Neša Petrović

Top 11, Ljubinko Drulović: El jugador del pueblo

"Vozio je Mercedes kabriolet, muzika do daske, otvoreni prozori... Tada sam osetio da je 'nešto' uzeo", prisećao se Ljubinko Drulović vožnje sa napadačem Porta, za kojeg kaže da ima magnet u kopačkama. Evo priče o Drulinoj karijeri.

Top 11, Ljubinko Drulović: El jugador del pueblo Foto: MN Press

Imao je 14 godina kada su ga pozvali na selektivni turnir u Beograd.

Branio je boje Zapadne Srbije i odskakao u odnosu na svoje vršnjake. Na pitanje Pere Ćosića kako se zove, odgovorio je: "Ja sam Ljubinko Drulović, a zovu me Car".

Pera je u momentu promenio izraz lica i rekao: "Zapamti, nikada te više nećemo zvati na selekciju". Popodne su se igrale utakmice. Nije prošlo ni 15 minuta od prvog sudijskog zvižduka, Ćosić je prišao Savi Kristiću i oduševljeno konstatovao: "Ovaj je stvarno Car".

Obično za strance kažu da treba da budu duplo bolji od domaćeg igrača, da bi imali mesta u timu. On je kroz celu karijeru morao da bude duplo bolji od svojih, da bi imao mesta u reprezentaciji.

Dobrodošli u 'Mojih TOP 11' Ljubinka Drulovića, čoveka koji nikada nije imao vezu i protekciju, uticajne agente i "svoje" ljude u Fudbalskom savezu. Argentinci kažu "El jugador del pueblo". Eto, to je on bio. Fudbaler naroda. I šta će mu bilo čija druga podrška.

FORMACIJA

"Ja volim 4-2-3-1, ali staviću 4-3-3. To je sistem u kome sam sa Portom obeležio jednu epohu portugalskog fudbala i nekako se uklapa u profil igrača koje planiram da smesti u svojih TOP 11".

SLOBODA UŽICE (1988 – 1990)

ljubinko drulović Foto: MN Press



Golmani: Goran Pandurović, Goran Čumić

Odbrana: Ojdanić, Zoran Njeguš, Milija Bosiljčić, Popov, Željko Berić, Vladan Vićević, Nenad Divac, Ivica Cvetanovski

Vezni red: Davor Kasalica, Aćimović, Ratković, Lazić, Radovan Gudurić, Vladica Lović, Dušan Savić, Nikolić, Maksimović, Lopičić, Cvetković, Dimitrijević, Nedim Tutić, Nikolić, Francuz Zdravković

Napad: Simić, Marić, Stojanović, Mirsad Omerhodžić, Nenad Markićević

Godine prolaze, brojke ne blede. Drulović je još uvek najmlađi kapiten u istoriji užičkog kluba.

"Imao sam zadovoljstvo da igram tu Jedinstvenu drugu ligu. Osam klubova sa Istoka, osam za Zapada, pa udri. Imali smo mladu ekipu, nas petorica smo bili ispod 21 godine. Pripremali smo se na Zlatiboru i slušali komentare 'ma ovo su deca, ispašće sto posto u Treću ligu'. I onda krene prvenstvo, mi posle 14 kola ubedljivo prvi. Bila je euforija u celom užičkom kraju, pratili su nas karavani navijača na gostujuće utakmice. Branio je Goran Čumić, desnog beka je igrao Nenad Divac, Vičević levog... zatim Popov, pa Bosiljčić koji je kasnije otišao u Olimpiju... Omerhodžić je bio u špicu, iamo je najjači šut u zemlji, davao je golove sa pola terena. Tu je bio Simić koji je sada menadžer u Portugalu, pa Kasalica čiji je sin posle napravio još bolju karijeru... Berić koji je igrao i u splitskom Hajduku... zaista skup izuzetno talentovanih igrača".

Nije im se posrećilo da uđu u elitu, ali je ta sezona ostala u analima užičkog fudbala.

"Prve godine je ušla Olimpija, druge Zemun. Mi smo bili trinaesti i šesti. Ali imali smo svoje momente. Odemo u Zenicu i dobijemo 2:0 Čelik sa čuvenim Mirzom Golubicom. Dođe nam Šibenik sa Cukrovom iz Hajduka i Slavenom Bilićem, mi ih 'ubijemo' 5:0. Proleter je tada imao strašnu ekipu, sa Veskom Mihajlovićem, Boškovićem, golmanom Gavrilovićem, Teljigovićem, Govedaricom... i njih smo tukli 2:0. Najteže mi je bilo u Bitolju protiv Pelistera, ali nije bilo lako ni u Vinkovcima, Kikindi, Bugojnu, bilo gde u Bosni... Nismo imali respekta ni prema kome, a krasila nas je sjajna atmosfera. Svi smo bili slična generacija, družili smo se i onda je to na terenu funkcionisalo bez greške. Sa aspekta jedinstva u ekipi, to mi je bila najlepša sezona u karijeri.

TOP 11 – NENAD DIVAC (ODBRANA)

Zoran Kuntić (Vojvodina, levo) i Nenad Divac (Radnički Beograd, desno) Foto: MN Press Zoran Kuntić (Vojvodina, levo) i Nenad Divac (Radnički Beograd, desno)



"Neša je meni kao brat. Zajedno smo od mlađih kategorija, kasnije smo se zbližili i okumili. Ja sam ga odveo u Portugal gde je odigrao četiri odlične sezone za Rio Ave i Aveš. Meni je kao igraču Porta uvek bilo teško da igram protiv Divca, jer je do detalja znao sve moje dobre i loše strane. Nastavili smo da sarađujemo i posle igračke karijere, bio mi je pomoćnik u stručnom štabu Partizana i reprezentacije Srbije".

RAD (1990 – 1992)

ljubinko drulović Foto: MN Press



Golmani: Željko Cicović, Jovan Savić

Odbrana: Dušan Ajder, Miroslav Đukić, Zoran Mirković, Saša Nedeljković, Igor Taševski, Đorđe Vasić, Dušan Vlaisavljević, Čedomir Đoinčević, Milan Đurović, Goran Aćimović, Goran Cvetković

Vezni red: Fahretin Durak, Milenko Kovačević, Zoran Riznić, Miroslav Stević, Nedim Tutić, Ivica Momčilović, Predrag Gajić, Ivica Gvozden

Napad: Dejvi Glavevski, Dragoslav Musić, Zdravko Drinčić, Ljubiša Milojević

Na Banjicu je stigao sa oreolom omladinskog reprezentativca Jugoslavije.

"U to vreme, igrači Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka su imali povlašćeni status i nije bilo lako izboriti se za mesto u nekoj selekciji. Pogotovo nekome ko je bio član Zlatara iz Nove Varoši (smeh). Prosto nezamislivo. To je bila generacija Bobana, Prosinečkog, Slavoljuba Jankovića, Vlade Jugovića... Sećam se da smo Juga i ja bili na korak od prelaska u Zvezdu, zajedno sa Veskom Mihajlovićem. Igrao sam na dva turnira za omladince 'crveno-belih' i otac je bio na razgovoru sa Draganom Džajićem, ali nije došlo do dogovora. Ja sam jedan od retkih iz male sredine koji je sa 17 godina dogurao do državnog tima. Bio sam u školi kada je stigao poziv i mojoj sreći nije bilo kraja".

