnjaka koji nisu ni javni, ni sportski radnici". (izjava iz toga perioda).

"Uhvatio sam ih na foru. Svi su tražili Beograd i okolinu, ja kažem: 'Hoću Maribor'. I oni mi odobre iz prve. Nisu znali da sam ja u Mariboru kao kod kuće, jer mi je Andrea (bivša košarkašica Partizana Andrea Pukšić, op.aut) bila odatle. Izlazio sam, trenirao, družio se sa meštanima, pravio roštilj... Jednom su me samo kaznili tri meseca bez izlaska u grad - nisam hteo da se ošišam i jedno veče sam zakasnio da se na vreme vratim u kasarnu. Toliko mi se dopalo, da sam posle karijere ostao da živim u Mariboru".

Osećao je da u Partizanu još nije rekao poslednju reč. Sve je to u redu... titula... golovi... bravure... Ali evropski kalibar fudbalera podrazumeva i bljesak na evropskoj sceni. Posle krahova protiv Menhengladbaha, Fljamurtarija i Rome, navijači su polako gubili strpljenje.

"Kada sam razdužio uniformu, osećao sam se odmornije nego ikada ranije. Zato sam i tražio kasarnu što dalje od Beograda. Tamo je uvek neka frka, stalno isti ljudi, ovaj pametuje, onaj te zove da glasaš... šta će mi to. Nikada nisam pomislio da bih mogao da odložim vojsku, nisam bio pokvaren. U međuvremenu su me ponovo osudili na osam meseci zbog falsifikovanja vozačke dozvole. Ustvari, nisam je ja falsifikovao, dali su mi je navijači... Posle mi je Sloba Milošević ublažio kaznu na šest meseci, pa se Jugoslavija raspala i slučaj je zastareo. Bio sam i na Vojnom sudu jer sam dobio dupli poziv za vojsku. Zvali su me ovi moji iz Makedonije, a pošto sam živeo na Ceraku zvao me i Vojni odsek sa Čukarice. Dobio sam tri meseca uslovno na godinu dana".

1989/90 - Dokle bre nestašluci i peripetije. Vreme je da Milko pokaže svoje pravo lice. Nema više Jusufija, došao je čovek koji igra na gol više.

"Ivo (Ivan Golac, op.aut) je bio takav. Od njega sam najviše stvari pokupio kada sam rešio da postanem trener. Davao nam je veliku slobodu i stalno je ponavljao: 'Igrajte fudbal, bolji smo od njih'. I nikoga nije slušao, to vam garantujem. Pokušavali su na razne načine da ga se reše. Čak su i nas huškali da izgubimo, da bi imali argumente da oteraju Golca. Pred meč u Subotici, slali su neke likove kod mene... ovi iz Uprave nikada to ne rade lično, uvek pošalju nekoga sa strane. Mene je voleo i dao mi je traku. Tada se 'Plavi' Stevanović naljutio, jer je mislio da sam ga ja smenio kao kapitena, a mene to uopšte nije zanimalo".

Protiv Seltika 2:1 u Mostaru, pa antologijskih 90 minuta u Glazgovu.

"Strepeli smo i posle Šćepinog gola. Jordan Ivanović je zahvaljujući toj utakmici dobio 'Zlatni mikrofon'. I zaista, ti kad slušaš njegov prenos, imaš utisak da ćemo svakog časa dati gol. Toliko smo dobro igrali. Ako pošteno radiš, fudbal ti vrati dvostruko. Golac je bio pošten i zato smo te sezone dogurali daleko u Kupu kupova. Mene su odmah posle Seltika zvali da pređem u Sporting. Sve je išlo preko menadžera Tomice Ivkovića, ali sam ostao da do kraja odradim ugovor sa Partizanom. Imao sam i opciju sa PSŽ-om... uvek sam razmišljao: Bilo gde, samo da igram. Šta vredi Pančevu što je zaradio milione u Italiji, kad je uglavnom sedeo na klupi. Kasnije smo igrali zajedno u reprezentaciji Makedonije i znam da bi dao sve na svetu da može da vrati film i povuče drugačiji potez. Da je otišao u Ajaks, nadavao bi se golova i napravio vrhunsku karijeru. I verovatno bi vremenom napravio i bolje ugovore od onog u Interu".

