U ekskluzivnom interjuu Peci Popoviću Branimir Džoni Štulić priča o svom radu, životu u Holandiji, knjigama, muzici, pasošima, mogućem koncertu...
Došao je i taj dan kada pouzdano možemo reći da čitamo verno prenete reči Branimira Džonija Štulića, jer intervju potpisuje novinar i rok kritičar Peca Popović.
Da bi obavio ovaj razgovor, koji ekskluzivno objavljuje NIN, Popović se uputio starom prijatelju u Holandiju, u jedno malo mesto kraj Utrehta, gde Štulić živi poslednjih 25 godina u "dobrovoljnom izgnanstvu". Ima 56 godina, dobru liniju čuva igrajući fudbal, kosa mu je proređena, ali duga...
Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto:
"Imao sam jugoslovenski pasoš, Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao."
Na insistiranje Popovića da ipak odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:
"Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim", kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude.
I sam priznaje da sve ove godine živi na teret supruge Džozefine "glavnog sponzira", ali tvrdi da nije tačno da ništa ne zarađuje:
"Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!"
Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Posle objavljivanja prevoda Homerove "Ilijade", posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru njegove biblioteke od 14 novih naslova.
Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije odgovara:
"Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama."
Kako Džoni Štulić izgleda danas, na koje je načine uticao na formiranje "novog vala", zašto je sviranje uzimao za ozbiljno, a tekstove ne, i zašto je "voleti Džonija mnogo lakše nego Štulića razumeti", pročitajte u novom NIN-u.
(MONDO/Arhivska fotografija)
Da bi obavio ovaj razgovor, koji ekskluzivno objavljuje NIN, Popović se uputio starom prijatelju u Holandiju, u jedno malo mesto kraj Utrehta, gde Štulić živi poslednjih 25 godina u "dobrovoljnom izgnanstvu". Ima 56 godina, dobru liniju čuva igrajući fudbal, kosa mu je proređena, ali duga...
Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto:
"Imao sam jugoslovenski pasoš, Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao."
Na insistiranje Popovića da ipak odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:
"Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim", kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude.
I sam priznaje da sve ove godine živi na teret supruge Džozefine "glavnog sponzira", ali tvrdi da nije tačno da ništa ne zarađuje:
"Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!"
Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Posle objavljivanja prevoda Homerove "Ilijade", posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru njegove biblioteke od 14 novih naslova.
Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije odgovara:
"Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama."
Kako Džoni Štulić izgleda danas, na koje je načine uticao na formiranje "novog vala", zašto je sviranje uzimao za ozbiljno, a tekstove ne, i zašto je "voleti Džonija mnogo lakše nego Štulića razumeti", pročitajte u novom NIN-u.
(MONDO/Arhivska fotografija)