Što nije uspelo Džajiću, jeste Selji Jovanoviću.

"Mislim da se takav čovek još dugo neće pojaviti u našem fudbalu. On je tvorac modernog Rada i najzaslužniji za pohod od poslednjeg ranga do Prve jugoslovenske lige. Čak su osetili draž evropske scene, neposredno pred moj dolazak na Banjicu. Ekipa je bila prepuna igrača vrhunske klase. Počev od Zorana Riznića. Tehnički najpotkovaniji igrač sa kojim sam igrao u karijeri. Žao mi je što nije valorizovao taj božiji dar koji je imao u nogama. Pas, dribling, pregled igre... sve mu je bilo savršeno. Dovoljno je na treningu da ga gledaš kad igramo one 'kvadrate' pet na dva. Nije mogao da pogreši, mislim da nikada nije ušao u sredinu. Zatim Miroslav Đukić, Bata Mirković, Đoinčević, Ajder, Vlaisavljević... da ne govorim o Jugi i Mikiju Steviću".

A na klupi, mag. Čovek koji je na mnogo načina zadužio srpski fudbal.

"Mislim da smo kod Ljupka Petrovića bili najspremnija ekipa u Jugoslaviji. Sećam se priprema u Kolašinu, sneg je bio do kolena, ciča zima. Mi ulazimo u hotel i ja kažem 'još jedan ovakav trening i ja idem kući'. Sve je pucalo od rada. Kokotović je bio zadužen za kondiciju, treniralo se tri puta dnevno. Ne znam koliko bismo sezona izdržali u tom ritmu, ali je tada zaista dalo rezultat. Odemo na JNA i lagano dobijemo Partizan sa 2:0. Onaj Partizan sa Peđom Mijatovićem. Đuka je dao prvi, ja drugi gol. Na centru sam ukrao loptu Bogdanoviću, pretrčao Petrića i levom spoljnom matirao Omerovića. Selja nije bio na stadionu i sećam se da je sutradan ušao u svlačionicu i rekao 'čuo sam da su vam pružili snažan otpor' (smeh)".

Pamti se i ples 'radovaca' na Maksimiru protiv Dinama...

"Mi smo se sa Partizanom borili za Kup UEFA, a oni sa Zvezdom za titulu. Tada si se izvodili oni 'Miljanovi penali' u slučaju nerešenog ishoda i sećam se da je Partizan u tom kolu osvojio bod u Nišu. Nama je bila neophodna pobeda i Ljupko je u 80. minutu ustao sa klupe i dreknuo 'svi u napad, možemo da ih dobijemo'. A oni sa Šukerom, Bobanom, Mladenovićem... Ostalo je 0:0 i nismo otišli u Evropu, ali je Zvezda uzela titulu. Zvezda i Hajduk su među retkima koji su nas tukli na Banjici. Protiv Hajduka nam sudija na 0:1 poništi čist gol, vrtelo se posle na snimku da je lopta pola metra bila u golu. Dobili smo na strani Slobodu, Olimpiju, Rijeku... Bili smo 'tempirana bomba' i niko protiv nas nije mogao da računa na sigurne bodove".

TOP 11 – MIROSLAV ĐUKIĆ (ODBRANA)

Početak priprema FK Rad za sezonu 1991/92. Foto: MN Press Početak priprema FK Rad za sezonu 1991/92.


"Đuka pripada onoj kategoriji fudbalera koji su na mene ostavljali najjači utisak. Profesionalac do koske, uvek spreman da ostavi srce na terenu i da izgine za ekipu. Nije znao za predah. Kako se završi trening, ode u teretanu i nastavi sa individualnim vežbama. I tako je jednog dana zaboravio tegove u Šapcu. Toliko je bio zaluđen da je istog trenutka seo u auto, otišao po tegove i odmah se vratio za Beograd. To je samo jedan detalj koji pokazuje koliko je bio posvećen poslu. Nikada neću da zaboravim onu utakmicu za prvaka Španije, kada je sa Deportivom igrao protiv Valensije. Porto je bio u karantinu i ja sam sa Vitorom Baijom gledao prenos. U momentu kada je sudija pokazao na penal, obojica smo skočili i počeli da skandiramo 'Đuka, Đuka, Đuka...'. La Korunja je tada imala u ekipi Bebeta, Maura Silvu, Donata... Niko nije smeo da se uhvati za loptu, Đuka je jedini imao hrabrosti i kada je promašio, mi smo bukvalno pali na pod. Par dana kasnije, navijači su ga na ramenima izneli sa terena posle jedne prijateljske utakmice. Uživa i danas veliko poštovanje u Galiciji i niko mu nikada nije zamerio zbog kiksa sa bele tačke".

TOP 11 – VLADIMIR JUGOVIĆ (VEZNI RED)

ljubinko drulović Foto: MN Press


"Odigrao je fantastično polusezonu u Radu. Neki špicevi nisu davali više od dva gola za celo prvenstvo, a on je na 15 utakmica dao osam komada. I to kao defanzivni vezni igrač u onako jakoj ligi. Moj veliki prijatelj, sjajan čovek i pravi gospodin. Pogledajte koliko je trofeja osvojio u karijeri, a nikada se nije eksponirao i reklamirao. Potpuno normalan momak i prosto je zapanjujuće da se takva ličnost ne nalazi na nekoj bitnoj funkciji u srpskom fudbalu. Pa Juga je jedan od najvećih igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala. Generacijski smo povezani, on je pola godine mlađi od mene i zaista sam ponosan na sve što je uradio tokom karijere. Dostigao je neslućene visine pre svega zahvaljujući upornosti i ljudskim kvalitetima".

ŽIL VISENTE (1992 – 1993)

ljubinko drulović Foto: MN Press

Golmani: Fernando Brasard, Kvim

Odbrana: Hugo Košta, Alfredo Laureta, Markos Migel, Mario Farija, Morato, Nando, Nelson Moraiš, Kanario

Vezni red: Avelino da Roča, Žoao Karlos Tuk, Fernando Rosado, Menajane Tueba, Kasioli, Žaime Serkeira

Napad: Amadeu Nogeira, Makopoloka Mangonga, Marselo, Piter Hinds, Žoao Paulo, Mane, Šeu

Rad je zauzeo mesto odmah iza "velike četvorke" jugoslovenskog fudbala, a Drulović se opet našao na radaru evropskog i svetskog šampiona.