Seltik - Partizan: "Partizan lavljeg srca!"

Posle Seltika, Groningen. I genijalna majstorija Partizanovog genijalca u revanšu na JNA.

"Pa drugačije nisam ni mogao da dam gol. Otišao sam suviše ukoso, golman je izašao i morao sam da je bocnem... sa malo felša. To se desi u momentu. Jednom sam pitao Pižona kako u deliću sekunde odluči koju fintu da izvede, odgovorio je: 'To je stvar instinkta' i stvarno je tako. Nisam vodio računa koliko će gol da bude lep... samo da se lopta zakoprca u mreži".

Evropsko proleće u Humskoj. Posle tačno 24 godine. I zahvaljujući povoljnom žrebu, otvorena vrata polufinala...

"Doneli smo sjajan rezultat iz Bukurešta, Spasić je tamo dao gol... šta znam... malo mi je čudna ta utakmica u Titogradu. Prvo, ne razumem zašto se nije igralo u Skoplju. Partizan je bio kažnjen i morao je da bude domaćin 500 km vazdušnom linijom od Beograda. Pa nije Titograd toliko bliži od Skoplja. Ali verovatno su imali neku obavezu prema Crnogorcima zbog transfera Peđe Mijatovića. Ima tu još jedna stvar. Pričali su nam pre utakmice da će sudija biti na našoj strani. Ništa od toga. Mi jednostavno nismo došli do gola. Radučoju je tamo dao oba gola, ovde jedan... baš čudna utakmica... ne znam, ne mogu da tvrdim... ali moguće je da su i dalje tražili razlog da smene Ivana Golca".

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Fahrudin Omerović, Branislav Đukanović, Darko Belojević;
Odbrana: Vladimir Vermezović, Miodrag Bajović, Miloš Đelmaš, Bajro Župić, Vlado Čapljić, Aleksandar Đorđević, Ljuba Radanović, Darko Milanič, Miodrag Radović, Gordan Petrić, Vujadin Stanojković, Predrag Spasić, Budimir Vujačić, Đija, Nikica Klinčarski;
Vezni red: Goran Stevanović, Admir Smajić, Srećko Katanec, Isa Sadriju, Goran Bogdanović, Milinko Pantić, Jovica Kolb, Goran Milojević, Zlatko Zahović, Darko Tešović, Dragoljub Brnović;
Napad: Nebojša Vučićević, Fadilj Vokri, Slađan Šćepović, Milan Đurđević, Predrag Mijatović, Dejan Joksimović, Zoran Batrović, Liju, Vladislav Đukić, Milonja Đukić

TOP 11 - Nebojša VUČIĆEVIĆ (napad)

"Sa njim i Đelmašem sam se najviše družio posle karijere. 'Uške' je bio tu kod mene u Mariboru, odigrao par utakmica u Želji, posle bio u Muri... Igrali smo i mali fudbal, on je tu pravi majstor. Bije ga glas da je veliki boem, ali ljudi ne znaju da 'Uške' nikada nije pio. Kao ni Šeki. Bili su šmekeri, voleli izlaske,  da se provedu, da se zezaju, ali bez alkohola. Kada sam ja prešao u Partizan, pisalo se da će on u Zvezdu. Ali to je bilo neizvodljivo. Cvele i Džaja nikada ne bi uzeli igrača Partizana. Oni da su hteli, kupili bi i Mijatovića. U to vreme, nije bilo igrača koji bi odbio Zvezdin poziv. Ali nije bilo šanse da ponude bilo šta nekome iz Partizana".

