Slavni reditelj oprostio se od prijatelja i kolege, poznatog scenariste Gordana Mihića.
Scenarista filmova "Varljivo leto", "Crna macka, beli macor" i "Balkan ekspres" Gordan Mihic, preminuo je u 81. godini i sahranjen u najužem krugu porodice, na groblju manastira Rajinovac uz blagoslov patrijarha Irineja.
Vest o smrti veoma je potresla njegovog bliskog prijatelja i saradnika, reditelja Emira Kusturicu, koji se od prijatelja oprostio autorskim tekstom objavljeno na portalu "Iskra.co".
"Gordan Mihic je bio naš filmski Anton Pavlovic Cehov. Niko, na ovom ubogom tlu, nije uspeo kao Gordan, da životnim autsajderima, nesrecnicima sa margine daruje autoritet uzvišenih tipova niti je, da ja znam, postojao neko kome je tako dobro pristajalo vlastito ime. Naša javna scena nije imala drugog Gordana i niko se tako uspešno nije odrekao naše javnosti i bede koju ona nudi.
Umeo je da se snalazi u razlicitim epohama, stvorio u vreme titoizma Džimija Barku, nenadmašnog srpskog antijunaka i glavni lik filma 'Kad budem mrtav i beo'. I da je samo to uradio, njegov umetnicki opus bio bi veliki, ali on se nije obazirao upravo na prolaznost 'velicina'. Voleo je svoju Veru i Ivanu i pisao. Nastajali su filmovi, a naš život, nudeci nam svoja dela, cinio uzvišenijim. Kao madionicar koji izvlaci iz rukava golubove, Mihic je stvarao filmske zaplete. Jezik njegovih likova bio je onaj koji radi bez primesa patetike i gde melodija dijaloga najbolje izražava naš duh, ali i duh drame.
Malo se koja pisaca mašina toliko tresla pod prstima nekog pisca i teško da u biografiji nekog reditelja i scenariste ima toliko uspešnih filmskih dela. Bez Gordana, crni talas ne bi postao prototipska vrednost našeg filma. Koliko bismo bili siromašniji da nije napisao 'Budenje pacova', da nije stvorio sa Kokanom Rakonjcem 'Vrane'.
Da li je bilo ko i bilo gdje pred oci televizijskog gledaoca sa vecim uspehom izvajao cinovnicku dosadu kao što je bilo sa 'Sirotim malim hrckima' gde se u nekoj državnoj ustanovi tražio odgovor na pitanje ko je pojeo državnu džigericu? Da li bi jugoslovenski film dostizao svoje standarde da nismo gledali 'Cuvara plaže u zimskom periodu', 'Varljivo leto '68.' i u najtežoj filmskoj disciplini pomirenja umetnickog i komercijalnog da nije bilo filma 'Balkan ekspres'!
Gordan Mihic je dugo bio najbolji filmski pisac u Evropi, a pisac ovih redova to zna pošto je živeci u Americi i Evropi primetio tu istinu. Kod nas to nisu ni mogli znati. Odavno je uništeno naše samopouzdanje. Ne zato što su nam istrošeni nervi nego zato što je naša politika, kao i socijalna arena, ispunjena tipovima koji ne veruju ni sebi otkako su se uhvatili u laži. Umesto nas, neprestano smo sve do 2000. godine na Slaviji razvijali one transparente na kojima je pisalo 'I Srbija je svet'.
Ljudi kao što je bio Gordan pretvarali su Srbiju u veliki svet i hranili naše navike da se osecamo kao da smo i mi deo tog sveta. Da li se posle gledanje drame 'Gospodin foka', u nenadmašnom tumacenju Cice Provica, može reci nešto drugo osim zapažanja na pocetku ovog teksta, a to je da je Gordan bio Cehov našeg filma. Još kao student sam mu bio zahvalan na tome. Od Gordana sam naucio da u sirotinji žive ljudi aristokratskih osobina. Naš susret se odigrao 1987. kada smo obojica procitali u 'Politici ekspres' sudbinu jednog ciganceta koje je prodato nekom belgijskom bracnom paru, pa je, cim je stasao zbrisao natrag u Skoplje. Pronašli smo decaka, culi pricu i na Gordanovom imanju u Grockoj napravili scenosled. Jedva da sam stigao Bosna ekspresom do Sarajeva, a on je vec ispisao pola scenarija. Posle cetiri dana, dakle, za manje od jedne nedelje, scenario je bio na stolu. Nije bilo teško da se postupi, kao što je primetio jedan budista. Odgovarajuci na pitanje sina kako je neki vajar napravio velicanstvenu figuru slona, budista je rekao: 'Ništa, sine. Samo odstraniš iz kamena ono što je nepotrebno.'
Posle tog poduhvata, usledila je 'Crna macka beli macor', film koji se pretvorio u vrhunac naših karijera. Obojica smo tada dotakli nebo, a evo, Gordan je sada tamo i nestao, ali nije izgubljen, jer on, ne samo da ce živeti u mislima i osecanjima porodice, prijatelja i nas, njegovih saradnika, vec ce živeti još dugo u filmovima koje je napisao, a mi cemo, iako tužni, smejati se, plakati, ali i biti srecni što smo ga znali i saradivali sa Gordanom kome je tako lepo stajalo njegovo vlastito ime."