"Meni se zaista išlo u Zvezdu. Imao sam tek 22 godine i smatrao sam da mi treba još malo vremena da sazrim kao igrač i onda u velikom stilu odem u neki veliki evropski klub. Ipak, na Marakani nisu želeli da plate obeštećenje na kome je Rad insistirao i ja sam se sasvim slučajno obreo u Žil Visenteu. Počele su one famozne sankcije, Zvezda je rasprodala kompletan šampionski tim i nije bilo svrhe ostajati u zemlji. Ponovo sam imao sreću da me dočeka pravi trener. Vitor Oliveira je već posle prvog treninga otišao kod predsednika kluba i rekao 'ovog uzimajte odmah'. Sreli smo se prošle godine u Portugalu, objavio je autobiografiju u kojoj piše da sam ja najbolji fudbaler kojeg je trenirao u karijeri. To je za mene velika čast jer Oliveiru smatram najvažnijim čovekom za svoj uspeh u fudbalu. Čovek je ušao u Ginisovu knjigu rekorda, jer je 11 puta uvodio timove iz Druge u Prvu ligu. Nedavno je opet seo na klupu Žil Visentea, zvao me je i pitao za neke naše igrače jer praktično formira tim od nule".

Premijera u inostranstvu i odmah bljesak. Drulović se sa 10 golova našao u TOP 10 strelaca portugalskog prvenstva. Uz rame Žoržu Kadeteu iz Sportinga, Rikiju i Arturu iz Boaviste, Hrvatu Karoglanu iz Šaveša, Balakovu, Timofteu...

"To je taj kvalitet trenera. Baš sam o tome pričao pre neki dan u intervjuu za 'Porto Channel'. Oliveira je mene posle tri utakmice pozvao u svoju kancelariju, pokazao mi trenersku tablu na kojoj je bilo ispisano deset imena i rekao 'vidiš ovu poziciju u špicu, ti si taj, od danas igraj i radi šta hoćeš'. Dao mi je potpunu slobodu i omogućio mi da maksimalno ispoljim svoj potencijal. Naravno da nikada to nisam zloupotrebio. Pored tih 10 golova, imao sam i 6-7 asistencija. Davao sam golove u odsudnim momentima... Bragi za 0:1 u gostima, fenomenalan gol... Gimaraešu za pobedu od 2:1... Benfiki za 1:1... Protiv Porta smo izgubili 4:1, ali sam dao sjajan gol Vitoru Baiji iz slobodnjaka, kasnije sam ga često podsećao na taj detalj i šalio se da ga ne bi odbranio ni sa sto ruku".

Prštale su ponude već posle prve sezone, ali mu se nije žurilo iz Žil Visentea.

"Ostao sam još pola godine i na 11 utakmica dao osam golova. Imali smo zaista odličnu ekipu. Špica je igrao Piter Hajnds, momak sa Barbadosa koji se proslavio u Maritimu i Dandi junajtedu. Igru je kreirao Tuk, kasnije prvotimac mnogih portugalskih klubova. Najviše se zadržao u Belenensešu gde je bio i tehnički direktor, a prošle godine je radio u stručnom štabu Žorža Žezusa u Saudijskoj Arabiji. Tu je bio i Makopoloka Mangonga, Zairac koji je pravu šansu dobio tek kada sam ja otišao u Porto. Onako robustan, ali tehnički sasvim solidan. Zatim Kasioli, levonogi Brazilac, duša tima. Divan čovek i moj veliki prijatelj. Igrao je 'desetku' i namestio mi je tuce golova. Samo bacim pogled i vidim da je namestio loptu na levu, odmah sam znao šta treba da radim. Pa Rozado, kapiten... Nando na desnom beku... Brasar na golu, mislim da je sada trener golmana u reprezentaciji... Skoro me je Žaime Serkeira zvao, nešto smo razgovarali i on kaže 'auuu Drula, kakav si igrač bio'. On je bio ofanzivni vezni, moderna 'osmica', dobro smo sarađivali".

TOP 11 – ALFREDO LAURETA (ODBRANA)

Na stadionu Žil Visentea u predgrađu Porta, Barselosu, mlada reprezentacija SCG nastupala je na Evropskom prvenstvu 2006. godine. Foto: Friedemann Vogel/Bongarts/Getty Images/Guliver Na stadionu Žil Visentea u predgrađu Porta, Barselosu, mlada reprezentacija SCG nastupala je na Evropskom prvenstvu 2006. godine.


"Najviše dilema sam imao za poziciju levog beka. Igrao sam kasnije u Portu sa Fernandom Mendešom i Rujem Žoržom koji je danas selektor njihove mlade reprezentacije... razmišljao sam i o pokojnom Eškvedrinji koji je pre par meseci umro na malom fudbalu u Brazilu. Ali, Laureta je ipak imao nešto više. Bio je član šampionskog Porta iz '87, posle toga stekao status legende u Bragi i pred kraj karijere stigao u Žil Visente da pomogne svojim iskustvom. Davao je primer mlađima kako se bori do poslednjeg daha. Nikome nije praštao ni na treningu. Sećam se da je bio nerazdvojan sa Šeuom, živeli su obojica u Marselošu i putovali svaki dan zajedno 30 km do Brage. Toliko su se posvađali posle jednog duela, da se Laureta naljutio i nije hteo da sedne sa njim u automobil".

PORTO (1994 – 2001)

Foto: Nuno Correia \ Mandatory Credit: Allsport UK /Allsport

Golmani: Vitor Baija, Andrej Voznjak, Lars Erikson, Ilario, Silvinjo, Rui Koreja, Ivica Kralj, Koštinja, Pedro Ešpinja, Sergej Ovčinjikov

Odbrana: Vasilij Kulkov, Aloisio, Karlos Sekretario, Žorž Košta, Bandeirinja, Žoao Pinto, Rui Žorž, Ze Karlos, Lino, Žoao Manuel Pinto, Matijas, Lula, Rui Oskar, Fernando Mendeš, Alehandro Dijaz, Darko Butorović, Pedro Enrikes, Neves, Kenedi, Gašpar, Nelson, Rikardo Karvaljo, Eskverdinja, Rubens Žunior, Argel, Rikardo Silva, Žorž Andrade, Fernando Kouto

Vezni red: Antonio Andre, Paulinjo Santoš, Haime Magaljaeš, Žorž Kouto, Rasel Latapi, Rui Filipe, Rui Baroš, Semedo, Emerson, Peter Lipsei, Bino, Arnold Vetl, Baroso, Košta, Zlatko Zahović, Seržo Konseisao, Jusef Čipo, Emilio Peiš, Kapučo, Doriva, Nika Panduru, Čainjo, Deko, Rikardo Souza, Paulo Fereira, Rodolfo Koreja, Karlos Paredes, Miran Pavlin, Luiš Klaudio, Paulo Asunsao, Kandido Košta, Dmitrij Alejničev, Andre Makanga

Napad: Valter Paz, Domingoš Pasiensija, Emil Kostadinov, Folja, Etijen, N'Tsunda, Ronald Baroni, Sergej Juran, Mandla Zvane, Edmilson, Žegož Mjelčarski, Kvinzinjo, Mario Žardel, Romeu, Artur, Mikloš Feher, Karlos Manuel, Alesandro Kabalhota, Kahu, Duda, Klejton, Pici, Elder Postiga, Penja, Silvio Marić

Nisu mu dozvolili da dovrši drugu sezonu. Prosto su ga oteli i odveli na 'Daš Antaš'.