TOP 11 - Ljuba RADANOVIĆ (vezni red)

"Miran tip. Podsećao me na Boška. I po stilu i po karakteru. Porodičan čovek, žena, deca... Uvek ti je na usluzi. Da te posavetuje, da ti pomogne, pravi kapiten. Mene je zvao 'Rutko', zbog frizure. Slična priča kao sa Pižonom i Mocom, nismo se puno družili jer je bio nedodirljiv. Možda je i bolje tako, što veća distanca, veća je i doza poštovanja. Sa Radanom se baš dugo nisam čuo".

TOP 11 - Vladimir VERMEZOVIĆ (libero)

"Njega bih stavio u sredinu odbrane, odmah iza Radanovića. Znao je da igra, nije tukao. Bilo je tih štopera, poput Bankovića, koji su kidali. A Ljuba i Vermez ne, više na šmek... puste te malo, pa izađu ispred i odnesu loptu. Družili smo se i privatno. To je bila standardna ekipa... Darko Belojević, Vermez, Đelmaš, ja... visili smo kod Hatune u kafiću. To su drugari za ceo život".

Milko Đurovski Foto: MONDO/Nebojša Petrović



GRONINGEN (1990 - 1994)

Bilo bi čudno da ga nisu kupili. Odučio ih je od fudbala u dve utakmice Kupa kupova.

"Imali smo veoma iskusnu ekipu i kod kuće niko nije mogao da nas dobije. Ni PSV sa Romarijom, ni Ajaks sa Van der Sarom, Bergkampom, Davidsom, Sedorfom... Osvojili smo treće mesto što je bio najveći uspeh u istoriji Groningena. Mislim da sam im donekle promenio filozofiju igre, jer su pre mog dolaska forsirali isključivo duge lopte. Hans Vesterhof je bio inteligentan trener i odmah je shvatio kako na najbolji način da iskoristi moje karakteristike. Ušli smo u seriju i malo je falilo da budemo šampioni. Izgubili smo bezveze od nekih ekipa koje su se borile za opstanak, inače bi ta poslednja utakmica sa PSV-om gde smo ih zgazili 4:1 bila direktan duel za titulu".

I jedna od retkih na kojoj je Milko dao jedan, a ne dva gola. Rešetao je Tvente, Mastriht, Viljem, NEC, Dordreht... sve same 'dopijete'.

"Davao sam kad sam hteo (smeh). Bez zezanja. Sećam se te sa Tventeom, predsednik mi je nešto pametovao u karantinu, ja mu kažem: 'ajde pusti me, daću danas dva komada'. I stvarno dam. On se posle opustio i tražio pred svaku utakmicu da mu obećam dva gola. Pa nisam ja mašina. Zaista sam igrao odlično... prijala mi je liga... mislim da sam za tri godine dobio samo jedan crveni karton. I to bez razloga. Igrali smo sa Fejenordom, došlo je do nekog koškanja i on greškom isključi mene. Tada su u Holandiji imali reportažna kola na svakom stadionu i sudija je posle utakmice gledao snimak i obrazlagao svoje odluke. Kada su videli da nisam kriv, skinuli su mi suspenziju".

Kandidati iz Groningena:
Golmani: Patrik Lodevajks, Teo Mikelsen;
Odbrana: Klaus Bokveg, Ričard Elzinga, Jan-Hendrik Venhof, Arjan Ebinge, Ernest Faber, Aleks Pijper, Mihael Rajziger, Lusijen Sahetapi, Rik Slor;
Vezni red: Arnold Bos, Ričard Duves, Grafton Holband, Hendrik Huisman, Edvin Olde Rikerink, Jon Rosijen, Hari Sinkgraven, Teo ten Kat, Jan van Dajk, Ulrih Vilson, Andrej Zigmantovič, Bertil ter Avest;
Napad: Haris Huizing, Heni Majer, Marsel van Buren, Mart van Duren, Bert Zurman, Martin Drent, Jop Gal, Patrik Krak, Piter Brinks, Marijan Člad, Ronald Haming, Klajd Vajnhard.