"Predsednik Žil Visentea je navijao za Benfiku i forsirao je varijantu da odem u Lisabon. Ali vlasnici mog ugovora su bili veliki navijači Porta. Prosto rečeno, ja sam u tom trenutku bio privatni igrač. Kada sam odlazio iz Rada, Žil Visente nije imao novca za obeštećenje, pa su tri biznismena, koja su i pre toga radila u direkciji kluba, skupila 200.000 maraka i kupila moj sertifikat. U principu, klub mi je davao platu, ali su oni imali apsolutno pravo u donošenju odluka i pošto su sva trojica bili veliki navijači Porta, nije bilo dileme za koga ću potpisati. Meni je to više odgovaralo jer je Porto bio redovni učesnik Lige šampiona".

Dolazak u slavni portugalski klub značio je i početak žetve trofeja.

"Odmah smo osvojili Kup i to protiv Sportinga za koji su igrali Lemajić i Vujačić. Buda je postigao gol u revanšu za 1:1, ali smo u 91. minutu stigli do pobede i velikog slavlja. Pričalo se da Tomislav Ivić nije bio za moj dolazak u Porto, jer se zalagao za Vučevića koji je igrao za B tim Barselone. U to vreme je konflikt na Balkanu dostizao vrhunac i donekle mogu da ga razumem. Čak su stopirali i jedan moj intervju za 'A Bolu' u kome sam veoma lepo govorio o hrvatskom stručnjaku. Zvao me je urednik lista i rekao mi da je lično Ivić zahtevao da se tekst ne objavi jer se plašio da bi mogao da mu napravi probleme u hrvatskoj javnosti. Uglavnom, Porto je zaređao sa lošim rezultatima i on je vrlo brzo dobio otkaz, a imao sam sreću da je na njegovo mesto došao iskusni trenerski vuk Bobi Robson".

Sa legendarnim Englezom u ulozi stratega, počinje Portova dominacija portugalskim fudbalom.

"Pre neki dan je bilo 20 godina od poslednje titule u toj istorijskoj seriji od pet uzastopnih trijumfa. Zvali su me iz nekoliko portugalskih medija jer sam posle Alojzija, stranac sa najviše nastupa za Porto u tih pet sezona. On je odigrao 148, ja 146 mečeva".

Malo je falilo da u debitantskoj sezoni u 'plavo-belom', dobije šansu da ponovi podvig Mađerove generacije.

"Ne mogu da prežalim šansu u 87. minutu meča sa Milanom. Kostadinov je imao kartone i ja sam bio usamljen u špicu. Oni top ekipa, sa Barezijem, Kostakurtom, Maldinijem, Desaijem, Savićevićem... Bili smo egal i ne znam ni dan danas kako ta lopta nije ušla u mrežu. Odigrao sam dupli pas sa Andreom, otišao polu-levo i uspeo da šutnem... ona je pogodila Rosija u jednu, pa u drugu nogu i ostala ispod njega. Neverovatno. Da smo tada dobili, išli bismo u polufinalu na Monako, a ne na Barselonu".

"Dream team" Barselone...

"Krojf na klupi, Gvardiola, Romario i Stoičkov na terenu. Pakao. Dres koji sam zamenio sa Romarijom još uvek zauzima specijalno mesto u mom stanu. Zakačio sam nekoliko asova koji su sa Portom bili prvaci Evrope 1987. godine, Žoaa Pinta, Semeda, Magaljaeša... Sećam se te čuvene 'Alahove pete' protiv Bajerna i jedne od najvećih senzacija u istoriji Kupa šampiona. Prava je šteta što te sezone nismo imali priliku da još jednom odmerimo snage sa Milanom. Taj detalj... tu sliku kad se lopta koprca ispod Rosija, nikada neću izbiti iz glave. Kasnije smo dva puta stizali do četvrtfinala, ali su Bajern i Mančester junajted bili prejaki rivali".

Foto: Andreas Rentz/Bongarts/Getty Images/Guliver


U Ligi šampiona 50 utakmica, sedam golova. Tresao je mreže Anderlehta, Nanta, Rozenborga, Kroacije, Ajaksa, Sparte i Herte. I još nešto. Kad god se Drulović upisao u strelce, Porto nije gubio utakmicu.

"Samo smo protiv Nanta remizirali. Od tih sedam golova, dva imaju posebnu težinu. Igrali smo protiv Herte odlučujuću utakmicu za plasman u naredni krug. Bio je neki skraćeni korner za njih u finišu meča kod rezultata 0:0, ja sam prihvatio odbitak na 20 metara od našeg gola i krenuo u slalom. Jedan, drugi, treći... ostavio sam nekoliko igrača Herte iza sebe, izašao na Kiraljija i opet levom spoljnom... jedan od najlepših golova u mojoj karijeri. Svi su poskakali na mene, mogli su da me uguše (smeh)... a prednjačio je Murinjo".

Ah, Murinjo. U to vreme samo ambiciozni fudbalski entuzijasta i prevodilac u službi Bobija Robsona.

"To su ga zli jezici tako etiketirali. On jeste prevodio, ali je radio i kao asistent u stručnom štabu. Mudro je hvatao beleške, upijao znanje i kasnije valorizovao sve ono što je naučio od Robsona i Van Gala. Ljudi stalno govore kako Žoze nikada nije igrao fudbal. Ni to nije tačno. Igrao je do svoje 25. godine i shvatio da će mnogo više postići kao trener. Upisao je licencu i zajedno sa Zoranom Filipovićem diplomirao u Škotskoj. Njegov otac je bio golman u Vitoriji Setubal, kasnije trener i direktor kluba. Dakle Murinjo potiče iz fudbalske familije, odrastao je uz miris svlačionice i zna do perfekcije kako sve to funkcioniše. I dalje smo dobri prijatelji, mnogo mi je pomogao svojim savetima dok sam bio selektor reprezentacije i mislim da se ni za trunku nije promenio u odnosu na taj period kada je počinjao karijeru. Isključivo zahvaljujući njegovim rezultatima, portugalski stručnjaci su danas izuzetno cenjeni na fudbalskom tržištu".

A drugi gol...

"Logično, prvenac u Ligi šampiona. To se ne zaboravlja. Debi je bio u Briselu, izgubli smo 1:0. Ali sam pogodio protiv Anderlehta u Portu. Ja prvi, Sekretario drugi. Odemo posle u Bremen i razmontiramo Verder sa 5:0. Mislim da je to najubedljivija evropska pobeda nekog portugalskog tima u gostima. Oni su imali moćnu ekipu, nisu slučajno bili šampioni Nemačke. Hercog, Bazler, Bode... trener je bio Oto Rehagel. Naježim se kad se setim. Kostadinov i ja u špicu, on još uvek pod svežim utiskom onog legendarnog gola Francuzima na Parku Prinčeva. Timofte iza nas. Pokojni Rui Filipe je otvorio seriju golova, vodili smo već na poluvremenu 2:0. Pozadi Fernando Kouto i Žorž Košta, odigrali su utakmicu života. U Verderu je levog beka igrao Legat, mislio sam da je čovek mašina. Gore, nazad, nije stajao 90 minuta. Ja kažem 'brate ko će ovog da zaustavi'. Ali, namesti se tako... bukvalno smo ih zgazili. Spojio sam Kostadinova sa golom za 0:2, posle mi je on vratio asistenciju ali ja promašim zicer".

U Ligi Evrope, dva gola. Protiv Espanjola i... ko za inat, protiv Partizana.

"Posebno je zanimljiva ta prva utakmica u Beogradu. Težak teren, mi smo u tom periodu bili u tranziciji. Otišli su Žardel i Zahović, stigao je Pici iz Barse. Fernando Santoš je bio trener i sećam se da je sastavio ekipu za totalnu defanzivu. Svi smo se pogledali na sastanku i ništa nam nije bilo jasno. Kapušo, Edmilson, Rui Baroš, ja... svi ofanzivni igrači su ostali na klupi. Dok sam ga slušao kako govori o Partizanu, pomislio sam da u najmanju ruku igramo protiv Real Madrida. Santoš oduvek gaji simpatije prema našem fudbalu i veoma ceni srpske fudbalere. Verovatno se zato opredelio za nešto oprezniju varijantu. Ali, Partizan je poveo 1:0 i on je mene već posle 20 minuta poslao na zagrevanje. Onda smo počeli da ulazimo jedan po jedan, malo se to iznivelisalo na terenu i došao je 90. minut. Ćirkovića je uhvatio grč, ja sam onako na kvarno ćušnuo loptu ka Eškvedrinji, mom velikom prijatelju, neka mu je laka zemlja. On je centrirao, a Penja pogodio za 1:1".

U Portu je dva puta nestajalo struje pre pobedonosnog gola 'Cara' iz Nove Varoši.

"To se nikada ranije nije desilo. Bilo je neko nevreme, pljusak. Utakmica je prekidana i mi smo se bolje snašli u toj konfuznoj situaciji. Ostao mi je sećanju susret sa Tošketom, poznatim fotoreporterom koji ceo život prati Partizan. Rekao sam mu da me sačeka posle meča da odemo na večeru i mi ulazimo u jedan ekskluzivni restoran u Portu, a svi gosti ustaju i počinju da aplaudiraju. On je bio impresioniran. Kaže 'Drula, ja ovo u životu nisam video'. To su neki trenuci koji zauvek ostaju u memoriji i čine me ponosnim. Sećam se i reakcije Ognjena Ožegovića, kad smo bili sa omladinskom reprezentacijom na jednom turniru u Portugalu. Nabavio sam ulaznice za celu ekipu i kada smo ušli na stadion, počele su ovacije. Svi su skandirali moje ime. Ožeg oduševljen: 'auuu šefe, šta je ovo'. Ja mu kažem 'vidiš kako se ophode prema nekome ko je ovde igrao pre 12 godina, a zamisli koliko cene igrače koji trenutno nose dres Porta'".

TOP 11 – VITOR BAIJA (GOLMAN)

Foto: Mike Hewitt/Allsport/Guliver


"Sedeli smo u maju prošle godine u kafiću u Portugalu, njegova supruga je tada bila trudna i ja pitam za termin porođaja, kažu sredina septembra. Ja pogledam u Vitora i kažem 'ništa ne brini, sin ti se rađa 11. septembra i zajedno ćemo slaviti rođendane'. Oni se smeju. I zaista, 11. septembra, zove me naš zajednički prijatelj koji je radio sa mnom u Partizanu i reprezentaciji Makedonije, kaže 'znaš li da je Vitor danas postao otac'. Oduševio sam se. Baija se tri puta ženio, iz prvog braka ima dvoje dece. Uvek je bio ljubimac žena, ali je pre svega jedna fenomenalna ličnost. Često učestvuje u humanitarnim akcijama sa bivšim zvezdama fudbala. Kada sam stigao u Porto i prvi put video njega na delu, mislio sam da je to najbolji golman svih vremena. Nastavio je i posle karijere sa edukacijom i jedno vreme je radio u sektoru za međunarodne odnose u Portu. Do skoro je imao funkciju u Fudbalskoj federaciji Portugala, ali ja sam ubeđen da će se vrlo brzo vratiti na 'Dragao'. Šalili smo se pre neki dan, ja mu kažem 'ajde dođi za direktora i odmah imaš rešenje za šefa struke".

TOP 11 – ALOIZI (ODBRANA)

Aloisio Foto: Nuno Correia \ Mandatory Credit: Allsport UK /Allsport


"Zbog njega sam se i opredelio za formaciju sa četvoricom u zadnjoj liniji. Veliki gospodin u kopačkama. Zvali smo ga 'Bekenbauer'. Uvek korektan, ali na terenu zver. On je postigao taj gol u 91. minutu finala Kupa sa Sportingom, kada sam osvojio prvi trofej u karijeri. Najviše sam vremena provodio sa njim, jer su Portugalci poznati po tome da se tokom karantina zavuku u sobe i ne izlaze napolje. I onda se Alojzio i ja 'zabodemo' u kafić i... kafica po kafica, reč po reč... ostanemo ceo dan. Vrhunski defanzivac, prosto je fascinantan način na koji je rešavao najkomplikovanije situacije na terenu. Nisam mu slučajno dao prednost u odnosu na Fernanda Kouta i Žorža Koštu".

TOP 11 – DEKO (VEZNI RED)

Foto: Phil Cole/Getty Images/Guliver


"U to vreme bio je klinac, ali si bez razmišljanja smeo da mu poveriš najvažnije uloge na sredini terena. Stasavao je uz Paulinja Santoša, Ruja Baroša, Serža Konseisaa, Zahovića... kasnije se u Barsi videlo kakav je igrač. Danas se bavi menadžerskim poslom, ali na vrlo ozbiljan način. Ima svoju Agenciju koja štiti interese mnogih vrhunskih fudbalera. Ovaj Soareš iz Porta je njegov igrač. Pazite šta vam kažem, Deko je novi Žorž Mendeš svetskog fudbala. Bio je skoro u Beogradu, pa je posetio i Partizan, interesovao se za neke naše igrače. Sreli smo se i u Dubaiju na zajedničkoj večeri sa Figom i Mičelom Salgadom koji tamo ima Školu fudbala".

TOP 11 – MARIO ŽARDEL (NAPAD)

Foto: Mark Thompson /Allsport


"Niko mu nije bio ravan. Igrao sam sa Kostadinovom, Domingošem, Nunjom Gomešom... ali Mario Žardel... nikada nisam video špica koji sa takvom lakoćom daje golove. Daću ti samo jedan primer... utakmica u Norveškoj sa Rozenborgom... bilo je hladno... kada smo sleteli, sneg... ovi moji Brazilci nisu mogli da veruju. Artur je uzeo grudvu i mirisao je u čudu... Antonio Oliveira je sastavio tim bez Marija Žardela. Ja sam igrao levo, Edmilson desno, a Zahović iza Artura. I opet 0:0 do 90. minuta. Mi smo te sezone dobili Milan na San Siru, zaređali pet pobeda zaredom u Ligi šampiona i očekivalo se da bez problema dobijemo i u Trondhajmu. Ipak, ni remi nije bio za bacanje i Oliveira je u nadokandi izvršio izmenu, smao da prođe vreme. Ja izlazim, ulazi Mario Žardel, Baroso izvodi korner, lopta prolazi sve igrače u pet metara i stiže na drugu stativu. Do koga? Do Marija Žardela. Sam ko duh. Mi smo se na klupi kidali od smeha. Da li je moguće. Prvi kontakt i gol. Kao da je imao magnet u kopačkama. Isto tako na treninzima. Igramo i ne možemo vola da ubodemo, njega pogodi u kostobran i uđe u mrežu. Eto, to je bio Mario Žardel".