TOP 11 - Heni MAJER (napad)

"Rajziger je tek počinjao, nije mi puno obećavao. Onako, prosečan igrač. Tada su ga gurali na veznog, kasnije se vratio na beka. Staviću Majera. Robustan špic, jak, nezgodan u duelu... sjajno smo se uklapali jer nismo bili isti tip napadača. Nadavao se golova i proglašen je za najboljeg igrača holandskog prvenstva. Stalno mi je govorio: 'Milko slobodno stoj i odmaraj, ja ću da trčim i za tebe' (smeh)".

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1984 - 1985)

Kao osvajač olimpijske bronze u Los Anđelesu, zaslužio je više od šest utakmica za najjači državni tim.

"Debitovao sam kod Toze Veselinovića na prijateljskoj utakmici u Subotici. Otkazali su neki igrači i on je pozvao Boška i mene da popunimo mesta. Ušao sam umesto Šestića i razbio one Mađare. Dao sam gol, pobegao par puta, nisu mi mogli ništa... To je bila jedna od poslednjih provera pred Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Toza je posle utakmice rekao: 'Milko ide sigurno, za ostale ćemo videti'. Mnogo me je voleo. Nažalost, dobijem potres mozga na utakmici sa Olimpijom i umesto mene uskoči Piksi. Vidiš kako se njemu sve otvaralo - prvo u reprezentaciji, posle u Zvezdi".

Toza je platio ceh zbog sloma u Francuskoj, a Miloš Milutinović nije našao dobitnu formulu u kvalifikacijama za Mundijal u Meksiku.

"Miloš je bio... tako... 'čigra'. Ne znam kako drugačije da ga opišem. Ja sam u to vreme stvarno bio u vrhunskoj formi. To je ona poslednja sezona pre odlaska u Partizan. Dao sam gol Bugarima u Sofiji, ali smo izgubili 2:1... Stojić je primio bezveze gol iz slobodnog udarca. Posle sa DDR-om u Beogradu, svi zapeli 'Bursać pa Bursa'. OK, on je zaista igrao dobro za Sutjesku i ne kažem da nije imao mesta u reprezentaciji, ali... Ja sam ušao umesto Nikolića i borio se koliko sam mogao. Posle utakmice, mediji pišu da je Bursać bio najbolji. Pa šta vredi što je bio najbolji kad smo izgubili utakmicu i nismo otišli na Svetsko prvenstvo. Bolje da je bio najgori, a da smo pobedili. I čekajte, on je špic, ako je bio najbolji znači da smo morali da damo bar tri gola. A samo je Škoro pred kraj ublažio poraz".

Gol Milka Đurovskog protiv Bugarske pogledajte OVDE

Nije ni slutio da će mu duel sa Nemcima biti poslednji nastup za Jugoslaviju.

"Ja nisam bio dobar sa Miljanom. Ne u smislu da smo se svađali i slično... jednostavno, nisam bio tip koji će svaki dan ići u Savez i gubiti vreme u vođenju abrova. Oni su voleli da ti dođeš na Terazije, 'Dobar dan, kako ste, šta ima novo', da popiješ kafu, da pričaš sa njima... Mene to nije zanimalo. 'Čiča' je sve to vodio i jedini donosio odluke. Pa stalno neki saveti kako ja da se ponašam u Zvezdi, šta da radim, kako da igram... Nisam pristao da budem deo te priče".

Ivica Osim nije insistirao na kafi i abrovima, ali je imao druge zamerke na račun"vihora iz Tetova";. Čuvena je njegova izjava: "Pomoćni sudija pretrči više od Milka Đurovskog".