Malo je do magneta, a malo i do Drulinog završnog pasa.

"Ima i toga. Bili smo pakao od tandema. Još uvek držim rekord po broju asistencija, 23 za sezonu. Držao sam i onaj po uzastopnom broju utakmica na kojima sam namestio gol, pa me je Mutinjo pre par sezona skinuo sa trona. Ali Mario je i bez mene rešetao mreže, . Ima dobra priča kada je otišao u Galatasaraj. Zove me on i pita da li bih voleo da mu se pridružim u Istanbulu. Meni se išlo, ali Porto nije hteo da me pusti. Posle godinu dana, on se zasitio Turske i zove me da mu nađem klub u Portugalu. Pošto sam prešao u Benfiku, odem kod predsednika i kažem mu da bi nam Žardel bio veliko pojačanje i da može vrlo lako da ga dovede. Ali on je pre toga kupio Mantoraša koji je bio veliki talenat i nije mu se dodatno trošio novac. Žardel ode u Sporting i osveti nam se već u toj sezoni. Vodili smo 2:0 na starom stadionu Benfike, pred 90.000 ljudi... ostanemo sa igračem manje, Žardel u poslednjih pet minuta da dva gola i oni uzmu titulu. Postigao je 42 gola u toj šampionskoj sezoni, Sporting nikada posle toga nije više bio prvak Portugala".

BENFIKA (2001 – 2003)

drulović benfika Foto: Nuno Correia. \ Mandatory Credit: AllsportUK /Allsport

Golmani: Robert Enke, Moreira, Paulo Lopez, Nunjo Markez, Nunjo Santoš, Karlos Bosio

Odbrana: Toni, Paulo Kabral, Fernando Meira, Emanuele Pezarezi, Rikardo Estevez, Marko Kaneira, Armando Sa, Žorž Ribeiro, Argel, Žulio Cezar, Diogo Luis, Žoao Manuel Pinto, Heraldo Alveš, Migel, Ugo Enrikes, Eder Bonfim, Rikardo Roča, Eduardo Simoeš, Kristijano, Elder Kristovao, Tijago Karvaljinjo

Vezni red: Anders Anderson, Ednilson, Maniš, Tijago, Rui Bajao, Zlatko Zahović, Fernando Agujar, Andrade, Bruno Agujar, Emilio Peiš, Rožer, Peti, Elio Pinto

Napad: Pedro Mantoraš, Karlitos, Tomo Šokota, Žoao Tomas, Edgaras Jankauskas, Mavete Žunior, Simao Sabrosa, Ugo Porfirio, Abdel Sabri, Pepa, Đovani Dejberson, Nunjo Gomeš, Mikloš Feher

Poslednje informacije o Mariju Žardelu nisu odisale pozitivnim tonovima...

"Ušao je u jednom periodu u ozbiljne probleme s drogom. Mada je sa tim počeo još u Sportingu, baš posle te šampionske sezone kada je bio na vrhuncu slave. Sećam se revijalne utakmice 'Stranci protiv Domaćih zvezda', bio sam kod njega u stanu i krenuli smo zajedno na stadion. Vozio je Mercedes kabriolet, muzika do daske, otvoreni prozori... Tada sam osetio da je 'nešto' uzeo. Uživao je status heroja Lisabona i svi su mu se klanjali. Jednostavno, nije umeo da se nosi sa tolikim teretom. Uhvatio se lošeg društva i krenuo stranputicom. Zato mi je još više žao što nije došao u Benfiku. Verovatno bi se drugačije postavio i ne bi naišao na toliko zamki kao u Sportingu. Ugasio je sebi karijeru iako je još mnogo mogao da pruži fubdalu".

Retki su oni koji pređu u Benfiku i dobiju ovacije od navijača Porta.

"Izašao sam na zagrevanje i ceo stadion je skandirao moje ime. Divan period. Nisam osvojio nijedan trofej, ali je to bio početak povratka Benfike na staze uspeha. Bivši predsednik je završio u zatvoru, a ja sam na neki način bio prva akvizicija novog čelnika Luisa Filipea Vieire. Njegovom zaslugom, Benfika je danas moderan klub sa velikim sportskim centrom i grandioznim stadionom. Bilo je tu još mnogo igrača koji su zajedno sa mnom branili boje oba portugalska giganta. Jedan od njih je i pokojni Mikloš Feher. Već sam bio u Partizanu kada je stigla tužna vest o njegovoj smrti na terenu. Užasna tragedija".

TOP 11 – ZLATKO ZAHOVIĆ (VEZNI RED)

zlatko zahovič Foto: Graham Chadwick /Allsport/Guliver


"Kakav bi to bio tim bez čoveka sa kojim sam proveo tri godine u Portu i dve u Benfiki. Zajedno smo obeležili onu čuvenu utakmicu na Evropskom prvenstvu 2000. Interesantan je bio susret posle toga u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Igrali smo odlučujuću utakmicu protiv Slovenije na stadionu Partizana, padala je kiša... teren klizav...", govorio je u dahu.

"Dejo je bio na čelu one Selektorske komisije i čovek diktira sastav, mene nema u 'jedanaest'. Ništa, izlazimo na teren, neko na klupu, neko na zagrevanje... prilazi mi Zlatko i kaže 'čekaj bre, ti ne igraš?'. Ja slegnem ramenima, a on za glavu 'pa čoveče, nama je Katanec ceo sastanak pričao samo o tebi... ako Drula ovo, ako Drula ono... mi se samo tebe plašimo'. To je ona čuvena utakmica u kojoj je Savićević kod negativnog rezultata uveo Ivana Gvozdenovića na beka!?!?".

PARTIZAN (2003 – 2004)

ljubinko drulović Foto: MN Press

Golmani: Radovan Radaković, Đorđe Pantić, Ivica Kralj

Odbrana: Milivoje Ćirković, Dragoljub Jeremić, Dejan Ognjanović, Milan Stojanovski, Zoran Mirković, Nenad Đorđević, Nikola Malbaša, Branko Savić, Branimir Bajić, Tomas Žonsa, Nemanja Rnić, Taribo Vest, Milovan Milović

Vezni red: Damir Čakar, Vladimir Ivić, Saša Ilić, Albert Nađ, Miroslav Radović, Simon Vukčević, Nebojša Marinković, Stefan Babović, Nikola Drinčić, Igor Duljaj

Napad: Pjer Boja, Srđan Radonjić, Bojan Brnović, Ivica Ilijev, Borko Veselinović, Nikola Grubješić, Dženan Radončić, Andrija Delibašić

Mogao je iz Slobode u Partizan. Pa iz Rada u Zvezdu. Ali, nikad nije kasno...

"Najveći krivac je moj drug Ivica Kralj. Meni je isticao ugovor sa Benfikom i imao sam ponude Brage i Moreirensea. Sedeli smo na kafici i ja mu u šali kažem 'reci Bjekoviću da samo ja mogu da vas uvedem u Ligu šampiona'. Posle pet dana zvoni mi telefon 'gde si Drula, Nena ovde, je l' bi ti stvarno došao u Partizan?'. Kažem 'zašto da ne'. Meni je zaista bila velika želja da kad tad zaigram u jednom od dva naša najveća kluba. Rekao sam Bjekoviću da me okrene sutradan u 11 sati i za dva minuta smo se dogovorili. Odmah sam otputovao na pripreme u Švajcarsku i bio sam ubeđen da ulazimo u Ligu šampiona".

Čak i posle 0:1 protiv Njukasla.

"Ma i pre toga. Mučili smo se protiv Đurgardena, gubili 1:0 i Lotar me pozove u poluvremenu i kaže 'majstore, samo ti možeš ovo da rešiš'. Ja uđem i za 45 minuta odigram utakmicu života. Namestio sam Saletu gol za 1:1, posle je Stojanoski pogodio... ili Malbaša, ne sećam se dobro... i u svim švedskim novinama sam proglašen za Igrača utakmice. Lotar me je zagrlio posle utakmice i rekao 'Drula, pusti srpsko prvenstvo, od sada igraš samo Ligu šampiona'. Posle toga Njukasl, ja opet na klupi (smeh)".

Nije se ljutio...

"Zašto bih? Ušli smo u Ligu šampiona i uživali u spektaklima protiv Reala, Porta i Marseja. Bili smo ozbiljan konkurent, kod kuće nas niko nije naigrao. U Madridu izgubimo golom iz ofsajda. Ja sam imao šansu kad mi je Bekam sa gol-linije skinuo loptu. Već sam je video u mreži. Omanuli smo samo u Marseju, Drogba se sa ta tri gola i prodao u Čelzi. Žao mi je samo što protiv Porta nisam počeo utakmicu. Ušao sam u drugom poluvremenu i sećam se da je pola stadiona aplaudiralo, a pola zviždalo. I tada se dogodila scena koju ću pamtiti do kraja života. Murinjo je sa svoje klupe dotrčao do centra, zagrlio me i gestikulacijama stavio do znanja da sam ja poslednji čovek kome navijači Porta imaju pravo da zvižde".

TOP 11 – IGOR DULJAJ (VEZNI)

ljubinko drulović Foto: MN Press


"Razmišljao sam o Andriji Delibašiću koji je eksplodirao u Ligi šampiona i postigao sve golove u grupnoj fazi. Ili Taribo Vest... čovek je sa pola noge odigrao utakmicu u Njukaslu, to u životu nisam video. Bukvalno nije mogao da savije koleno. Još mi je u sećanju scena kada ide glavom na đon Alana Širera i ostaje samo sa jednom kikicom u kosi. I ne samo to... govor koji je održao u svlačionici... da se naježiš. Zamolio je Lotara da nas ostavi same i onda je zaurlao. Niko posle toga nije sumnjao da prolazimo dalje. Ipak, ono što je Duljaj davao timu, to je bilo neprocenjivo. Opet se vraćam na utakmicu koju sam sa Portom igrao protiv Partizana. Pređem Ćirkovića, Duljaj je tu... pređem Troboka, opet Duljaj... Kao da ga je bilo deset na terenu. Žao mi je što nije došao u Porto jer me je Fernando Santoš nekoliko puta pitao za njega".

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1996 – 2001)

ljubinko drulović Foto: MN Press

Golmani: Ivica Kralj, Radovan Radaković, Saša Stevanović, Aleksandar Kocić, Željko Cicović, Dragoje Leković, Zvonko Milojević

Odbrana: Zoran Mirković, Goran Đorović, Mladen Krstajić, Miroslav Đukić, Boban Dmitrović, Siniša Mihajlović, Goran Bunjevčević, Milan Obradović, Dejan Stefanović, Nenad Sakić, Milivoje Ćirković, Ivan Dudić, Slobodan Komljenović, Niša Saveljić, Dražen Bolić, Željko Petrović, Risto Vidaković, Zoran Njeguš, Budimir Vujačić

Vezni red: Slaviša Jokanović, Predrag Đorđević, Dejan Stanković, Nikola Lazetić, Saša Ilić, Ivan Tomić, Igor Duljaj, Dejan Govedarica, Vladimir Jugović, Dragan Stojković, Jovan Stanković, Albert Nađ, Dejan Savićević, Branko Brnović

Napad: Mateja Kežman, Predrag Mijatović, Savo Milošević, Darko Kovačević, Goran Drulić, Zoran Jovičić

Dugo im je trebalo da se sete da i on postoji...

"Debi je bio kao iz snova. Jugoslavija je izgubila u Valensiji od Španije i išlo se posle toga u Mar Del Platu. Od standardnih igrača samo je Jokan bio među starterima, a Argentina u ful sastavu. Krespo, Ajala, Batistuta, Esnajder... pa Ortega koji je u to vreme bio novi Maradona. Zatim Simeone... još uvek imam ožiljak od njegovih krampona, jer me je namerno nagazio. Takav je bio kao igrač, prgav, bezobrazan... Svi su očekivali četiri razlike za njih, a mi dobijemo 3:2. Jovičić i ja kao debitanti zatresemo mrežu Bonana, treći je dao Govedarica. Napravio sam i penal, iako je start bio van 16-erca".

Vrlo brzo je usledila 'polka' protiv Češke...

"To je bila moja specijalnost. Pre svega, dobar ulazak u utakmicu. Svejedno da li igram od početka ili ulazim u poslednjih pet minuta. Treneri obožavaju takve igrače. Uvek sam unosio preokret i menjao ritam utakmice. Ta u Pragu nam je bila ključna za plasman na Svetsko prvenstvo. Češka u to vreme aktuelni vicešampion Evrope, sa najmoćnijom ekipom u svojoj istoriji... Nedved, Kuka, Poborski, Šmicer... Ušao sam umesto Piksija i par minuta kasnije asistirao Savi za 2:1. Ugasili smo češke snove i napravili ogroman korak ka Francuskoj".

A u Francuskoj maksimalan broj minuta... Ali, na klupi za rezervne igrače.

"Uvek sam prvi išao na zagrevanje, a nijednom nisam ušao u igru. To je ono što nas prati godinama i zbog čega nikada nećemo biti ozbiljna reprezentacija. Ubiše nas lični interesi. Igraju oni što treba da se prodaju, umesto da svi radimo u službi rezultata. Na treningu uoči prve utakmice sa Iranom, moja ekipa dobije 2:0, ja dam oba gola. Sani pred svima kaže 'bravo Drula, svaka čast, pucaš od forme'. Dođe utakmica, ja na klupi... 'znaš Drula, mora ovaj, mora onaj'. A verujte mi, da sam samo jednom ušao u igru, niko me više ne bi izbacio iz tima. Protiv Holandije u osmini finala, stojim pored aut-linije i svi čekamo da sudija odsvira kraj i da ja uđem za produžetke. Jedva sam čekao da uđem. Korner za Holandiju, odbijena lopta, Davids šutira i ćao. Ajmo svi kući."