"Dobro, on je stalno nešto kritikovao. Ti ako hoćeš, možeš svakome da nađeš manu. 'Švabo' je bio u Toplakovom stručnom štabu na Olimpijskim igrama i mislim da od tada vuče averziju prema meni. Ali, ima još nešto. Čim sam prešao u Partizan, on me je zvao u Banjaluku na utakmicu sa Austrijom. Ja sam bio povređen i nisam otputovao sa ekipom, ali sam seo u auto i otišao da mu pokažem da me zaista boli noga. Bio sam tada u žiži javnosti zbog odlaska iz Zvezde, ispred hotela me je čekalo preko 1.000 ljudi. Mi sednemo za sto, on nam naruči po viski i počne da mi drži lekcije: 'Ne smeš ovo, ne smeš ono, moraš da se promeniš'... I na kraju mi kaže da moram na lekarski pregled. Ja mu pokažem otok, odbijem da se pregledam i mislim da mi je to najviše zamerio".

Toliko se uvredio da ga nikada više nije pozvao pod nacionalnu zastavu.

"On je forsirao igrače Želje jer je u njih imao najviše poverenja. Mene nije odveo na Svetsko prvenstvo u Italiju jer se plašio da ću mu praviti probleme ukoliko budem sedeo na klupi. Ja ne volim takve trenere. Ako imaš neke predrasude, pozovi me, reci mi o čemu se radi i vidi kako ću da reagujem. Vodio je Pančeva i Bokšića jer je znao da Darko nije taj tip koji će da kaže: 'Slušaj, moram da igram'. Ali nisam ni ja. Nikada nisam pravio probleme zbog minutaže. Ne znam šta da mislim o Osimu. Imao je autoritet i to niko ne može da mu ospori. Ali sa igračima poput Baljića, Baždarevića, Paprice, Šabanadžovića, Bahtića, Komšića... morao je da uzme titulu sa Željom. Ako je Vojvodina bila šampion, morao je i on. Na kraju ispade da je bio svetski trener, a ustvari je najdublji trag ostavio u Austriji i Japanu".

Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:

Golmani: Zoran Simović, Ranko Stojić, Živan Ljukovčan;
Odbrana: Vlado Čapljić, Zvijezdan Cvetković, Velimir Zajec, Nenad Stojković, Ljuba Radanović, Zoran Vujović, Mirsad Baljić, Faruk Hadžibegić, Branko Miljuš, Edin Bahtić, Mirza Kapetanović, Marko Elzner;
Vezni red: Miloš Šestić, Nenad Gračan, Meša Baždarević, Ivan Gudelj, Blaž Slišković, Predrag Pašić, Marko Mlinarić, Jovica Nikolić;
Napad: Darko Pančev, Sulejman Halilović, Zlatko Vujović, Vahid Halilhodžić, Fadilj Vokri, Mitar Mrkela, Haris Škoro, Miloš Bursać.

TOP 11 - Mehmed BAŽDAREVIĆ (vezni red)

"Voleo sam i Baku Sliškovića, ali pošto imam pravo samo na jednog iz reprezentacije, onda ću Mešu. Bio je mozak te Osimove ekipe u Željezničaru. Dobar drug. I znao je fudbala... mnogo je znao, levonog, bilo je dobrih, ali on mi je ostavio najjači utisak. Posle je igrao u Francuskoj i napravio sjajnu karijeru. Imao je klasu, plus autoritet. Strašan igrač. Prozivali su me da sam nadmen i uobražen jer, navodno, biram društvo u reprezentaciji. A ja ni u mojoj Zvezdi nisam bio dobar sa svima. Ekipa broji 20 igrača, ne možeš sa svim da budeš na istoj talasnoj dužini. Baždarević je bio jedan od onih sa kojima sam se najviše družio u reprezentaciji. Ali nisam ga stavio zbog toga u tim, već zato što je zaista bio vrhunski fudbaler".

REPREZENTACIJA MAKEDONIJE (1994)

Stigao je da zabeleži četiri nastupa. Protiv Španije 0:2 (oba Hulio Salinas), Belgije 1:1, Kipra 3:0 i opet Belgije 0:5. Piše da je protiv Kipra dao sva tri gola.