U Belgiji i Holandiji potpuno druga priča. Epilog, otprilike isti.

"Drago mi je da se potvrdilo ono o čemu sam pričao. Bio sam među najboljim igračima na Evropskom prvenstvu. Ulazimo u bus posle Norveške, a Jokan kaže 'e Drula, neka si nas uveo u drugi krug'. Vlada Jugović je ušao u svlačionicu sa 'Gazetom delo Sport' u kojoj je pisalo da sam među šest najbolje ocenjenih igrača grupne faze šampionata. Ta utakmica sa Slovenijom je jedna od najluđih svih vremena na završnim turnirima Evropskog prvenstva. Miha je isključen i u nama je u tom trenutku proradio inat. To su momenti koje je teško opisati rečima. Jednostavno, izvukli smo iz sebe duple kapacitete i stigli do izjednačenja. Sava je dao prvi, posle pas Peđe Mijaotvića i ja dajem drugi... mislim da su Slovenci tada pali psihološki... Onda sam probio i asistirao Savi za 3:3 i to je bio šou. Čak je Jokan u poslednjem minutu mogao da postigne i četvrti. U tome je lepota fudbala. Čak i ako ste brojčano slabiji, a timski ujedinjeni, možete mnogo. Možete svašta".

Bio je akter i čuvene drame na "Maksimiru".

ljubinko drulović Foto: MN Press



"Hrvati su pre utakmice pekli vola na Trgu Bana Jelačića. Rađene su ankete, svi su tipovali 3:0, 5:0, 6:1... gađali se brojkama, kladili se koliko ćemo da primimo. Tu smo takođe pokazali karakter posle isključenja Bate Mirkovića. Ja veću i tužniju povorku nisam video u svom životu kao na ulicama Zagreba posle tih 2:2. Od euforije do tragedije. Za njih je to bio veliki udarac jer su godinu dana ranije bili treći na Svetskom prvenstvu. Muva se nije čula u njihovoj svlačionici. A treba li da vas podsećam ko je sve bio u toj svlačionici. Sve as do asa. Koga god da pitate iz te generacije, svi će vam reći da im je to najteži poraz u karijeri".

Oprostio se slično kao što je i debitovao. Bez pompe, buke i medijske frke.

"Tada kad je Dejo uveo Gvozdenovića, rešio sam da napustim reprezentaciju. Došle su posle nove kvalifikacije, ja sam u Benfiki upisao trenersku licencu i zvao sam Peru Pešića da mi iz FSS pošalje sertifikat da sam više od 15 puta bio član državnog tima. Nešto smo se šalili i ja mu kažem 'poruči Bati Bulatoviću da samo ja mogu da vas odvedem u Portugal'. Prošlo desetak dana, zove me Pera i kaže 'Drula, imaš sertifikat, a Bata ti je rekao da mu se javiš'. Naravno da ga nikada nisam pozvao. Da sam im zaista trebao, znali bi gde mogu da me nađu. I pazi šta ti kažem, ja bi ih odveo na Evropsko prvenstvo".

TOP 11 – DEJAN SAVIĆEVIĆ (NAPAD)

Dejan Savićević, Dragan Stojković Piksi Foto: MN Press/arhiva


"Možda Peđa, možda Deja... Ipak Deja. Prirodan talenat, to je nešto neverovatno. Igrao sam i sa njim i protiv njega. Čovek je neukrotiv. To mora da se doživi izbliza... na treningu... na utakmici. Mnogo je anegdota, ali meni je ostala u sećanju scena iz svlačionice pred utakmicu sa SAD-om. Deja je kroz celo Svetsko prvenstvo kuburio sa povredom i uvek je njegov nastup bio pod znakom pitanja. I tu u Nantu, ulazi on, drži se za primicač i kaže 'viđi momci, ja danas igram dvajes minuta' (smeh). Doduše, odigrao je malo više, nekih pola sata, umesto Piksija Stojkovića. Ali Deja je bog. Da nisam pod ugovorom u Uzbekistanu, odveo bih i njegovu Crnu Goru na Evropsko prvenstvo. Sto posto".

TOP 11 - BOBI ROBSON (TRENER)

Bobi Robson, Žoze Murinjo, Vitor Baia i Ronaldo na treningu Barselone veče pre utakmice Foto: MN Press Bobi Robson, Žoze Murinjo, Vitor Baia i Ronaldo na treningu Barselone veče pre utakmice

Treneri: Slobodan Dogandžić, Milovan Đorić, Ivan Čančarević, Ćika Radonjić, Ljupko Petrović, Toša Manojlović, Bobi Robson, Antonio Oliveira, Fernando Santoš, Žezualdo Fereira, Toni, Hoze Antonio Kamačo, Lotar Mateus, Vladimir Vermezović, Slobodan Santrač, Vujadin Boškov, Ilija Petković, Dejan Savićević.

"Svi su imali uticaj na moju karijeru. Počev od Nedeljka Purića, mog prvog učitelja u Zlataru, koji me je lansirao i otvorio mi vrata velike scene. Posle Ćuka Radonjić i Ljupko, vrhunski pedagozi, ljudi koji su umeli da vaspitaju igrače u pravom duhu. U Portugalu sve velika trenerska imena. Vitor Oliveira ima posebno mesto u mom srcu jer mi je omogućio slobodu i dozvolio mi da ispoljim sve ono što me je činilo dobrim igračem".

"Ako baš moram da se opredelim, onda Robson. Veliki genijalac. Šta god da je uradio i odlučio, nisi mogao da se naljutiš na njega. Igrali smo u Kupu kupova protiv Jugine i Mihine Sampdorije, okačen spisak na tabli, mene nema ni među putnicima za Đenovu. Ja u šoku. Rui Baroš da gol, mi ih dobijemo tamo 1:0, u revanšu opet bez Drulovića".

"A ja u tom periodu najbolji igrač Porta. Na poslednjih pet utakmica, četiri gola. Protiv Benfike uđem u poslednjih 20 minuta i dam Prudomu fenomenalan gol za pobedu od 2:1. Tada smo im i pobegli sa tri na pet bodova i uzeli titulu. Robsonu je jednostavno došlo u glavu da ne bi trebalo da igram protiv Sampdorije i nije mi padalo na pamet da se bunim".

LJUBINKO DRULOVIĆ

ljubinko drulović Foto: MN Press


Mojih TOP 11: Vitor Baija – Divac, Đukić, Aloizi, Laureta – Duljaj, Jugović, Deko – Zahović, Savićević, Mario Žardel. Trener: Bobi Robson.

"Pogledaj kakav blok ispred zadnje linije. Ko to može da probije? Mislim da bi i Robson bio oduševljen izborom igrača. Imamo sve... kreativnost, čvrstinu, pozitivni bezobrazluk, agresiju. Možemo svakome na crtu".

Strašan tim. Nedostaje samo on. El jogador del pueblo!

Povezano

Sve vesti