"Greška. To je bio Boško (smeh). Darko je dobio crveni i mene su zvali jer nisu imali koga. Možda i moja najbolja utakmica posle Seltika i Groningena. Razbili smo Kiprane. Posle nam je trebala pobeda u Danskoj i bio sam na spisku, ali sam odbio da putujem u Kopenhagen. Neko mi je veče pred put doneo sutrašnju štampu i ja vidim sastav... igra Boškovski... Milko sedi na klupi. Tražio sam od selektora Dončevskog da dođe kod mene u sobu i da mi kaže iskreno zašto igra Boškovski. A ja sam znao zašto. Jer su dolazili da ga gledaju... i to znaš iz kog kluba? Iz Groningena (smeh). I ok, nije problem. Mali treba da se proda, sve je to u redu. Ali dođi i reci mi u oči da je to tako. Naravno, nije došao i ja sam spakovao stvari i napustio hotel. Sutradan, svi ulaze u autobus, nema Milka. Novinari ga pitaju zašto... a on... znaš šta kaže... sada ću ti na makedonskom reći šta je odgovorio... kaže: 'Izgleda da ga se uplašio od avionot' (SMEH). Pa, nisam ja Bjeković da se plašim aviona (SMEH, SMEH, SMEH!!!)".

Kandidati iz reprezentacije Makedonije:
Golmani: Kire Trajčev, Dančo Celeski;
Odbrana: Boban Babunski, Mitko Stojkovski, Vujadin Stanojković, Ilija Najdoski, Goran Jovanovski, Igor Nikolovski, Dragi Kanatlarovski, Čedo Janevski, Ljupčo Markovski;
Vezni red: Toni Micevski, Žarko Serafimovski, Boško Đurovski, Nedžmedin Memedi, Toni Savevski;
Napad: Darko Pančev, Zoran Boškovski, Goce Hristov.

TOP 11 - Boško ĐUROVSKI (odbrana)

"Možda sam mogao i Vujadina Stanojkovića, ali brat je brat. Da ga preko veze ubacim u tim (smeh). Sećam se prvog Derbija po prelasku u Partizan, čim mi se približi, ja mu kažem: 'Beži od mene'. I pitam ga zašto se vratio toliko nazad. On se vadi: 'Pa da te čuvam'. Đavola da me čuva. Vratio se jer igraju bunker. Kažem: 'Idi tamo na drugu stranu, pusti me da igram fudbal'. A oni stvarno svi nazad. Bunkerica. Nisu nam šutnuli na gol. Eto, on je jednom šutnuo sa 30 metara, nebu pod oblake. Moglo je da bude 10:0 za Partizan. Nije me nijednom faulirao, bio sam prebrz za njega. Čujemo se često... evo, sutra treba da dođe po mene, idemo u Minhen da igramo za veterane Zvezde. Skoro smo gostovali u Beču. Šta vredi kad nemam snage ni za deset minuta".

Milko i Boško Đurovski Foto: MN Press Milko i Boško Đurovski


Po trojica iz Zvezde i Partizana, po jedan iz Groningena, Jugoslavije i Makedonije. Fale nam još dvojica. Levi bek i zadnji vezni.

TOP 11 - Mile JOVIN (odbrana)

"Mile je bio moderan bočni igrač. Jedan od prvih u bivšoj Jugoslavije koji nije igrao samo beka, već je pokrivao ceo prostor uz levu aut-liniju. Preteča Roberta Karlosa. Sprint, dug korak, duga kosa... Drugi su ostajali pozadi i čekali. On se ubacivao, centrirao, šutirao... Eto, da se ne naljute Repčić, Šele, Janjanin, Neđa Milosavljević... ali za ovu poziciju najbolje mi se uklapa: 'Jova'".

TOP 11 - Srećko KATANEC (vezni red)

"Ne ide, živim u Sloveniji, a da nema nijednog Slovenca u timu. I da bude egal Zvezda-Partizan (smeh). Srećko je taj klasični zadnji vezni. Njegovo idealno mesto je tu ispred Ljube Radanovića. Brz, eksplozivan, sa onim dugim nogama... Kad Vokri i ja izgubimo loptu, on kaže: 'Ne brinite, ja ću to da ispravim'. Pošten borac, neumoran, ne staje 90 minuta. Zato su mu brzo stradala kolena. Baš od toga. Kod Jusufija smo trčali krugove po 30 minuta, on me obiđe 10 puta. Skok igra, udarac glavom, defanziva... sve na vrhunskom nivou. Pošto imam Pižona i Mešu, sa Srećkom dobijam perfektno izbalansiran tim. Dva šmekera i jedan koji diktira ritam na sredini terena".

Kandidati za trenera:
Branko Stanković, Gojko Zec, Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Momčilo Vukotić, Ivan Golac, Hans Vesterhof, Vim Kuvermans, Todor Veselinović, Miloš Milutinović, Ivica Osim, Andon Dončevski.

Trener: Branko STANKOVIĆ

"Neću Jusufija (smeh). Mene su stvorili Đora (Milovan Đorić, op.aut) i Bata Steva (Stevan Ostojić, op.aut), Gojko Zec mi je mnogo pomogao, ali sam najviše naučio od Branka Stankovića. Kod njega sam ušao u prvi tim. Mogao je da me uništi da je hteo. Recimo, to protiv Intera. Tada su me zvali iz Hajduka, on je insistirao da ostanem u Zvezdi i borim se za svoje mesto pod suncem. Dugo nisam shvatao šta je hteo od mene. Sreli smo se posle nekoliko godina... on se iz Fenerbahčea vratio u Zvezdu, ja sam već bio u Partizanu... imao sam neke bermude na sebi i majicu u bojama Argentine štu su mi poklonili moji prijatelji Želja i Velja... nosio sam i dalje dugu kosu... kada me je video, uhvatio se za glavu i rekao: 'Mamma mia, na šta ličiš! Hteo sam da napravim čoveka od tebe, ali ne vredi...' (SMEH)".

Mojih TOP 11 - Milko ĐUROVSKI:

LJUKOVČAN - B.ĐUROVSKI, VERMEZOVIĆ, JOVIN - KATANEC - RADANOVIĆ, BAŽDAREVIĆ, PIŽON - VUČIĆEVIĆ, MAJER, HALILOVIĆ.

Vrhunski izbalansiran tim. Skrojen po modernim principima. Na bazi kvaliteta, a ne lične emocije.

"Reci posle da nisam stvoren za trenera. Iskreno, voleo bih da se vratim u Srbiju i sednem na klupu nekog tima. Šta vredi kad me niko ne zove. Verovatno se plaše mog karaktera. Misle da sam i dalje onaj stari Milko, iz igračkih dana. Ali ne vidim šta sam je to loše radio kao igrač. Bili smo mladi i ludi. Što smo imali para, trošili smo na kafane i pevaljke. Da sam hteo, mogao sam pet stanova da kupim. Bilo mi je lepo i ne žalim ni za čim, i sve bih isto ponovio, opet bih prešao u Partizan. Ja volim da se zezam, ne trpim pritisak. Takav sam i kao trener. Nikada svojim igračima neću nametati vojni režim. Autoritet se ne stvara kaznama, već znanjem i razumevanjem. Zašto da im dam izlaz do 10, kad u 10 ionako niko ne spava. Ako im kažeš do 1, niko neće doći u 2, jer će reći: 'Čekaj, čovek nam je dao do 1, daj da ga ispoštujemo'".

Za kraj, specijalan zadatak. Mora da odabere dres u kojem želi da ga fotografišemo za Mondo. Jedan je Zvezdin, drugi Partizanov.

"Ja bih sa oba. Imao sam privilegiju da igram za dva najpopularnija jugoslovenska kluba. I oba su mi izuzetno draga".

-------------------------------

SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA

Povezano

Sve vesti